Тег: Hiršlefer

Salvador i BPN

U El Salvadoru je sve u redu sa pravom na oružje (od 21 godine se može posedovati, od 24 godine – nositi, za licencu su potreban test i uverenje o nekažnjavanju), sloboda delovanja privatnih obezbeđenja, samo 7,6% udeo državnog sektora u ekonomiji, najniže poresko opterećenje u celoj Americi. Sada još daju i stalno nastanjenje za tri bitkoina. Nije baš ankap, ali je mnogo toga uspešno realizovano. Pri tome, El Salvador je jedna od najkriminalnijih zemalja sveta: pljačkaju, ubijaju itd. Gde je onda taj čuveni BPN, ako svaki pošten građanin može biti naoružan ništa manje od bilo kog bandita?

Anonimno pitanje

Balans potencijala nasilja (BPN) je pojam koji je Bitarh nekada koristio kao univerzalni recept protiv nasilja (kasnije je odustao od tako vulgarnog tumačenja), preuzet od Auzana, koji je prepričavao Hiršlejferov model sa zaključkom uslova održivosti anarhije. Međutim, u izvornom modelu sve nije bilo nimalo svedeno samo na BPN. Za održivost anarhije prema Hiršlejferu potrebni su niska žestina konflikata, velika disperzija resursa i dovoljno visok prihod od mirnih aktivnosti.

Faktor žestine je neki integralni pokazatelj, koji se sastoji od karakteristika vojnih tehnologija, motivacije strana i slično. On se ne izračunava direktno, već se prepoznaje kroz poređenje različitih sukobljenih društava. Disperzija resursa osigurava težinu nastanka hegemonije zahvaljujući kontroli ekonomije. Visok prihod od mirnih aktivnosti smanjuje motivaciju za ratove.

Šta imamo u El Salvadoru? U njegovoj anamnezi je rat sa Hondurasom 1969. godine, a zatim građanski rat koji je trajao do 1992. godine, što znači da se može pretpostaviti određena navika na rešavanje pitanja silom, koju institucionalisti prate još od mračnih kolonijalnih vremena, a koja je uopšte prilično karakteristična za Latinsku Ameriku. Resursi su raspoređeni veoma nejednakovno: u maloj, gusto naseljenoj poljoprivrednoj zemlji postoji veliki deficit plodne zemlje, i ona je sva koncentrisana u planinskim predelima. Nivo siromaštva i nezaposlenosti je veoma visok, što znači da u zemlji jednostavno mora postojati veliki broj jeftinih boraca koji će neizbežno samoga sebe utilizovati, pritom uznemiravajući biznis, i time još više pojačavajući siromaštvo i nezaposlenost.

Koji faktori bi trebalo da vode ka smanjenju nivoa nasilja u El Salvadoru? Prvo, čuvena druga demografska tranzicija. Manje mladih ljudi znači manje banditizma. Drugo, zahvaljujući tome što značajan deo ekonomije čine novčane doznake iz inostranstva, to povećava disperziju resursa. Priznavanje bitcoina legalnim sredstvom plaćanja smanjiće provizije na transferima, što će povećati prihode od mirnog ekonomskog delovanja. Konačno, zemlja ima nedavno iskustvo primirja između bandi i vlade, kada je nivo ubistava naglo opadao. Ako se poželi, to se može ponoviti, što će ne samo smanjiti nivo nasilja, već i povećati decentralizaciju moći.

Zašto bi vlast u El Salvadoru sasvim mogla pristati na decentralizaciju? Zato što postoji susedna Honduras, koji je u bliskoj prošlosti bio vojni protivnik. I on sprovodi panarhičke projekte, poput charterskog grada Prospera na ostrvu Roatan, i još par manjih. Mali El Salvador ne može sebi da priušti taktiku RF-a prema susedima koji pokušavaju liberalizaciju, jer nema dovoljno snage. Umesto toga, morali bi sami da se podignu na njihov nivo. A imućni građani su mnogo značajniji faktor smanjenja nasilja od bilo kakvog mitskog BPN.

