Na prvi pogled, slobodni kapitalizam, koji nije ograničen državom, ima jednu fundamentalnu osobinu – neizbežnu koncentraciju celog kapitala u jednim rukama. To dovodi do situacije koja nije ni malo bolja od „državnog kapitalizma“ u SSSR-u (uslovno rečeno, ako sada 1% poseduje 99% kapitala, jasno je da će vremenom 0,1% posedovati 99,9% i tako dalje). To jest, odsustvo državnog uplitanja u tržište vodi do pojave tako svemoćnog monopolističkog kapitaliste da će država delovati kao manje zlo.

Gde pročitati, ako postoji,
1) Oporverzavanje (poželjno empirijsko) teze o koncentraciji kapitala.
2) Šta može zaustaviti koncentraciju, osim neekonomskog (čitaj, državnog) uplitanja?

Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00080000 BTC

Nažalost, bilo koji pokušaji empirijskog potvrđivanja ili opovrgavanja teze o neizbežnoj koncentraciji kapitala u kapitalizmu nailaze na izobličujuće uticaje države. Mogu se navoditi primeri kako se kapital koncentriše jer veliki kapitalisti uspešno lobiraju svoje interese, što rezultira donošenjem regulativa u državi koji su povoljni velikom biznisu, a nepovoljni malom. Pritom ostaju van okvira tržišni razlozi koncentracije kapitala. Takođe se može demonstrirati kako državne antimonopolne službe sprečavaju tu preslavu koncentraciju kapitala, a pritom ostaju van okvira čisto tržišni mehanizmi koji joj takođe se protive. Zato bih želela da se fokusiram upravo na tržišne mehanizme koji rade u jednom ili drugom pravcu.

Koncentracija kapitala

Glavni tržišni razlog koncentracije kapitala je pozitivan efekat stiska (economies of scale). Velika kompanija može sebi priuštiti korišćenje većeg broja kapitalnih dobara koja povećavaju produktivnost rada, što joj omogućava ostvarivanje veće dobiti i njeno ulaganje, ponovo, u sve kapitalnijem intenzivnije faktore proizvodnje.

Takođe treba napomenuti da se potrošačka dobra sve više komplikuju, a proizvodnja mnogih od njih neizbežno zahteva angažovanje ozbiljnog kapitala. Na primer, mala brodogradionica neće izgraditi kruzer, a mali studio neće snimiti blokbaster.

Razbrašivanje kapitala

Sada ćemo pogledati razloge koji doprinose smanjenju koncentracije kapitala.

Prvo, pored pozitivnog efekta stajaće, postoji i negativan. Što je struktura veća, to više troškova odlazi na parazitske procese. Naredbe kroz lanac rukovodstva idu duže nego u slučaju njegovog odsustva. Naredba u lancu rukovodstva ima veću verovatnoću da se izobliči nego u uslovima kada preduzetnik sam sebi ili direktnim izvršiocima postavlja zadatke. Zaposleni u velikim strukturama više nisu motivisani profitom kompanije, na koji utiču veoma posredno, već veštačkim KPI-jevima. Kao rezultat toga, oni su više fokusirani na postizanje KPI-jeva, a ne na interese poslovanja. Sve ovo smanjuje maržu. Pri određenoj veličini strukture, negativni efekat stajaće se ispostavi jačim od pozitivnog. Biznis koji je prerastao optimalnu veličinu počinje da troši kapital, prepuštajući udeo na tržištu manjim konkurentima.

Drugo, upravo mala preduzeća uvode lavlji deo inovacija. Čak i u velikoj kompaniji, iskusna proizvodnja je komparativno male veličine i oslanja se na mali broj deficitarnih stručnjaka. Osetivši superprofit kao rezultat implementacije svoje ideje, takav stručnjak prilično lako napušta kompaniju i otvara sopstveni startap, koji zatim skuplja najbolje plodove sa tržišta. Uspešni startapi rastu, a udeo starih kapitala opada.

Treće, radi smanjenja rizika, veliki preduzetnik će radije ne stavljati sva jaja u jednu korpu i uložiće novac u nekoliko kompanija. Tako se razvodnjava struktura vlasništva nad kompanijama, vlasnik više ne može pažljivo da prati razvoj svog poslovanja, odgovornost se prenosi na menadžment, i upravo top menadžeri postaju glavni korisnici procesa, dok relativni prihod investitora opada.

Na kraju, ne nestaje ni faktor razvodnjavanja kapitala prilikom nasleđivanja. Što je kompanija veća, to je veća šansa da će u testamentu biti pomenut gomila ljudi, kao i razni fondovi, dok će malo preduzeće verovatnije pripadati jednom nasledniku.

I šta nam to govori?

Nije ni o čemu. Optimalna veličina biznisa za svaku industriju, a često i za svaki region je svoja i stalno se menja; ona se određuje nivoom razvoja tehnologija koje mogu doprineti kako povećanju prinosa od centralizacije (na primer, auto-servisi su brzo potisnuti od strane fabrika automobila nakon uvođenja trake), tako i povećanju prinosa od decentralizacije (tako je širokopojasni internet naglo povećao broj proizvođača sadržaja i smanjio prosečnu veličinu redakcije).

Koncentracija kapitala u rukama nekolicine može i rasti i opadati, to je, u suštini, nebitno. Bitno je to što na slobodnom tržištu blagostanje najsiromašnijih raste čak i kada blagostanje najbogatijih raste još brže. I upravo na ovu temu postoji mnoštvo empirijskih istraživanja (iako se, naravno, i ovde mora imati na umu da će empirija neizbežno biti iskrivljena državnim intervencijama). Više o tome možete pročitati u jednom od poglavlja „Mehanike slobode“ autora Dejvida Fridmana, koju prevodim, a koja se baš tako i zove: Bogati postaju bogatiji, i siromašni postaju bogatiji. Željena empirija je i tamo prisutna.