Bitarch kolona

Admin publike „Antidržava” Ved Nojman je napisao kritičku recenziju članka zajedničkog autorstva Ankap-tjan i mene „Doktrina odvraćanja — prisila na neagresiju”.

Želim odmah da istaknem glavnu tačku njegove recenzije, jer će sva dalja kritika biti izgrađena na tom činjenicama. Ved ne uzima u obzir razliku između korporativnih (CorpECU) i ideoloških (PolitECU) provajdera jurisdikcija. On sam je pristalica prvih, pa je jasno vidljiva pristrasnost prema njima. CorpECU je „svet sajberpanka“, odnosno ECU koji stavljaju ekonomsku kalkulaciju i finansijsku dobit u prvi plan. PolitECU su, u suštini, ideologizovana eksteritorijalna država, gde su kriterijumi članstva politički stavovi, kultura, religija. Primeri mogu biti socijalistička, marksistička, katolička, pravoslavna, tradicionalistička, transhumanistička, liberalna ECU.

Razlike između CorpECU i PolitECU su ogromne, uključujući spremnost da se žrtvuje sopstveni život, odricanje od uobičajene udobnosti, verovatnoću privlačenja u ECU većinea
stanovništva (koje nije libertarijanci). Ove razlike su dobro opisane u članku Olega Tarakanova „Nije ankap: razlika između eksteritorijalnih država i chop-ova”.

Kratak zaključak: Ved je potpuno u pravu u vezi sa neprikladnošću doktrine odvraćanja (DO) za CorpECU (on sam promoviše panarhiju sa naglaskom na njih, pa stoga razmišlja pomalo pristrasno), ali se DO sasvim može koristiti za „razdvajanje“ države na PolitECU.

Dalje ću pokušati da analiziram pojedine delove ove recenzije zasebno.

>
«Implicitna razlika koju pretpostavljate
(koja u stvarnosti nije razlika, jer
svake separatističke grupe računaju
na isto to) jeste u tome da će ljudi smatrati
vaše postupke pravednim i neće vas
posmatrati kao teroriste i
lude psihopate. Ali to je samo
još jedna zabluda koja proizlazi
iz toga što mislite da je mnoštvo
različitih ljudi moguće ubediti u pravednost
neke jedne etičke teorije ili
političke paradigme. „Pošto ja u nešto
verujem, i drugi će u to verovati ili će poverovati,
ako im to ispričam“. Neće poverovati.
Čak i bez uzimanja u obzir propagande, neće poverovati.
Za apsolutno većinu ljudi
država nije nešto loše,
zlo, monopol na nasilje ili uopšte
neki jedinstveni subjekt društvenih
odnosa kojem je iz nekog razloga potrebno
protiviti se. Što je pravedno, jer ona
zapravo i nije takav subjekt — sve je to
samo apstraktno pojednostavljenje, zasnovano
štaviše na određenoj aksiomatici.
Ali o tome dalje.»

Ankete pokazuju upravo suprotno — poverenje u državu neprestano opada čak i u tako razvijenim zemljama kao što su SAD, i trenutno je na minimalnom nivou, pri čemu je polarizacija stavova — na maksimalnom. To je odlično tlo za legitimizaciju PolitEKU u očima većine stanovništva. Naravno, potrebna je moćna reklamna kampanja.

Pristalice nacionalne države i demokratije su takođe smatrane ludima u početku, a nakon desetak godina to je postalo mejnstrim ideja. Isto se može reći i za ukidanje ropstva.

>
«Ako je sistem krhak (veoma
autoritarn sa snažnom vertikalom
moći, vezanom za jednu
osobu), onda će sa eliminacijom te osobe
sve jednostavno pasti kao kula
od karata i počeće građanski rat. Kako
će uslovnim sistemiderima obrazovanje
na mestu Tajlanda deset ratujućih
jedan protiv drugog tajlanda pomoći, nije jasno,
verovatnije je da će im pre ili kasnije doći
ne jedna vojska, već dve ili tri, pri čemu
će biti mnogo agresivnije podebljane.
Kako će to pomoći uspostavljanju ankapa
ili EKÜ na bilo kom drugom mestu, takođe nije jasno.
Lokalno stanovništvo takođe definitivno neće biti
zahvalno ankapima.»

U originalnom članku naglasak je bio na zaštiti ekstrateritorijalnog suvereniteta, a ovi sistemi (koji su pokušali da stvore, makar i veoma malo, ali teritorijalnu državu) navedeni su samo kao zanimljiv primer. DS je zaista primenljiva uglavnom za kreiranje EKU, ali ne i za teritorijalni separatizam.

Ankapam i CorpEKU u uslovnoj Tajlandu, možda se odmah i neće obradovati. Ali ideološke razlike tamo sigurno postoje, i one bi mogle postati dobra osnova za pretvaranje Tajlanda ne u deset novih teritorijalnih država, već u uslovnih pet PolitEKU.

