Тег: Elesev

Dobroum

Ja sam malo dopunila onajdanju članak sa odgovorom Aleksandru Jelesevu. Kao dopuna – reklama za novi projekat Aleksandra Litreeva i misteriozna želja da se ne jede žuti sneg.

Takođe dupliram ovde iz članka pominjanje o prikupljanju ideja o primeni doktrine obuzdavanja na državu.

Ako imate sveže interesantne ideje, kakve bi se nenasilne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.

Takođe, pošto se već desila takva prilika, upoznala sam se bliže sa projektom Dobroum, koji se ispostavio kao prilično interesantan fenomen, i o njemu bih volela da pričam detaljnije.

Kao i moj projekat, Dobroum se gradi oko sopstvenog sajta, ali ima znatno veći prodor u različite društvene mreže, od kojih je najrazvijeniji i najinteresantniji YouTube kanal (skoro 20 hiljada pretplatnika). Na sajtu se navodi da je Aleksandra na kreiranje projekta inspirisao Freedomain Radio – kanal kanadskog blogera Stefana Molinjua, koji ima prilično skandaloznu slavu u englesko govorom okruženju, a u rusko govorom okruženju ga samo povremeno pominje Mihail Svetov. Sa sadržajem Molinjuaih ideja praktično nisam upoznata, ako ne računamo na veoma sažetu stranicu na Wikipediji, tako da ne uzimam u obzir da sudim o kontinuitetu između Jeleseva i Molinjua u ideološkom smislu.

Sam Aleksandar u svojim video snimcima i člancima forsuira dve glavne ideje:

  • Koren državnog nasilja prema ljudima je u unutarporodičnom nasilju. Kako se nasilje u porodicama iscrpljuje, smanjuje se i nasilje u društvu u celini. Zato je izuzetno važno odgajati sopstveno potomstvo u nenasilnom duhu i širiti odgovarajuću ideju što je šire moguće.
  • Razumnost uređenja društva, njegova sposobnost razvoja i prevazilaženja predrasuda – direktno je povezana sa prosečnim IQ-om u tom istom društvu. IQ je, međutim, mnogo više uslovljen naslednošću nego obrazovanjem. Zato su za društvo korisne takve prakse kao što su ograničavanje imigracije iz nepovoljnih zemalja, odsustvo podrške problematičnim porodicama, podsticanje nataliteta među intelektualnom elitom.

    • Kao primarnu metodu Aleksandar koristi „zaključivanje iz prvih principa“, drugim rečima dedukciju u duhu Rothbarda. Istovremeno, kao što vidimo po slučaju sa IQ-om, on je sklon da veruje istraživanjima u oblasti prirodnih nauka i da na njihovoj osnovi donosi zaključke o željenom uređenju društva, što je opasno blizu različitim scijentističkim praksama socijalnog inženjeringa, toliko popularnim u 20. veku. Ideje spontanog poretka i evolucioni pristup mu, koliko mogu da sudim, nisu bliski.

    Aleksandar živi u SAD, tako da kada raspravlja o ruskim događajima, taj momenat treba uzeti u obzir. Za revanche, snimci koji se tiču same američke problematike kod njega su veoma interesantni.

    Uglavnom, pretplatila sam se na njegov Jutjub kanal, a na telegram nisam – tamo ima previše svega trenutnog, po mom ukusu, a ja sam već blizu granice mogućnosti percepcije, pa moram veoma pažljivo da pristupim pretplatama kako ne bih trošila previše snage na preskakanje sadržaja. A vi, naravno, odlučite sami. U svakom slučaju, među ruskojezičkim kanalima ovo je prilično jedinstven i sasvim simpatičan primer takvog pomalo naivnog liberalno-konzervativizma.

    naslovni video na kanalu Dobroum – očigledno se pretpostavlja da sa njim treba upoznati prvo

Održavanje suzdržanosti nije rat

Bitarh, Ankap-tjan

Svaki put kada spomenemo doktrinu odvraćanja, to izaziva diskusiju. Prvi put smo razgovarali sa vodećim kanala Antidržava, a sada je zagrizla Aleksandra Jeleseva, voditelja kanala Dobroum. Dakle, ideja je sporna i vredi nastaviti da unosi jasnoću, ali ne predugo, kako čitalac ne bi dosadio.

Aleksandar daleko nije prvi koji iznosi ovaj prigovor: „Nameravate da ratujete sa državom, to je beskorisno, proglasiće vas teroristima i uništiti vas kao borce u Čečeniji“.

Međutim, doktrina odvraćanja nema nikakve veze sa ratom. Ako se ona može upotrebiti uz reč „rat“, to je samo kao „hladni“. Suprotstavljanje SSSR-a i SAD u XX veku, često nazivano „hladni rat“, zapravo je bilo ispoljavanje DO.

Rat je konflikt između nekoliko strana, čiji je cilj nametanje sopstvene volje protivniku. Rat se, po pravilu, vodi nasilnim sredstvima (čak i ako je to sajber rat, dolazi do narušavanja vlasništva). Rat se može voditi do zaključenja mirovnog sporazuma ili do potpune gubitka subjektivnosti jedne od strana.

