Uopšte gledano, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo super, što u potpunosti odgovara sliku sveta svakog običnog čoveka)
Ali zlatni standard u SAD je ukinut tek nakon glavne krize, 1933. godine. Znači li to da „prekomerna proizvodnja novca“ nikako nije mogla biti njen uzrok i da su kejnsijanci u pravu?
Solo 322 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 322.8r)
Da bi se detaljno razjasnili uzroci Velike depresije, ima smisla upoznati se sa knjigom Rotbarda Velika depresija u Americi. Ali to je 560 stranica, i ja sama nikako ne stižem da je pročitam. Tako da su moja saznanja zasnovana uglavnom na mnogo kraćem eseju Pavla Usanova Velika depresija i Novi kurs – lekcije za savremenost. To je svega 44 stranice, sa svim dodacima i listom literature, sa takvom obimom će svako uspeti.
Dak, tam se navodi da je Kejns 1926. godine pisao da zahvaljujući delovanju FED-a više neće biti kriza (ovo predviđanje će kasnije masovno prenosati mejnstrim ekonomisti nakon svake velike krize, upravo pozivajući se na to da se FED sada naučio da se sa njima nosi). Hajek 1927. i Mizes 1929. su, naprotiv, predviđali krizu, i to upravo na osnovu austrijske teorije ekonomskog ciklusa, prema kojoj je uzrok takvih kriza kreditna ekspanzija centralnih banaka.
U periodu od 1921. do 1929. godine, ponuda novca u SAD je porasla sa 45,3 milijardi dolara na 73,3 milijarde. To je postignuto smanjenjem kreditne kamatne stope FED-a, na osnovu približno istih mehanizama delimične rezerve kao i danas. Naduvan finansijski balon je pukao 1929. Nešto veoma slično se dogodilo 1921. godine, kada je pad berze bio sasvim uporediv i bio je uzrokovan istim razlozima – nadimanjem novčane mase tokom Prvog svetskog rata. Ali tada je Hardingova vlada ignorisala krizu, i ona se sama od sebe rasveteala bukvalno za godinu dana. Godine 1929. Huverova vlada je počela da se bori protiv krize putem regulacije cena, upumpavanja likvidnosti u bankrote banke, programa javnih radova, a potom i uvođenjem protekcionističkih tarifa. Kao rezultat toga, depresija je zaista postala velika.
Ruzvelt, koji je došao na vlast pod sloganima deregulacije i smanjenja državnih rashoda, naprotiv, samo je ojačao ovu politiku, koja je postala poznata kao Novi kurs. Kao rezultat toga, Velika depresija je trajala do kraja Drugog svetskog rata, kada je Ruzvelt konačno preminuo, i značajan deo njegovih regulatornih mera je ukinut, uz istovremeno utvrđivanje zabrane jednom licu da obavlja predsedničku funkciju duže od dva mandata u dvadesetetomestom amandmanu konstitucije. Kao primer daću samo par cifara: udeo državnih rashoda smanjio se sa 44% BDP-a u 1944. godini na 8,9% u 1947. godini – kako bi drugi način ostao osim ekonomskog rasta uz takvo smanjenje državnih apetita!
A šta se to dogodilo 1933. godine, o kakvom se tome ukidanju zlatnog standarda radi? Reč je o konfiskaciji zlata od građana i proglašenju plaćanja u zlatu unutar zemlje nezakonitim. U međunarodnoj trgovini zlato je zadržalo svoj značaj, a cena zlata u dolarima je fiksirana od strane vlade, što znači da je zlatni standard opstao, ali u veoma iskrivljenom obliku: postoje papirići za koje je navedeno da vrede toliko i toliko zlata, da u njih treba verovati kao u zlato, ali za njih se zlato ne može dobiti. Kada je zlatni standard konačno ukinut, već sedamdesetih godina, zlato je postalo obična roba sa plovnom cenom.
Ruzveltova konfiskacija zlata nije bila uzrok rasta monetarne mase, već, naprotiv, njen posledica. U tom trenutku vlada je imala zlata za otprilike 4 milijarde dolara, dok su zahtevi za zamenu dolara za zlato iznosili 25 milijardi. Da nikoga ne bi uvredila, vlada je odbila da ispuni zahteve apsolutno svima)))
Bitcoin je digitalna imovina koja je dizajnirana da obavlja funkciju novca i zaista poseduje niz svojstava svojstvenih dobrom čvrstom novcu. Nije iznenađujuće što je među onima koji aktivno koriste bitcoin postojalo pretpostavka da je to odlična zaštitna imovina i da će se u slučaju finansijske krize novac upravo u nju usmeriti. Što se tiče zlata, to je zaštitna imovina sa vekovnom istorijom, i činjenica da će ono rasti u periodu krize uopšte nije bila pod znakom pitanja.
Ipak, podsetimo se kako se zlato ponašalo tokom prethodne krize. Od marta do novembra 2008, dok se hipotekarska kriza postepeno pretvarala u finansijsku, kurs zlata je padao: svima su bili potrebni upravo dolari da bi zapunili rupe. Tek kada su centralne banke počele da se takmiče ko će brže smanjiti kamatnu stopu i otkupiti više smećavog papira, nastala viška dolara dovela je do dvogodišnjeg relija na tržištu zlata, tokom kojeg je njegov kurs dostigao istorijski maksimum.