Nekoliko pregleda

Principi agorizma – sada u video formatu

Nedavno sam objavila post Principi agorizma, u koji sam unela komentar Aleksandra Tatarkova, koji je ostavio na moju objavu sa poslovnom idejom za agoriste u oblasti ugostiteljstva. Sada je Aleksandar objavio video na YouTube-u, gde je značajno proširio svoj tekst, dodavši istorijski uvod, različite motivacione umetke, a same principe agorizma je predstavio u detaljnijem obliku.

Pretpostavlja se da će on nastaviti sa razvijanjem teme, tako da se pretplatite na kanal, moći ćete da saznate mnogo zanimljivih stvari. Autor je i dalje previše rečit, pa ga slušam na brzini 1.5x.

Popularizacija slobode

Vitalij Tizunj, čije sam esej Teorija slobodnog društva ponudila vašoj pažnji početkom marta, počeo je sa nastavkom i već je objavio prvo poglavlje, Popularizacija slobode. U njemu on zastupa ideju da su argumenti u korist panarhije ubedljiviji za šire mase, jer ne nude odricanje od bilo čega, već naprotiv, svode se na to da svaki muškarac dobije svoju ženu, a žena muškarca, što je i obećavao poznati ruski panarhista Vladimir Žirinovski, uz samo tu razliku što će ova obećanja biti istinita. Za sada mi je teško da sudim o nameri celog dela, ali je stil u celini dobar, tako da ću pratiti proces, iako ne garantujem da ću ga detaljno izveštavati. Vitalij objavljuje najave na svom Telegram kanalu, možete se pretplatiti i sami pratiti.

Prenosivo libertarijanstvo

Bitark je objavio članak Zarazno libertarijanstvo, u kojem žali zbog linearnih stopa rasta publike kod apsolutne većine libertarijanskih resursa. Poredeći libertarijanstvo sa infekcijom, Bitark primećuje da se zaraza dešava samo preko nekoliko passionarija, a dalje u lancu se zaraznost prenosi veoma slabo. Zatim nam daje kao primer Gretu Thunberg, koja je uspela da svoj diskurs učini istinski zaraznim, što ilustruje slika rasta broja njenih pratilaca na Twitteru, koja je pre koronavirusa pokazivala eksponencijalni rast, a nakon toga je Thunberg-epidemija ipak stigla do plate, jer je čovečanstvo ušlo u karantin.

Наблюдается экспоненциальный рост числа сторонников

Zaista, moji uspesi izgledaju znatno skromnije, i trend je bliži linearnom (veliki skok je reklama kod Pozarskog):

Zato odmah prosledite ovaj post deset prijateljima i neka svako zaprati moj kanal, samo tako će ideje libertarijanstva dobiti neophodnu kontagioznost. Ne želite? How dare you!

Ako ozbiljno razgovaramo, Bitark u nastavku članka predlaže set kriterijuma koje dovoljno zarazna ideja mora da zadovolji, a na kraju, kao primer takve ideje, nudi svoj slogan sloboda NAP ili smrt! Čini mi se da bi danas mnogo svežija i aktuelnija izgledala premisa država ne spasava od pandemije, već civilno društvo spasava. Dosta je države, nek je civilno društvo! Naravno, ne mislim na svetski GrOb, on spasava samo od dosade.

Uslovi stabilnosti anarhije

Na kanalu Anarhija+ izašla je analiza nekoliko pristupa istraživanju uslova stabilnosti anarhije. Pominje se objavljeni od strane mene početkom februara prevod rada Hirschleifera Anarhija i njen raspad, ali se daju linkovi i na neke druge radove. Radi lakšeg snalaženja, sve materijale je autor ljubazno prikupio u jedan arhiv priložen uz post.