Odvraćanje je takođe situacija konflikta, ali glavni cilj odvraćanja je da se protivniku učini neisplativa primena agresivnog nasilja. Samo po sebi, odvraćanje nije nasilje, već samo pretnja određenom štetom, možda čak i onom koja uopšte nije povezana sa nasiljem, ako je reč, na primer, o šteti po reputaciju. Na primer, možda vam se ne dopada što par gejeva šeta držeći se za ruke, i poželite da ih preplavite blatom. Ako su bezoružni, lako ćete to učiniti i dobićete moralno zadovoljstvo. Ali ako su naoružani, pored moralnog zadovoljstva imate nerealnu šansu da dobijete metak. Odmerivši koristi i troškove, vrlo je verovatno da ćete radije odlučiti da se ne mešate u tuđe poslove, i poslaćete pažljivo pripremljeno blato tamo gde mu je mesto: u kanalizaciju. Takođe, možda ćete odlučiti da ne stajete na put čak i bezoružnim gejevima, ako se ime prethodnog napadača sada na svakom ćošku pominje na najneprijatniji način. U tom slučaju, kao mehanizam odvraćanja radiće strah od nenasilne kazne.

Druga važna razlika između DS i rata: sve dok postoji odvraćanje, ovde ima pobednika, ali nema poraženih. Svi nastavljaju da žive svojim životom, bez nasilja i prisile na akciju, jer je odvraćanje prisila na neaktivnost. U slučaju o kojem diskutujemo, kada osoba vrši secesiju i jednostrano izlazi iz jurisdikcije države, ona ne svrgava vladu i ne poziva na njeno svrganje. Ona uopšte ne stupa u kontakt sa državom i nudi predstavnicima države da joj uzvrate istom merom.

Hajde da zamislimo ovu situaciju u obliku igre i nacrtamo jednostavnu matricu koja opisuje tu igru:

Ako službenik ne ometa secesiju, njegov poraz je minimalan: od blagog iritacije do otkaza. Ako uspešno ometa, dobitak je takođe minimalan: od blagog moralnog zadovoljstva do službenog priznanja. Ako se osoba ne brine o odvraćanju države, ali ne nailazi na otpor, njen dobitak je maksimalan. Ako mora da preduzme mere odvraćanja, a otpor se ne dogodi, dobitak se smanjuje. Konačno, ako je osoba pretrpela štetu od otpora države, ili je službenik pretrpeo štetu kao rezultat realizacije pretnje koju je osoba iznela, oni gube maksimalno, i to otprilike u istoj meri.

Šta možemo videti iz ove matrice?

Ako je igra jednokratna, onda osoba, želeći da maksimizuje dobitak, oslanja se na sreću i ne primenjuje nikakve mere odvraćanja države. Službenik će, želeći da maksimizuje dobitak, ometati secesiju i dobiti priznanje od nadređenih.

Ako se igra ponavlja iznova i iznova sa istim ili novim igračima, osoba sve češće snosi dodatne troškove i bira doktrinu odvraćanja, a službenik, sve više plašeći se te okolnosti, sve češće zatvara oči na secesiju, preferirajući mali poraz u odnosu na veliki.

Ipak, u društvu će i dalje ostati „besplatni vozači“ koji će radije izostati od preduzimanja bilo kakvih mera. Ako su službenici dovoljno uplašeni, blef će proći.

Primer slične igre je interakcija između građana koji imaju mogućnost skrivenog nošenja oružja i kriminalaca. Oružje služi kao instrument odvraćanja, i u društvu gde građanin ima pravo na naoružanu samoodbranu, nasilni zločini se smanjuju. Pritom neoružani putnici uživaju u takvoj pozitivnoj eksternaliji kao što je povećana bezbednost, ne trošeći pritom ništa na oružje – ali samo dok ih nema previše.

Cev je veoma kompaktan i praktičan instrument odvraćanja protiv pojedinca ili male grupe ljudi, ali ne protiv države. Upravo zato nudimo različite, manje ili više uspešne opcije zaštite od države, dostupne kako organizacijama poput EKU, tako i pojedincima.

Na osnovu teorijskih izlaganja koja nisu u suprotnosti sa istorijskim primerima, ukazujemo na to da je optimalna doktrina odvraćanja protiv države pretnja konkretnim funkcionerima koji donose odluke ili ih sprovode.

Pravedno nam ukazuju na to da, ako pretnja bude izgledala previše zastrašujuće, državni ljudi mogu prihvatiti rizik da neko vreme budu pod udarom i pokrenuti preventivna čišćenja, drugim rečima, započeti rat. Slično tome, oštar otpor niskim nivoima silovaca može izazvati osećaj solidarnosti sa poginulim saborcima. Da bismo minimizovali opasnost od takvog ishoda, predlažemo, prvo, da se izvršioci pretnji maksimalno anonimizuju, a drugo, da pretnje po mogućnosti budu neletoalne, sa fokusom na ismevanje i druge vrste poniženja, ili, u najgorem slučaju, na imovnu štetu. Ovde bi bilo veoma poželjno pozvati se na najavljeni nedavno od strane Aleksandra Litrejeva projekat sa veoma zvučnim nazivom Ruski slon. Aleksandar redovno deanonimizuje različite prestupnike u vlasti, i čini se da sada namerava da taj posao pretvori u sistem.

I, ako ćemo se potpuno udubiti u filozofska uopštavanja, takve maksime kao što su „živi sam i pusti druge da žive“, „ne čini drugima ono što ne bi želeo da tebi bude učinjeno“ – nisu samo dobre želje. To su redovi iz uputstva za bezbednost, napisani, kao što je to običaj, krvlju. To je ista takva životna mudrost kao „ne jedi žuti sneg“ (preoblikovana od strane domaćih meme-majstora u „ne jedi žuti snek“, sa očiglednom referencom na NAP) – i ta mudrost se pojavila upravo zato što ljudi tokom dugih vekova uspešno praktikuju doktrinu obuzdavanja.

Ako imate sveže i zanimljive ideje o tome kakve neagresivne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin bi mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.