Krajem prošle godine objavila sam prevod članka Majka Mazarra O doktrini odvraćanja. Zatim sam u istoimenom videu Libertarian Band tu doktrinu postavila u opšti niz priče o libertarijanstvu. Činilo mi se da je to, generalno gledano, dovoljno, zašto ponavljati deset puta. Ali u diskusijama se često vidi da protivnici interpretiraju doktrinu odvraćanja na jednosmeran način. Zato želim da vam predstavim kratak članak Bitarcha sa razmišljanjima o tome.

U teoriji odvraćanja iz RAND-a postoje dva različita pristupa koja se u ruskojezičnoj literaturi obično mešaju u jedan pojam „odvraćanje kroz pretnju nanošenjem neprihvatljive štete“. Veoma je važno znati ih razlikovati, jer su to u suštini dve potpuno različite strategije odbrane. Reč je o odvraćanju grupnog agresora, na primer, neprijateljske države ili ugovorne jurisdikcije.

1) Odvraćanje kroz onemogućavanje (deterrence by denial). Odbrana se organizuje na način da protivnik ne može da postigne postavljeni cilj (na primer, da silom potrobi stanovništvo neke zemlje, ostvarujući pritom veću korist nego štetu od ratnih radnji). Ova strategija se sama od sebe javlja u društvu sa ravnomernom ravnotežom potencijala nasilja (RPN), tj. tamo gde skoro svaki stanovnik određene teritorije ima uobičajeno oružje tipa Kalšnjikovke i sposobnost da ga koristi. Protivnik, naravno, može da „izgnoti“ stanovništvo te teritorije pomoću oružja masovnog uništenja, ali zašto?! Od mrtvaca nema nikakvog profita, dok su ekonomske sankcije i međunarodna izolacija zbog upotrebe oružja masovnog uništenja zagarantovani. Za odvraćanje bilo kog racionalnog protivnika, ova strategija je sasvim dovoljna.

2) Odvraćanje kroz kažnjavanje (deterrence by punishment). Odbrana se organizuje kroz pretnju nanošenjem bilo kakve štete potencijalnom protivniku u slučaju iniciranja agresije sa njegove strane. U klasičnom smislu, to je sinonim za frazu „nuklearno odvraćanje“. Podrazumeva se izvođenje nuklearnih udara na protivnika u slučaju agresije, u nekim scenarijima čak i po civilno stanovništvo u gradovima. Jasno je da će takvi postupci izazvati uzvratni udar, i obe strane, pa čak i ceo svet, biti uništeni. Ograničenog nuklearnog rata korišćenjem samo taktičkih bojevca po vojnim objektima, po mišljenju većine stručnjaka, u praksi ne može biti, stoga se nuklearno odvraćanje može smatrati sinonimom za „uzajamno garantovano uništenje“ (M.A.D.) ili „oružje sudnjeg dana“. Iz toga proizilazi da je izbor upravo nuklearnog oružja za strategiju odvraćanja kroz kažnjavanje izuzetno nepovoljan u smislu potrebnih resursa za njegovo kreiranje i održavanje u borbenoj pripravnosti. Razvoj virusa novog tipa koštaće desetinu cene jedne nuklearne rakete ili manje, čuvanje ampule u frižideru ne košta skoro ništa, a to što u slučaju upotrebe virus može ići na samog tebe – takođe nije problem ako razmišljaš u kategoriji „mi ćemo otići u raj, a oni će jednostavno uginuti“.

Koncept odvraćanja kroz kažnjavanje ima nedostatke koji su dobro poznati u krugovima stručnjaka, zbog čega se vlasti mnogih zemalja svesno od njega odriču:

1) Proksi nasilje. Agresor ne napada u svoje ime, već podržavajući „ih-tamentet“ (neidentifikovane vojnike), ostajući kao da nema veze sa tim. „Ih-tamenteti“ deluju sami od sebe i ne priznaju nikakvu vezu sa vladom agresora. Na kraju, odgovor pomoću oružja masovnog uništenja (OMU) postaje nemoguće jer nema kome da se uputi.

2) „Salama taktika“. Agresor deluje veoma malim koracima, polako ugazujući u interese žrtve. Svaki od tih koraka je toliko mali da ne može biti povod za upotrebu OMU (koja će, naravno, povući za sobom uzajamno garantovano uništenje obe strane).

U modernom svetu sve države deluju prilično racionalno, stoga će najprofitabilnija strategija odbrane protiv njih biti odvraćanje kroz sprečavanje, a konkretnije – prisustvo jednostavnog oružja (ne OMU), ali kod apsolutno svih stanovnika određene teritorije. Takođe, to će pomoći bezdržavnom društvu da spreči stvaranje stacionarnog banditێ (sopstvene države) iznutra.