U osnovi pobedničkog pohoda kejnsijanizma kroz svet leži jednostavna prevara. Velika depresija je proglašena neuspehom slobodnog tržišta, a ne neuspehom državnog regulisanja, i kako bi se suprotstavilo takvim pojavama, predložen je niz alata državnog regulisanja. Kejnsijanska teorija je od samog početka bila izložena kritici austrijske i neoklasične škole, i tokom celog perioda dok je dominirala, nisu dati nikakvi ubedljivi odgovori na tu kritiku.

Zašto su kejnsijanci pobedili Austrijance? Zato što su arbitar u sporu o tome kakvu ekonomsku politiku vlade treba da vode bile same vlade. Ovo krši fundamentalni pravni princip „Niko ne sme biti sudija u sopstvenom predmetu“, i nije iznenađujuće što su vlade sa mračnom regularnošću preferirale ona učenja koja su nudila da im se dodeli značajnija ovlašćenja, a ne ona koja su, naprotiv, nudila potpunu deregulaciju ekonomije.

Srećom, u demokratskim zemljama između vlade i birača postoji određena povratna informacija, i kada se sedamdesetih desila stagflacija, koja je direktno protivrečila kejnsijanskoj teoriji, kejnsijance na dvorevima vladara su zamenili monetaristi, sa svojim manje grubim metodama. Zemljama sa dominantnim marksizmom nije bilo toliko sreće, tamo se Markov učeni proglašavalo svemoćnim zbog njegove vernosti; drugim rečima, povratna informacija između teorije i realnosti nije postojala.

Morao sam da napravim ovaj istorijski osvrt kako bih odmah razjasnio: u osnovi uspeha kejnsijanizma ne leže logička opravdanja ispravnosti teorije, već činjenica da je njena implementacija donosila direktne koristi onima koji je uvode.

A sada ću se dotaći direktno kejnsijanskih dokaza: na kraju krajeva, čak i ako se činjenična razmatranja nisu poklapala sa javnim opravdanjima, kejnsijancima je ipak moralo biti pruženo neka opravdanja.

U osnovi svake teorije leži neki model realnosti. Kejns je odbio da razmatra modele interakcije između subjekata i fokusirao se na modele odnosa između apstraktnih entiteta kao što su agregatna potražnja, agregatna ponuda, ukupna zaposlenost, opšti nivo cena, bruto proizvod, brzina cirkulacije novca i tako dalje.

Dak, Kejnov model krize izgleda kao sistem sa pozitivnom povratnom vezom: što je manja potražnja, to je manja proizvodnja, što je veća nezaposlenost, to je manja potražnja. U okviru tako jednostavnog modela, sve je potpuno logički besprekorno. Kejnov zaključak: vlada treba da stimuliše potražnju javnim radovima, nije važno kakvim, čak i kopanjem rupa i odmah ih ponovnim zatrpavanjem, i to će omogućiti izlazak iz začaravanog kruga. Vidi se da je takva teorija odlično pogodna za svrhe propagande: prvo dobro uplašiš, a zatim obećaš spas ako ti kupe čudesno sredstvo protiv problema.

Ukratko, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo sjajno, što u potpunosti odgovara slikama sveta svakog običnog čoveka), glavno zlo u ekonomiji su ušteđevine (prema AEŠ, upravo ušteđevine omogućavaju uvođenje sve složenijih lanaca proizvodnje, što obezbeđuje ekonomski rast), najbolje sredstvo borbe protiv kriza je uništavanje ušteđevina i rasipanje resursa. Zašto uvođenje takvog ludila predstavlja siguran put ka propasti na nivou pojedinačnog domaćinstva, ali na neki magičan način spasava ekonomiju čim država počne da primenjuje takvu praksu na nivou cele zemlje, kejnsisti nisu objasnili. Između mikro i makroekonomije kod njih postoji potpuni logički jaz, to su dve potpuno nepovezane discipline.

Savremeno kejnsijanst je značajno mutirao u poređenju sa izvornom teorijom, spojio se u ekstazi sa monetarizmom i formirao jedinstven mejnstrim pravac koji nastavlja da stvara sve sofisticiranije modele za najrazličitije oblasti života. Ako je Kejns počeo tako što je propagirao samu neophodnost državnog regulisanja ekonomije, onda se danas neophodnost državnog regulisanja više ne dovodi u pitanje, i ekonomisti se zabavljaju u punom mahu, beskrajno precizirajući konkretne načine da to čine na najsofisticiraniji način.