Objava poziva na pridavanje pažnje uslovima održivosti predloženih društvenih modela u „kuhinjskim“ diskusijama o anarhiji, a kako bi se izbegla profanacija – upoznati se sa različitim pristupima ovoj temi, pamtiti granice primenljivosti modela, precizirati korišćenu terminologiju i poštovati ostale osnove civilizovanog dijaloga.

(Ne)efektivnost nasilja

Bitarch kolumna
(sa uredničkim ispravkama Ankap-tjan)

Kada želite da postignete neki cilj, birate jedan od mnogih dostupnih alata. Recimo, u vašoj zgradi je otvoren hostel koji stalno stvara buku i kriminalnu atmosferu pored kuće. Šta možete da uradite? Najjednostavnija opcija, na prvi pogled, jeste da naterate vlasnika da zatvori svoj posao primenom fizičkog nasilja.

Ali šta ako on ima makar sprej za biber? Sada su u slučaju vašeg napada vaši potencijalni troškovi porasli. Nasilje kao alat više ne izgleda tako isplativo kao što se činilo u početku. Tako da ćete, volom ili ne volom, morati da tražite druge načine kako da delujete na njega — da ga ubedite, da objasnite situaciju vlasniku prostorije kako bi raskinuo zakupni ugovor, da stavite jednu zvezdicu hostelu na mrežnim resursima, da pozovete ostale stanare zgrade da urade isto. Ukratko, dobili ste stimulans da delujete civilizovano.

Prvobitno najjednostavniji alat prisile, fizičko nasilje, brzo gubi svoju efikasnost kada je potencijalna žrtva sposobna da primeni protivnasilje, čak i u najminimalnijoj meri. Bivši premijer Singapura Li Kuan Yew nekada je hvalio nasilje kao alat sa izuzetno visokom efikasnošću. Ali da bi to bilo tako, morao je da uvede u Singapuru neke od najstrožih pravila za kupovinu i posedovanje oružja, čak i za samoodbranu — jer čak i malo izjednačavanje ravnoteže potencijala nasilja u društvu vodi ka naglom smanjenju efikasnosti nasilja kao alata prisile.

Mogu izneti sasvim utemeljenu činjenicama hipotezu: troškovi agresivnog nasilja eksponencijalno rastu sa povećanjem mogućnosti primene protivnasilja od strane žrtve.

Recimo, stacionarni bandit (država) želi pomoću nasilja da natera nekoga da ispuni svoje zahteve. Ako žrtva državne agresije nema smrtonosno oružje, za hapšenje je dovoljna mala operativna grupa. A šta ako žrtva ima pištolj? Mora se poslati policijska specijalna jedinica. Zbog sitnog razloga, kao što je neplaćanje kazni ili maloprodaja psihoaktivnih supstanci, niko neće slati specijalce. Na blogu Aleksandra Rozova postoji objava sa potvrdom ove činjenice na primeru Švedske.

Pretpostavimo da potencijalna žrtva državne agresije nije neki neplatičar poreza, već značajnija meta — na primer, vođa klana u Somaliji. On već ne poseduje pištolj, već hiljadu boraca sa Kalašnjikov automatima, makar i loše obučenih. Kao što je pokazala istorija, šteta čak i od takvih „velikih oružja“ ispostavila se neprihvatljivom za vladu SAD.

Zamislite da su sledbenici sekte „Davidov grančica“, koji su se sklonili na rančou Vejk (Waco) 1993. godine, pored sačmara i pušaka imali protivoklopne granatomete. Kao što znamo, FBI je tada odlučio da upotrebi tenkove kako bi probio zidove i pustio suzavajući gas. U prisustvu protivoklopnog oružja kod branilaca, takva opcija bi morala biti odbačena kao previše rizična.

U sličnoj situaciji, država bi mogla ili pretvoriti juriš na rančou iz policijske operacije u vojnu, uz upotrebu minobaca ili drugog letalnog neodlučnog oružja, ili izgladiti rančo, sa perspektivom da će ti fanatici zaista u celosti umreti od gladi. Obe opcije nose značajnu političku štetu u demokratskoj državi, koja je političarima čak važnija od ekonomske štete državi. Više o sličnim faktorima preporučujem da pročitate u knjizi Martina van Krevelda Uspon i pad države.

