Тег: efikasnost

Neidealni ljudi i društveni ideal

U svojim objavama često tvrdite da će pri ankapu svi ljudi (ili većina) biti skloni nenasilju (a one koji su skloni nasilju će se moći „reprogramirati“), što će omogućiti izgradnju društva slobodnog od nasilja. Ali čekajte! Pa sa idealnim ljudima može se izgraditi idealno društvo na osnovu skoro bilo koje ideologije – pa makar i komunizma u njegovim ranim idealizovanim predstavama. Svaka savremena društvena struktura se gradi polazeći od činjenice da su ljudi skoro uvek neidealni – emocionalni, pomalo glupi, agresivni, pohlepni, kukavice i tako dalje – i društveni poredak mora neutralisati ljudske nedostatke. Kako ankap može postojati u društvu neidealnih ljudi, ako čak i sada kriminalci dovoljno glupo kradu ponekad direktno ispred kamera, a u nedostatku opšte priznate policijske sile potpuno će se razrasuli i njihovo hvatanje/eliminisanje snagama privatnog obezbeđenja postaće otežano zbog masovnosti kriminaliteta i preopterećenja sudova? Neće li to dovesti do brzog propadanja društva u divlje stanje, kada čak i adekvatni ljudi budu primorani da budu u večnom stanju rata protiv svih?

Anonimno pitanje

U pravu ste, od idealnih ljudi može se izgraditi mnogo toga. Upravo zato Bitarh i Voluntarista – autori objava koje redovno pojavljuju na ovom kanalu o izgradnji nenasilnog društva – ne opterećuju se izgradnjom baš ankapa, za njih je ekonomski model sporedan, kao i odsustvo centralne vlasti, dok je primarna vrednost upravo nenasilje, u njegovom uskom razumevanju odsustva fizičke prisile.

Doktrina anarho-kapitalizma pretpostavlja da ljudska sklonost fizičkoj prisili neće pretrpeti ozbiljne promene. Jedino što je potrebno za njen trijumf jeste pojava kritične mase tehnologija koje decentralizovanu proizvodnju i trgovinu čine ekonomski isplativijim od centralizovane – to ako polazimo sa pozicija materijalizma, gde biće određuje svest, a baza nadgradnju. Ako pak smatramo da, naprotiv, svest formira biće, onda je za trijumf ankapa potrebna kritična masa ljudi za koje ideje libertarijanizma imaju značajnu vrednost. Meni je, u suštini, svejedno s koje strane da grizem taj hleb, ukusan je podjednako sa obe strane.

Kada decentralizovane tehnologije dominiraju u svakodnevnom životu, to znači da će uber-policija stići brže, a pružiti uslugu jeftinije i kvalitetnije nego policijska patrola Ministarstva unutrašnjih poslova, te će Ministarstvo unutrašnjih poslova izgubiti ekonomsku konkurenciju za klijenta i nestati. I ako ljudi kradu direktno ispred kamera, decentralizovane tehnologije će pre omogućiti mogućnost da im se upravo ispred tih istih kamera izda kazna. A ako oni umesto toga pomahanu rukom pred kamerom i izjave da, navodno, iznajmljuju taj automobil, onda će im, umesto nesrazmerno velike kazne, u korist vlasnika auta biti skinuta skromna cena najma. A možda govorim gluposti, i tržište će to rešiti na neki drugi način.

Kada libertarijanske ideje dominiraju u društvu, onda čak i u uslovima tehnološki uslovljene centralizacije velikog broja proizvodnji, ljudi će i dalje relativno više ceniti frilans ili slične frilans odnose, i vlasnik proizvodnje će morati da se prilagodi tom zahtevu ako želi da se obezbedi radnom snagom. Ljudi će se zapošljavati u policiji, ali će i dalje svoju patrolnu jedinicu posmatrati kao autonomnu preduzetničku jedinicu, sa sopstvenim stalnim klijentima i obavezama prema njima, koje znače mnogo više od formalne subordnacije u policijskoj upravi.

