Uopšte gledano, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo super, što u potpunosti odgovara sliku sveta svakog običnog čoveka)
Ali zlatni standard u SAD je ukinut tek nakon glavne krize, 1933. godine. Znači li to da „prekomerna proizvodnja novca“ nikako nije mogla biti njen uzrok i da su kejnsijanci u pravu?
Solo 322 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 322.8r)
Da bi se detaljno razjasnili uzroci Velike depresije, ima smisla upoznati se sa knjigom Rotbarda Velika depresija u Americi. Ali to je 560 stranica, i ja sama nikako ne stižem da je pročitam. Tako da su moja saznanja zasnovana uglavnom na mnogo kraćem eseju Pavla Usanova Velika depresija i Novi kurs – lekcije za savremenost. To je svega 44 stranice, sa svim dodacima i listom literature, sa takvom obimom će svako uspeti.
Dak, tam se navodi da je Kejns 1926. godine pisao da zahvaljujući delovanju FED-a više neće biti kriza (ovo predviđanje će kasnije masovno prenosati mejnstrim ekonomisti nakon svake velike krize, upravo pozivajući se na to da se FED sada naučio da se sa njima nosi). Hajek 1927. i Mizes 1929. su, naprotiv, predviđali krizu, i to upravo na osnovu austrijske teorije ekonomskog ciklusa, prema kojoj je uzrok takvih kriza kreditna ekspanzija centralnih banaka.
U periodu od 1921. do 1929. godine, ponuda novca u SAD je porasla sa 45,3 milijardi dolara na 73,3 milijarde. To je postignuto smanjenjem kreditne kamatne stope FED-a, na osnovu približno istih mehanizama delimične rezerve kao i danas. Naduvan finansijski balon je pukao 1929. Nešto veoma slično se dogodilo 1921. godine, kada je pad berze bio sasvim uporediv i bio je uzrokovan istim razlozima – nadimanjem novčane mase tokom Prvog svetskog rata. Ali tada je Hardingova vlada ignorisala krizu, i ona se sama od sebe rasveteala bukvalno za godinu dana. Godine 1929. Huverova vlada je počela da se bori protiv krize putem regulacije cena, upumpavanja likvidnosti u bankrote banke, programa javnih radova, a potom i uvođenjem protekcionističkih tarifa. Kao rezultat toga, depresija je zaista postala velika.
Ruzvelt, koji je došao na vlast pod sloganima deregulacije i smanjenja državnih rashoda, naprotiv, samo je ojačao ovu politiku, koja je postala poznata kao Novi kurs. Kao rezultat toga, Velika depresija je trajala do kraja Drugog svetskog rata, kada je Ruzvelt konačno preminuo, i značajan deo njegovih regulatornih mera je ukinut, uz istovremeno utvrđivanje zabrane jednom licu da obavlja predsedničku funkciju duže od dva mandata u dvadesetetomestom amandmanu konstitucije. Kao primer daću samo par cifara: udeo državnih rashoda smanjio se sa 44% BDP-a u 1944. godini na 8,9% u 1947. godini – kako bi drugi način ostao osim ekonomskog rasta uz takvo smanjenje državnih apetita!
A šta se to dogodilo 1933. godine, o kakvom se tome ukidanju zlatnog standarda radi? Reč je o konfiskaciji zlata od građana i proglašenju plaćanja u zlatu unutar zemlje nezakonitim. U međunarodnoj trgovini zlato je zadržalo svoj značaj, a cena zlata u dolarima je fiksirana od strane vlade, što znači da je zlatni standard opstao, ali u veoma iskrivljenom obliku: postoje papirići za koje je navedeno da vrede toliko i toliko zlata, da u njih treba verovati kao u zlato, ali za njih se zlato ne može dobiti. Kada je zlatni standard konačno ukinut, već sedamdesetih godina, zlato je postalo obična roba sa plovnom cenom.
Ruzveltova konfiskacija zlata nije bila uzrok rasta monetarne mase, već, naprotiv, njen posledica. U tom trenutku vlada je imala zlata za otprilike 4 milijarde dolara, dok su zahtevi za zamenu dolara za zlato iznosili 25 milijardi. Da nikoga ne bi uvredila, vlada je odbila da ispuni zahteve apsolutno svima)))