Na kraju, mi smo već analizirali potencijalnu situaciju u kojoj potencijalna žrtva državnog nasilja preti upotrebom oružja masovnog uništenja. Sada se to doživljava kao nešto izuzetno malo verovatno — ali ne zato što država efikasno suprotstavlja stvaranju OMU od strane privatnih lica, već zato što ljudi koji poseduju dovoljno veština za stvaranje OMU takođe imaju snažna unutrašnja moralna uverenja koja ne dozvoljavaju upotrebu neodlučnog masovnog nasilja, uključujući i prema nevinih ljudi. Ako demokratska država postavi primer, prvi put upotrebivši OMU protiv svojih građana, ova moralna zabrana će biti oslabljena, a vremenom će potpuno nestati. Takve posledice nijedan zvaničnik u relativno civilizovanoj državi nije spreman da dopusti.

Mogu se izvući zaključci:

1) Troškovi prisile od strane države ili bilo kog drugog agresora eksponencijalno rastu sa jačanjem sredstava protivnasilja od strane žrtve. Čak i minimalno oružje za samoodbranu, na taj način naglo podiže cenu napada, a protiv jeftine prljave bombe od otpada nuklearnih elektrana neefikasan čak i nuklearni arsenal super sile.

2) Da bi slobodno društvo (teritorijalna ili eksteritorijalna ugovorna jurisdikcija) moglo da se zaštiti od osvajanja od strane države, njemu je isplativije ne ulagati u jednu „wunderwaffe“, već obezbediti podsticaje za kupovinu ličnog oružja od strane klijenata, veština njegovog korišćenja i spremnosti da ga upotrebe u odbranu. Takođe, to će pomoći društvu da se zaštiti i od sopstvenih koordinacionih organa, ako im padne na pamet da postanu država, jer će osigurati ravnomernu distribuciju potencijala nasilja. O tome se, konkretno, govori u ranije prevedenom radu Džeka Hiršlefera Anarhija i njen raspad.

Na kraju, navodim dobar citat iz knjige Liberalni arhipelag Čandrana Kukatasa.

Uzmimo igrače i vlasnike kazina. Njihove aktivnosti nam mogu biti strane, pa čak i odvratne. Međutim, da li bi činjenica da se u drugoj zemlji igra kockanje bila dovoljan razlog za invaziju na tu zemlju?

Uzmimo „monopoliste“. Oni mogu određivati cene za svoje proizvode koje mi smatramo nepravednim. Međutim, da li bismo smatrali dovoljnim razlogom za proglašenje rata bilo kojoj zemlji činjenicu da svoje proizvode isporučuje previše skupo?

Ali zašto smo u sličnim slučajevima spremni da šaljemo naoružane ljude (miliciju) našim sugrađanima, da ih uzimamo u pritvor (zatvor) i da od njih tražimo kontribuciju (kaznu)? Verovatno zato što oni, za razliku od susedne države, ne mogu da se brane.

Podari protivniku oružje

Bitarh je na svom VK-u objavio razmišlanja na temu o tome da Trećem Rajhu nije trebalo bacati bombe, već oružje i municiju. Kao opravdanje on navodi sve isti Hiršlejferov model u obliku u kojem ga je predstavio Ozan – sa zaključcima da za stabilno postojanje anarhičkog društva zahteva poštovanje balansa potencijala nasilja. A pošto je tako, onda bi veštačko izravnavanje BPN-a u Nemačkoj u vreme Drugog svetskog rata dovelo do pada totalitarizma, a sa njim i do brzog završetka rata.

Jedno se može reći sa sigurnošću: ako bi se bacalo ručno oružje i municija na koncentracione logore, to bi zaista odmah dovelo do oružanog ustanka sa naknadnim pokušajima napuštanja Rajha ili zauzimanja nekog područja za naknadno efikasno obuzdavanje kaznenih jedinica.