Najstrašnije za libertarijanizam je povećanje efikasnosti centralizacije nasilja. Sredinom 20. veka takva efikasnost je bila maksimalna, čovečanstvo je ratovalo armijama od više miliona ljudi, a za izgradnju libertarijanskog društva nije bilo ni najmanjih perspektiva. Sada se armija od stotinu hiljada ljudi već smatra velikom, i želi se verovati da će decentralizacija nastaviti ubrzanim tempom. Jeftino i efikasno decentralizovano nasilje, koje se krajnje loše skalira pri povećanju broja uključenih lica ili ulaganju dodatnog kapitala – to je upravo ono što je potrebno kako bi čak i u slučaju nastanka naoružanih konflikata oni brzo utihnuli bez dalje eskalacije.

Kao što vidite, uopšte nije neophodno prepuštati se praznim snovima o tome kako će čipovanje sve učiniti ljubaznima i dragim. Umesto toga, može se prepustiti praznim snovima o tome kako će sve učiniti ljubaznima i dragim totalna naoružanost ručnim oružjem koje efikasno i po mogućnosti bezbolno onesposobljava čoveka, ali ima nisku letalnost. A u slobodno vreme od praznih snova, preferiram da gradim lokalnu libertarijansku zajednicu, gde se sve neophodne veštine interakcije između ljudi stiču običnom navikom – a te navike će biti u veoma snažnom konfliktu sa navikama poslušnosti državi ili drugoj centralizovanoj sili.

Levijatan nikome nije potreban. Hobsu je žao.

Koncentracija kapitala na slobodnom tržištu

Na prvi pogled, slobodni kapitalizam, koji nije ograničen državom, ima jednu fundamentalnu osobinu – neizbežnu koncentraciju celog kapitala u jednim rukama. To dovodi do situacije koja nije ni malo bolja od „državnog kapitalizma“ u SSSR-u (uslovno rečeno, ako sada 1% poseduje 99% kapitala, jasno je da će vremenom 0,1% posedovati 99,9% i tako dalje). To jest, odsustvo državnog uplitanja u tržište vodi do pojave tako svemoćnog monopolističkog kapitaliste da će država delovati kao manje zlo.

Gde pročitati, ako postoji,
1) Oporverzavanje (poželjno empirijsko) teze o koncentraciji kapitala.
2) Šta može zaustaviti koncentraciju, osim neekonomskog (čitaj, državnog) uplitanja?

Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00080000 BTC

Nažalost, bilo koji pokušaji empirijskog potvrđivanja ili opovrgavanja teze o neizbežnoj koncentraciji kapitala u kapitalizmu nailaze na izobličujuće uticaje države. Mogu se navoditi primeri kako se kapital koncentriše jer veliki kapitalisti uspešno lobiraju svoje interese, što rezultira donošenjem regulativa u državi koji su povoljni velikom biznisu, a nepovoljni malom. Pritom ostaju van okvira tržišni razlozi koncentracije kapitala. Takođe se može demonstrirati kako državne antimonopolne službe sprečavaju tu preslavu koncentraciju kapitala, a pritom ostaju van okvira čisto tržišni mehanizmi koji joj takođe se protive. Zato bih želela da se fokusiram upravo na tržišne mehanizme koji rade u jednom ili drugom pravcu.

Koncentracija kapitala

Glavni tržišni razlog koncentracije kapitala je pozitivan efekat stiska (economies of scale). Velika kompanija može sebi priuštiti korišćenje većeg broja kapitalnih dobara koja povećavaju produktivnost rada, što joj omogućava ostvarivanje veće dobiti i njeno ulaganje, ponovo, u sve kapitalnijem intenzivnije faktore proizvodnje.

Takođe treba napomenuti da se potrošačka dobra sve više komplikuju, a proizvodnja mnogih od njih neizbežno zahteva angažovanje ozbiljnog kapitala. Na primer, mala brodogradionica neće izgraditi kruzer, a mali studio neće snimiti blokbaster.

Razbrašivanje kapitala

Sada ćemo pogledati razloge koji doprinose smanjenju koncentracije kapitala.

