—

Slobodna trgovina dovodi do toga da se na domaćem tržištu pojavljuje veliki izbor robe, a ona je jeftina. To nije iznenađujuće, jer slobodna konkurencija dostiže idealno stanje. Svi imaju jednak pristup tržištu. Nema nikakvih naznaka nečije monopolije.

Slobodna trgovina ima snažnu negativnu posledicu. Mnogi lokalni proizvođači ne mogu da izdrže konkurenciju sa strancima, bankiraju se i odlazite sa tržišta. U kritičnim slučajevima, ovaj fenomen može postati masovni. Čitave grane privrede propadaju, a stanovništvo siromašni. Roba se prodaje jeftino, ali to nikoga ne raduje. Novca za njenu kupovinu nema. Druga negativna posledica je u tome što novac lokalnog stanovništva završava u rukama stranih prodavaca i otiče u inostranstvo.

Kako rešiti ovaj problem bez države?

Analni iluzionista

Dugo sam pokušavala da zamislim situaciju u kojoj ovaj unutrašnje protivrečni skup tvrdnji može biti ispunjen, i uspela sam!

Uzimam čamac, šator, laptop, solarnu bateriju, pušku, municiju, mrežu, štapove za pecanje, još par desetina kilograma sitnica – i odlazim na mali ostrvo kilometar udaljeno od obližnje obale, gde se na obali nalazi selo. Ostrvo je nenaseljeno, i ja ga proglašavam svojim, iako ovde često borave ribari i turisti, ali nikome još nije palo na pamet da se ovde naseli.

Zatim počinjem da vodim domaćinstvo.

Mogu uloviti ribu, to će biti dovoljno za supu, a ako izgradim dimnjaku, mogu i malo da je uskladištim. Ali u selu se riba takođe dimi, pa moja roba doneta sa ostrva nema veliku potražnju. Mogu da posadim baštu, ali je zemljište prosečno, ručni nemehanizovani rad je malo produktivan, a u selu svako ima obilje takvih proizvoda.

Mogu izaći na obalu sa puškom i zahtevati od turista novac za pravo da borave na mojoj obali, ali oni ne shvataju pretnju ozbiljno i pristali bi da plate samo ako im zauzvrat pružim neku uslugu. Kao odgovor na upozoravajuću pucnjavu u vazduh, odgovaraju mi da sam poludela i da će, naravno, otploviti, ali da će se sutra vratiti sa oružjem, jer su spremni da trpe moje prisustvo na mestu gde su navikli da se odmaraju samo dok im ne smetam. Odgovaram da sam se šalila, iznosim dimljenu ribu uz njihovo pivo, družimo se zajedno, i incident je rešen.

Na kraju dolazim do sledećeg modela vođenja domaćinstva: ulovim ribu za ličnu upotrebu, nastavljam da vodim ovaj kanal, povremeno pišem članke po porudžbini i počinjem da igram ulogu gostoljubive domaćice ostrva koja zabavlja odmornike razgovorom, a zauzvrat dobija donacije, uglavnom u hrani, a ponekad i po raspoloženju u seksu. Povremeno plivam do sela kako bih kupila sve što mi je potrebno. Roba je tamo jeftina, ne mogu da konkurišem njihovim proizvođačima ni u jednoj stavci, i moj novac polako nestaje. Na kraju shvatam da trošim previše snage i vremena na aktivnosti koje mi donose nesrazmerno mali prihod, dok za pisanje tekstova za novac ostaje premalo, a i internet je ovde polumrtav. Tako da završavam ovaj produženi odmor, pakujem stvari i vraćam se tamo gde su internet, topli tuš i ostala dobra civilizacije koja mi omogućavaju da se fokusiram na ono u čemu sam konkurentnija.

Da, uz ankap, bilo koji poslovni model može postati gubitnički. Slobodna trgovina upravo omogućava brzo uočavanje takvih stvari i prebacivanje na profitabilniju delatnost. A ako je u nekom području profitabilna delatnost sa postojećim kompetencijama u principu nemoguća – onda treba menjati mesto i ići tamo gde su kompetencije traženije.

Pri tome ću napomenuti da bih u istom onom primeru sa ostrvom, posedujući kapital i znanje, mogla da otvorim jaht-klub, ili hotel, ili školu za ronjenje, ili da organizujem masovniju industriju za ribolov i preradu ribe – i bila u profitu. Čak je i Singapur bio prljav i siromašan dok nije privukao investicije, tako da isto mesto u različitim uslovima može biti i potpuno bez perspektive, i prava zlatna rudnik.

I za kraj, odgovoriću ipak jednom rečenicom na postavljeno pitanje. Kako rešiti problem tržišne neefikasnosti bez države? Preduzetničkom inicijativom.