Koliko bi ista ta taktika dovela do oružanog ustanka protiv režima na celokupnoj ostatku teritorije Rajha, zavisi isključivo od toga u kojoj meri ta ostatak teritorije podseća na koncentracioni logor. I obrnuto, što je više u određenoj strategiji društva postojalo popustljivosti prema vlasti, to je verovatnije da bi oružje darovano s neba bilo disciplinovano predate vlastima za naknadno slanje na front.

Ovi očigledni razlozi direktno proizilaze, između ostalog, i iz Hiršlejferovog modela: što je veći parametar žestine, i što je niži opšti nivo resursa, to je veća verovatnoća da će u sistemu, umesto mirne anarhije, doći do bitke za hegemoniju do potpune pobede. I obrnuto, što je niža žestina i veće relativno blagostanje, to strane manje napora teže da troše na rat protiv jedni protiv drugih, a više ostavljaju za proizvodnju.

Što je veća legitimnost režima, to je manja verovatnoća da će veštačko izravnavanje potencijala nasilja putem širenja vatrenog oružja dovesti do bilo kakvih problema za režim. Razlog je prilično jednostavan: u uslovima niske žestine strana, vatreno oružje se za političku borbu jednostavno neće koristiti. Nije važno da li imam oružje ako svoje nezadovoljstvo režimom izražavam u formi pojedinačnog piketa i potpisa ispod otvorenih pisama, a država ljubazno prima moje nezadovoljstvo u obzir, ne sprečavajući me na bilo koji način. Posedovanje oružja počinje da igra ulogu kada se suočim sa direktnim nelegitimnim nasiljem i shvatim da imam šanse da problem rešim uzvraćenim nasiljem.

Dakle, u celini, ideja veštačkog izravnavanja BPN-a je dobra kao misleni eksperiment, ali je ne treba razumeti bukvalno: oružje protiv države danas mnogo češće postaje mirno društveno nezadovoljstvo, i da bih ga izazvao, verovatnije da će mi trebati ne oružje, već promocija svojih informacionih resursa. I tu, naravno, humanitarna bombardovanja u vidu, na primer, tvog retvita od strane gospodina Trampa, zaista mogu imati značajan efekat.

Anarhija i njen raspad

Prevod članka Džeka Hiršlejfera

U poslednje vreme, uz blagoslov profesora Ouzana, počela sam da se pozivam na neke misteriozne uslove održivosti anarhije prema Hiršlejferu. Ali pošto je ovaj koncept postao učestao u diskusijama, bilo bi dobro da ga malo detaljnije istražimo.

Zato se Andrej Meškov odlučio da prevede (a ja da uredim prevod) članak profesora Kalifornijskog univerziteta Džeka Hiršlejfera Anarhija i njen raspad, u kojem se uvode ti uslovi. Željotni takođe mogu da se upoznaju sa originalom članka (na primer, može ih zanimati lista literature koju nismo odlučili da uključimo u prevod).

U članku je opisan matematički model anarhičkog sistema, osnovni mehanizmi interakcije u njemu – i doneti su zaključci o ponašanju modela. Naravno, ovi zaključci su tačni u odnosu na stvarno društvo samo u meri u kojoj model odražava društvo, ali to važi za sve metode matematičkog modelovanja. Hiršlejferov model nije jedini, samo se smatra najnaprednijim u današnje vreme, a pritom dovoljno jednostavnim da bi bilo praktično koristiti ga.

Podsećam da su svi prevodi u kojima sam učestvovala prikupljeni u odgovarajućoj sekciji na sajtu.

Džek Hiršlejfer

Možda je Ankapistan ipak bolje graditi u zemljama trećeg sveta?

Pa, recimo, u Somaliji, Mikroneziji i drugim „failed states“, pošto je tamo lakše postići donekle ravnomernu ravnotežu potencijala nasilja uz relativno male troškove resursa (uslovno rečeno, kupiti kalaš) zbog odsustva nadmoćnog, svadirujućeg agenta koji sprovodi monopol na nasilje na toj teritoriji, kao i zbog formirane oko toga kulture potčinjenosti i strukture ekonomije?