Prvo, pored pozitivnog efekta stajaće, postoji i negativan. Što je struktura veća, to više troškova odlazi na parazitske procese. Naredbe kroz lanac rukovodstva idu duže nego u slučaju njegovog odsustva. Naredba u lancu rukovodstva ima veću verovatnoću da se izobliči nego u uslovima kada preduzetnik sam sebi ili direktnim izvršiocima postavlja zadatke. Zaposleni u velikim strukturama više nisu motivisani profitom kompanije, na koji utiču veoma posredno, već veštačkim KPI-jevima. Kao rezultat toga, oni su više fokusirani na postizanje KPI-jeva, a ne na interese poslovanja. Sve ovo smanjuje maržu. Pri određenoj veličini strukture, negativni efekat stajaće se ispostavi jačim od pozitivnog. Biznis koji je prerastao optimalnu veličinu počinje da troši kapital, prepuštajući udeo na tržištu manjim konkurentima.

Drugo, upravo mala preduzeća uvode lavlji deo inovacija. Čak i u velikoj kompaniji, iskusna proizvodnja je komparativno male veličine i oslanja se na mali broj deficitarnih stručnjaka. Osetivši superprofit kao rezultat implementacije svoje ideje, takav stručnjak prilično lako napušta kompaniju i otvara sopstveni startap, koji zatim skuplja najbolje plodove sa tržišta. Uspešni startapi rastu, a udeo starih kapitala opada.

Treće, radi smanjenja rizika, veliki preduzetnik će radije ne stavljati sva jaja u jednu korpu i uložiće novac u nekoliko kompanija. Tako se razvodnjava struktura vlasništva nad kompanijama, vlasnik više ne može pažljivo da prati razvoj svog poslovanja, odgovornost se prenosi na menadžment, i upravo top menadžeri postaju glavni korisnici procesa, dok relativni prihod investitora opada.

Na kraju, ne nestaje ni faktor razvodnjavanja kapitala prilikom nasleđivanja. Što je kompanija veća, to je veća šansa da će u testamentu biti pomenut gomila ljudi, kao i razni fondovi, dok će malo preduzeće verovatnije pripadati jednom nasledniku.

I šta nam to govori?

Nije ni o čemu. Optimalna veličina biznisa za svaku industriju, a često i za svaki region je svoja i stalno se menja; ona se određuje nivoom razvoja tehnologija koje mogu doprineti kako povećanju prinosa od centralizacije (na primer, auto-servisi su brzo potisnuti od strane fabrika automobila nakon uvođenja trake), tako i povećanju prinosa od decentralizacije (tako je širokopojasni internet naglo povećao broj proizvođača sadržaja i smanjio prosečnu veličinu redakcije).

Koncentracija kapitala u rukama nekolicine može i rasti i opadati, to je, u suštini, nebitno. Bitno je to što na slobodnom tržištu blagostanje najsiromašnijih raste čak i kada blagostanje najbogatijih raste još brže. I upravo na ovu temu postoji mnoštvo empirijskih istraživanja (iako se, naravno, i ovde mora imati na umu da će empirija neizbežno biti iskrivljena državnim intervencijama). Više o tome možete pročitati u jednom od poglavlja „Mehanike slobode“ autora Dejvida Fridmana, koju prevodim, a koja se baš tako i zove: Bogati postaju bogatiji, i siromašni postaju bogatiji. Željena empirija je i tamo prisutna.

… kada siromašenje radničke klase nikako da se ne dogodi…

O štetnosti slobodne trgovine

—

Slobodna trgovina dovodi do toga da se na domaćem tržištu pojavljuje veliki izbor robe, a ona je jeftina. To nije iznenađujuće, jer slobodna konkurencija dostiže idealno stanje. Svi imaju jednak pristup tržištu. Nema nikakvih naznaka nečije monopolije.