Zlato u prošloj krizi: prvo dole, onda gore
Sada smo na samom početku krize. Kao i prošli put, svi prvo beže u dolar. Ali, za razliku od 2008. godine, kada kvantitativno olakšanje nije objavljeno odmah, sada nisu oklevali sa pumpanjem ekonomije fijatom. S druge strane, treba uzeti u obzir da je kurs zlata neposredno pre početka krize bio blizu istorijskih maksimuma, jer su ga centralne banke aktivno kupovale tokom nekoliko prethodnih godina. Nije isključeno da će se sada kod niza zemalja pojaviti potreba da prodaju deo svojih rezervi, što će vršiti pritisak na kurs. Na taj način će, s jedne strane, na tržištu biti mnogo novih dolara pogodnih za otkup zlata, a s druge strane, biće mnogo zlata koje se prodaje iz rezervi. Koji će od ovih suprotstavljenih faktora biti značajniji na horizontu od godinu dana, ne može se sa sigurnošću predvideti. Dalje će, naravno, faktor rasta američke dolarske mase prevagnuti i zlato će početi novi reli.
Bitcoin danas je zlato za geekove. Institucionalni investitori još uvek nisu stigli ozbiljno da počnu da ulaze u njega, i prema njihovim merama, likvidnost ove imovine je potpuno nebitna: dnevni obim trgovanja bitcoinom iznosi nekih jadnih trideset milijardi dolara, što je prema merama berzi akcija i valuta bukvalno ništa. Zbog toga je čak i veoma skromna rasprodaja bitcoina sposobna da ozbiljno obori njegov kurs. Ali obrnuto, čak i veoma skromne investicije sa strane ozbiljnih igrača mogu ozbiljno da ga zagreju.
Pored toga što će svetsku ekonomiju ubrzo preplaviti dolari i ostali fiat novac, na kurs bitcoina će neizbežno uticati smanjenje ponude: do halvinga je ostalo manje od dva meseca. Zato, ako imate slobodan fiat, sada je odlično vreme za ulazak u bitko. Ako postoji mogućnost da uzmete kredit u fiatu na oko tri godine, ulaganje tog novca u bitcoin takođe može biti odlično rešenje. Uzimanje mikrokredita radi toga, naravno, ne vredi.
Za kraj ću prokomentarisati zašto kupovina državnog duga SAD može biti privlačnija od kupovine dolara. Kupljeni dolari leže u banci, a banka je tokom krize nepouzdan fenomen. Obveznice su, pak, zapisane direktno na investitora, pa je rizik od njihovog gubitka neuporedivo manji. Likvidnost državnih obveznica SAD je potpuno uporediva sa likvidnošću dolara. Tako da će na njima biti oni koji žele čak i pod negativnom kamatom, iako se to čini kontraintuitivnim.
Mises, kreirajući teoriju novca, formulisao je teorem regresije, prema kojem se današnja vrednost novca određuje njegovom jučerašnjom vrednošću, i tako se može pratiti do trenutka kada je novac bio obična roba koja ima samo jednostavnu potrošačku vrednost. To što je baš zlato postalo jedinstveni standard obezbeđenja novca do 20. veka, bio je plod državnih regulacija; u slobodnom bankarskom sistemu je ranije zaživeo bimetalni standard, što je dovoljno detaljno opisao vama pomenuti Rothbard.
To su detalji, istorija bimetalizma je zasebna tema. Bilo kako bilo, novac su bili ili sami plemeniti metali ili obaveze njihove isplate određenog stepena pouzdanosti.
Kriptovaluta je lišena takvih svojstava, kao i bilo koja druga savremena fiat valuta.
Još jedan klasik libertarijanizma, Hayek, je čak i otvoreno zagovarao privatni novac…
Zagovarao je privatni novac koji emituju banke sa obavezom da kotiraju njegovu vrednost, vezanu za deklarisanu korpu dobara. Očigledno, bitcoin je lišen tog svojstva.
Da biste razumeli kako je i zahvaljujući čemu bitcoin stekao svoju vrednost, preporučujem da pročitate klasični članak Jeffreya Tuckera, koji je ljubazno preveo resurs Bitnovost 2014. godine.
Tucker je potpuno zaboravio na subjektivizam vrednosti i tražio čuvenu intracity value, nalazeći je u svojstvima blockchain-a kao platnog sistema nalik PayPal-u i vrednosti kriptovaluta kao virtuelnih akcija takvog sistema. Lepo rešenje, ali ne u duhu AEŠ i kontradiktorno.
Na taj način, bitcoin, koji nastupa kao digitalno peer-to-peer zlato, nimalo ne protivreči ekonomskoj teoriji kako u izlaganju klasika AEŠ, tako i njihovih savremenih sledbenika.
Poređenje sa zlatom ostaje problematično, jer je zlato jedinstvena roba, dok se beskonačan broj kripto-algoritama može izumeti, a vrednost nekom od njih na kraju daje samo novina ili interesovanje izazvano nepoverenjem u savremeni finansijski sistem.