L29Ah (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00013567btc)

Podsetiću čitaoce da je ravnoteža potencijala nasilja jedan od Hirshleferovih kriterijuma stabilnosti bezdržavne zajednice. Ostali kriterijumi su stabilan sastav zajednice i odsustvo značajnog broja ljudi koji su dovedeni na ivicu opstanka. Zaista, neki izolovani tropski raj, gde kokosi padaju direktno pod noge, i u kojem žive mirni, nasmejani domoroci sa kalašima, lako može izgraditi svoje anarhičko društvo. Ali malo je imati anarhiju, želi se upravo anarko-kapitalizam.

A za anarko-kapitalizam je potrebno malo više od odsustva države. Potreban je kapitalizam, što znači robno-novčani odnosi. Dakle, našem zamišljenom tropskom raju biće potrebna puna robna ekonomija, integrisana u svetsku trgovinu. Ali međunarodna trgovina zahteva međunarodno priznanje, a to je ozbiljno ograničenje.

Smećući svoj Meganezijski ciklus, Aleksandar Rozov je posebno naglašavao da bezdržavnu zajednicu na Pacifiku u njegovom delu ne grade pravi domoroci, već „njihovi-tamo-neki“. U stvarnosti, to su potpuni beli ljudi sa pripadajućim belim ljudima predstavama o vlasništvu, slobodi i pravu – samo što negiraju državu. Domoroci se pak pretvaraju samo da bi legitimizovali svoje zahteve u očima međunarodne zajednice i ne bi postali izgnanici koji vode jadno postojanje pod ekonomskim sankcijama.

U stvarnom životu, sličan projekat anarko-kolonijalizma pokušao je da sprovede institut sistedinga, ali je naišao na mnoštvo zakonodavnih i tehnoloških ograničenja, i sada, sudeći prema sajtu, iz libertarijanskog projekta izrasao je u nešto što miriše na eko-aktivizam.

Tako da je teško reći šta je jednostavnije: obezbediti prelazak u anarhiju u kapitalističkoj državi, obezbediti prelazak u kapitalizam u neuspešnoj državi (failed state), ili organizovati desant slobode u neku igračku državu u Okeaniji. Jedno se može reći sa sigurnošću: stvar se ne ograničava samo na balans potencijala nasilja.

Beli čovek sa automatom u tropskom raju

Diskusija o stacionarnom banditu i doktrini obuzdavanja

Komentarisala sam kolumnu Bitarha o promovisanju libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite u smislu da je to u velikoj meri kucanje na otvorena vrata: banditska suština države brzo je priznata od strane bilo kog sagovornika, a zatim počinju razmatranja o manjem zlu. Konkretno, u Rusiji je popularna tema pozivanja na iskustvo devedesetih godina prošlog veka, kada je vladala dominacija nomadskih bandita.

Bitarh na to predlaže u svom javnom profilu na Vkontakte da se obrati Hiršlejferovim istraživanjima iz 1995. godine, na koja se profesor Ozan pozivao u svom predavanju „Evolucija stacionarnog bandite“

Sva tri uslova stabilnosti anarhije prema Hiršlejferu u Rusiji devedesetih nisu bila ispunjena, što znači da libertarijanizma devedesetih nije bilo.

Na to sam primorana da konstatujem da Bitarh ponovo kuca na otvorena vrata, i da nema govora o tome da je u devedesetim bilo libertarijanizma, osim ako, naravno, ne raspravljate sa trolom. Reč je o tome da za promovisanje libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite treba izneti argumente kako, ukidanjem stacionarnog bandite, sprečiti dominaciju nomadskih.