Slobodna trgovina ima snažnu negativnu posledicu. Mnogi lokalni proizvođači ne mogu da izdrže konkurenciju sa strancima, bankiraju se i odlazite sa tržišta. U kritičnim slučajevima, ovaj fenomen može postati masovni. Čitave grane privrede propadaju, a stanovništvo siromašni. Roba se prodaje jeftino, ali to nikoga ne raduje. Novca za njenu kupovinu nema. Druga negativna posledica je u tome što novac lokalnog stanovništva završava u rukama stranih prodavaca i otiče u inostranstvo.

Kako rešiti ovaj problem bez države?

Analni iluzionista

Dugo sam pokušavala da zamislim situaciju u kojoj ovaj unutrašnje protivrečni skup tvrdnji može biti ispunjen, i uspela sam!

Uzimam čamac, šator, laptop, solarnu bateriju, pušku, municiju, mrežu, štapove za pecanje, još par desetina kilograma sitnica – i odlazim na mali ostrvo kilometar udaljeno od obližnje obale, gde se na obali nalazi selo. Ostrvo je nenaseljeno, i ja ga proglašavam svojim, iako ovde često borave ribari i turisti, ali nikome još nije palo na pamet da se ovde naseli.

Zatim počinjem da vodim domaćinstvo.

Mogu uloviti ribu, to će biti dovoljno za supu, a ako izgradim dimnjaku, mogu i malo da je uskladištim. Ali u selu se riba takođe dimi, pa moja roba doneta sa ostrva nema veliku potražnju. Mogu da posadim baštu, ali je zemljište prosečno, ručni nemehanizovani rad je malo produktivan, a u selu svako ima obilje takvih proizvoda.

Mogu izaći na obalu sa puškom i zahtevati od turista novac za pravo da borave na mojoj obali, ali oni ne shvataju pretnju ozbiljno i pristali bi da plate samo ako im zauzvrat pružim neku uslugu. Kao odgovor na upozoravajuću pucnjavu u vazduh, odgovaraju mi da sam poludela i da će, naravno, otploviti, ali da će se sutra vratiti sa oružjem, jer su spremni da trpe moje prisustvo na mestu gde su navikli da se odmaraju samo dok im ne smetam. Odgovaram da sam se šalila, iznosim dimljenu ribu uz njihovo pivo, družimo se zajedno, i incident je rešen.

Na kraju dolazim do sledećeg modela vođenja domaćinstva: ulovim ribu za ličnu upotrebu, nastavljam da vodim ovaj kanal, povremeno pišem članke po porudžbini i počinjem da igram ulogu gostoljubive domaćice ostrva koja zabavlja odmornike razgovorom, a zauzvrat dobija donacije, uglavnom u hrani, a ponekad i po raspoloženju u seksu. Povremeno plivam do sela kako bih kupila sve što mi je potrebno. Roba je tamo jeftina, ne mogu da konkurišem njihovim proizvođačima ni u jednoj stavci, i moj novac polako nestaje. Na kraju shvatam da trošim previše snage i vremena na aktivnosti koje mi donose nesrazmerno mali prihod, dok za pisanje tekstova za novac ostaje premalo, a i internet je ovde polumrtav. Tako da završavam ovaj produženi odmor, pakujem stvari i vraćam se tamo gde su internet, topli tuš i ostala dobra civilizacije koja mi omogućavaju da se fokusiram na ono u čemu sam konkurentnija.

Da, uz ankap, bilo koji poslovni model može postati gubitnički. Slobodna trgovina upravo omogućava brzo uočavanje takvih stvari i prebacivanje na profitabilniju delatnost. A ako je u nekom području profitabilna delatnost sa postojećim kompetencijama u principu nemoguća – onda treba menjati mesto i ići tamo gde su kompetencije traženije.

Pri tome ću napomenuti da bih u istom onom primeru sa ostrvom, posedujući kapital i znanje, mogla da otvorim jaht-klub, ili hotel, ili školu za ronjenje, ili da organizujem masovniju industriju za ribolov i preradu ribe – i bila u profitu. Čak je i Singapur bio prljav i siromašan dok nije privukao investicije, tako da isto mesto u različitim uslovima može biti i potpuno bez perspektive, i prava zlatna rudnik.

I za kraj, odgovoriću ipak jednom rečenicom na postavljeno pitanje. Kako rešiti problem tržišne neefikasnosti bez države? Preduzetničkom inicijativom.