> „I dalje ide bolje. Kako nameravate da odredite cilj za svoj napad ili svoj uticaj? Svaki državni sistem to su hiljade funkcionera, i razjasniti ko je od njih važna akciona ličnost posmatrajući sa strane, praktično je nemoguće. Interesujući se za politiku, znamo nekoliko desetina ključnih lica u ruskom establišmentu, i često to uopšte nisu ljudi na koje bi strani novinari obratili pažnju (Zaista, kako razumeti, poseduju li stvarnu moć Milonov, Mizulina ili šef Roskomnadzora?). A šta je sa susednom Turskom? Koliko znate o akcionim licima u Erdoganovoj vladi i o rasporedu snaga u njihovoj zemlji? A šta je sa Novom Gvinejom ili Ekvadorom?“

Ovde, s jedne strane, želimo da ukažemo na to da žrtva uvek bolje vidi u čiji pravac usmeriti odmazdu, tako da će, čak i budući decentralizovana, biti dovoljno precizno usmerena na cilj; s druge strane, za vaspitni efekat je dovoljna indirektna uključenost objekta odmazde u agresiju, na primer, to može biti jedan od poslanika koji je glasao za represivnu normu, ili ključni izvođač vlade čija afilijacija ne izaziva sumnju, čak i ako neki detalji ostaju u senci.

> „A evo šta slična teroristička aktivnost zaista može da uradi — to je da naudi demokratiji, preraspodeljujući vlast između javnih i nejavnih lica u vladama mnogih zemalja (Kao što smo to videli nakon 11. septembra 2001).“

Treba razlikovati terorističko (protiv civilnog stanovništva) i ekstremističko (protiv države) delovanje. Ekstremizam će verovatno izgledati pozitivno u očima stanovništva (kao što sam ranije napomenuo, većina stanovništva čak i u bogatim zemljama sada mrzi državu). A uništavanje demokratije ide samo u korist libertarianaca, jer ona legitimiše teritorijalni monopol države.

>
„I na kraju, to je jednostavno ludost
boriti se protiv svesno jačeg
protivnika njegovim sopstvenim metodama.“

Kakvim istim?! Protivnik je teritorijalan, njegovi objekti su fiksni i nalaze se na istim mestima. ECU pak nisu vezani za teritoriju, i pokušaj hapšenja čak i jednog člana ECU sigurno će dovesti do ogromnih kolateralnih žrtava (za vlast je to neprihvatljiva šteta).

> „Uspeh bitcoina je u tome što je to potpuno nova tehnologija sa kojom se državni sistem nikada nije susretao i nema pojma šta bi trebalo da radi sa njom.“

Ipak, država je bez greške pronašla način kako da maksimalno oteža široku primenu bitcoina, i po želji lako proglaši ilegalnom njegovu upotrebu za kupovinu legalnih dobara. Poštovanim građanima ostaje da ostanu u fijatu za svakodnevnu kupovinu. Na isti način država može otežati rad eksteritorijalnih jurisdikcija u oblastima u kojima su ljudi primorani da izvode radnje otvoreno i офлајн. Ali ova odbrambena taktika ne može doneti pobedu državi, ni u slučaju bitcoina, ni u slučaju ECU.

>
«Nemoguće je zabraniti vršenje matematičkih proračuna na sopstvenom računaru (koji je u prvom redu i namenjen tome), a samim tim je nemoguće zabraniti rudarenje. Takođe je nemoguće zabraniti razmenu podataka o rezultatima tih proračuna (kako to zamišljate?), koja može da se odvija čak i oflajn, a samim tim se ne može zabraniti obrt bitcoina. Jer to nije novac. Blockchain se može kamuflirati kao bilo šta što je udaljeno od novca, kako nijedna najapsurdnija regulacija ne bi mogla ništa da mu uradi, a da pritom ne zabrani Internet i računare. U tome je smisao bitcoina. I upravo tako bi protivstojanje državi trebalo da izgleda — kroz tehničku i intelektualnu nadmoć nad njenim sporim i tromim sistemom, koristeći sve njegove nedostatke i slabosti koje su neodvojive od države, popunjavajući sve praznine u pravnom, političkom i ekonomskom sistemu. I na kraju stvoriti alternativu koja je nemoguća u okvirima postojećeg državnog sistema, ali je nadmašuje u svim parametrima.»

Ovde se potpuno slažem. Projekti poput Bitnation će veoma pomoći u stvaranju EKU.

>
«A u maksimalnom obimu, postigavši uspeh, vi ćete jednostavno postati „još jedna služba za obaveštajno delovanje“, tj. još jedna mašina nasilja i još jedno gestapo, koje odlučuje ko treba da živi, a ko ne.»

Čak i ako razmotrimo „teški scenario“ (krvavu mlavenicu, razumevanje besmislenosti rata, pojavu tolerancije prema ljudima drugih stavova, odricanje od teritorijalnog monopola i stvaranje konkurentskih EKU), koji je malo verovatan zbog svetskog trenda humanizacije, na kraju će se dobiti panarhija sa ljudima različitih stavova koji mirno koegzistiraju, a ne „još jedno gestapo“. U istoriji postoji odličan primer takvog prelaza — pojava tolerancije prema vernicima drugih vera i mirno suživote sa njima na istoj teritoriji nakon Reformacije i religijskih ratova koji su usledili.