Zanimljiva je i kritika Vladimira Zolotoreva, koji sasvim opravdano ukazuje na to da je: stacionarni bandita opasniji od nomadskog, jer je u stanju da društvu nanese daleko veću štetu, a pritom doprinosi tome da društvo ne ostane bez snage za borbu protiv bilo kakvih bandita. On ne piše direktno, ali iz ove premise proizilazi da je povratak u eru nomadskih bandita za društvo prihvatljiva cena za uništenje stacionarnog bandite, iako bi, po dobrom, trebalo birati ne između stacionarnog i nomadskog bandite, već između prisustva bandite i njegovog odsustva.

Dakle, izgleda da smo se dogovorili: bandita nam ne treba, hajde da ga iskorenimo, potrebno je obezbediti balans potencijala nasilja u društvu i imaćemo stabilnu anarhiju. Ali tada se od čitaoca sa nadimkom Holon Sinergijski pojavila kritika predloženih mehanizama doktrine obuzdavanja (tekst je stigao privatnim kanalima, objavljujem ga u Telegrafu, koji nastupa kao neutralna platforma).

Tekst je veoma dugačak i složen za percepciju, pa dajem kratku eksplikaciju:

1. Kao što proizilazi iz Mazarinog članka o doktrini odvraćanja, čiji sam prevod nedavno objavila, faktor percepcije je veoma važan za uspešno odvraćanje. Protivnik mora da razume da kada potencijalna žrtva viče da će mu „izvući oko kroz guicu“ ako napravi još jedan korak, žrtva je zaista spremna da realizuje svoje pretnje, jer je ućorena u ugao i nema nikakav izlaz osim otpakivanja svojih arsenala za izvlačenje očiju kroz guvice. Pri tome, sam potencijalni agresor nikako ne sme biti stavljen u tako bezizlazan položaj u kojem mu ne preostaje ništa drugo nego da rizikuje oko i napravi korak napred. Ali što uspešnije ovakva doktrina bude realizovana, to će pretnje češće biti blef – jednostavno iz razloga uštede.
2. Država takođe sprovodi doktrinu odvraćanja u odnosu na predstavnike društva koji žele njen uništenje. Jedan od najpouzdanijih načina za nju je da uzme društvo kao taoca. Svaki član društva mora da razume da će od bilo kakvih pretnji ili, bože brani, stvarnih radnji protiv predstavnika države, gore biti samo uslovnom Voronežu. Tako je država izmislila koncept ekstremizma, i sada su za svako zatezanje šrafa krivi ekstremisti, upravo kako bi se društvo od njih zaštitilo svim tim merama bezbednosti. Retke uspešne akcije protiv države samo potvrđuju da ekstremizam nije izmišljotina i da su državne mere bezbednosti opravdane.
3. Pokusaji da se za borbu protiv predstavnika države nude sve tehnološki naprednije oružja poput mikrodronova i uberizacije nasilja, dovešće do toga da će država sa ogromnim zadovoljstvom početi da štiti građane od mikrodronova i uber-nasilja, a za to će biti potrebne već potpuno totalitarne metode kontrole svih aspekata života. U ekstremu, ova trka u naoružanju dovodi do toga da svima postaje dostupno oružje sudnjeg dana, i tada – grob, grob, groblje, peder.
4. Za kraj, daje se istorijski osvrt na srednjovekovnu Saksoniju, u kojoj se uspešno praktikovalo nešto veoma blisko opisanoj konceptu uber-odmazde. Ipak, sistem nije preživeo svoje vreme, kao i svi ostali srednjovekovni elementi panarhije, i ustupio je monopol državi na suđenje i kažnjavanje. Autor predlaže da se razmisli da li je takav ishod bio zakonit.

Glavni zaključak iz svih ovih zamrštenih argumenata bi bio sledeće razmišljanje. Nijedna doktrina nije panaceja. Država je u glavama. To znači da, iako u nizu slučajeva problem države može biti uspešno pojednostavljen odsecanjem naročito neugodnih glava ili pretnjom sličnom dekapitaciji, presudnu važnost ipak imaju sredstva indoktrinacije slobodom. Njih je potrebno birati pojedinačno.