Ankap-tjan se pojavila da homesteaduje ostrvo

Efikasnost ankapa

Veoma često postoje debate o mogućnosti ankap-a, i u teorijskom aspektu sa ankap-om je sve u redu. Ja sam sam do nedavno bio uveren ankap, sve dok nisam razmišljao o jednoj ideji klasičnog konzervativizma: po ideji, kao što ljudi na slobodnom tržištu pronalaze najisplativije puteve, tako i društvo pronalazi za sebe najefikasnije društvene institucije. Na taj način, može li se reći da je država najefikasniji i prirodniji način borbe protiv kriminala, bez kojeg bi bilo loše? Poželjno je bez Hoppeanskih fora: njegova teorija je uglavnom posvećena zapadnoj Evropi, a i pre feudalizma u Evropi su postojale centralizovane države, poput Rimskog Carstva.

anonimno pitanje

Naravno, slobodno tržište dovodi do najefikasnijih rešenja. Međutim, osnova procesa koji se dešavaju na tržištu su sloboda delovanja i dogovori. Svako rešenje koje nastane na tržištu ne može protivrečiti ovim principima; ono važi tačno onoliko koliko su agenti povezani sa njim saglasni da obavljaju svoju delatnost oslanjajući se na tačke dogovora koji je nastao između njih. To rešenje prestaje da važi u odnosu na nekoga u slučaju da je subjekt odlučio da raskine dogovor i odbije dalju saradnju. Tako, na tržištu niko ne može nikoga prisilno naterati da bude klijent neke organizacije, da kupuje njenu proizvodnju i koristi njene usluge, ili da učestvuje u bilo kojoj jurisdikciji ili bilo kom drugom obliku kolektiva ljudi. Tržišna rešenja zaista ne koriste prisilu.

Pretpostavimo da se ipak takav oblik društvenog upravljanja, kao što je centralizovana politička moć, u određenom trenutku prihvati od strane ljudi kao najefikasnije rešenje. Međutim, uslovi života se postepeno menjaju, a menjaju se i interesi ljudi. Naravno, nijedno rešenje ne može biti efikasno večno. I na tržištu se neefikasna rešenja obično zamenjuju drugim rešenjima, koja su već efikasna u odnosu na nove uslove. Takvo rešenje kao što je „država“ postavlja sebe kao večito i nepokolebljivo rešenje, koje niko, pod bilo kojim okolnostima, nema pravo da ospori, a još manje da ga zameni nekim drugim rešenjem. Stoga, čak i ako pretpostavimo da je država mogla nastati tržišnim putem dobrovoljnog dogovora, to je ni na koji način ne čini efikasnim rešenjem u bilo kom trenutku, osim onom u kojem je od strane svih prihvaćena, jer su se u daljem periodu uslovi života i interesi ljudi menjali, ali država više nije davala nikakvo pravo da se ona ospori.

Međutim, ne bih čak požurivao da pretpostavim da su države nastale tržišnim putem. Najverovatnije su nastale putem nasilnog prisiljavanja. Na to nam ukazuje teorija stationary bandit-a (stacionarnog bandite), koja tvrdi da su države nastale kao rezultat naseljavanja nomadskih bandita koji su odlučili da pokore stanovništvo određene teritorije i da od njega naplaćuju redovnu daninu. Više o ovoj teoriji možete pročitati ovde. Pored toga, istorija je poznata brojnim osvajanjima i pokoravanjima, pa čak i ako je neko od centralizovanih teritorijalnih formacija ipak nastao putem dogovora, prestao je da bude tržišno rešenje onog trenutka kada je ili neko drugi prisilno pokorio, ili je sam odlučio da se bavi pokoravanjem drugih.

Država nije najefikasnija opcija društvenih odnosa jednostavno zato što se sastoji u nasilju nad ljudima, kao i zato što zabranjuje realizaciju bilo kakvih alternativnih rešenja i postavlja sebe kao nepokolebljivu i večnu istinu.

Vitalij Tizun