Poziv na ubistvo, da li je to sloboda govora ili ne?
Uvreda, kada nekog nazovem sitnim s ciljem da ga „povredim“…
1. …nisko,
2. … visoko, da li je to sloboda govora?
Ako se bavim maltretiranjem (trawljom) pomoću uvreda, da li je to sloboda govora?

Uopšte, da li je maltretiranje agresija? Ako se čita isti Svetov, on iz nekog razloga smatra da nije.

Kao i obično, za početak ću ukratko definisati pojmove. Agresija je iniciranje konflikta. Konflikt je prisustvo zahteva. Agresivno nasilje je iniciranje konflikta pomoću nasilja. NAP je pravni princip prema kojem niko ne može biti opremljen pravom na nekažnjeno agresivno nasilje. Sloboda govora je pravni princip prema kojem reči nisu kršenje NAP-a. Maltretiranje (trawlja) je javno kidanje vezane životinje čoporom pasa (postoji mnoštvo drugih upotreba reči maltretiranje, ali u prenesenom značenju, kada ljudi maltretiraju druge ljude, odnosi se upravo na taj način maltretiranja). Uvreda – je manipulacija sa ciljem da se uvređeni navede na eskalaciju konflikta, po mogućstvu sve do kršenja NAP-a, kako bi se opravdale dalje, ozbiljnije sankcije protiv uvređenog.

Ako se slažete sa predloženim definicijama, onda bi za vas trebalo da postane dovoljno očigledno da sadržaj bilo kojih reči, bilo da je reč o kleveti, pozivu na ubistvo ili čak nalogu za izvršenje ubistva, prema principu slobode govora, ne krši NAP. Ipak, reči lako mogu predstavljati agresiju, iako ne насиlno, pošto se pomoću reči može inicirati konflikt.

Takođe nije teško videti da pojam maltretiranja nisam definisala jasno, jer to nije pravni, već isključivo polemički termin. Ipak, on izvire iz slike zabave povezane sa kidanjem životinje lišene slobode, i to je prilično važan momenat. Sve dok objekat vaših radnji, izvršenih pomoću verbalnih uvreda, može slobodno da izbegne konflikt jednostavnim prestankom komunikacije, ne bih to nazivala maltretiranjem – nedostaje faktor prisile. Drugim rečima, definišem maltretiranje kao sistematske uvrede u uslovima prisile na komunikaciju, odnosno element agresivnog nasilja u maltretiranju postoji, ali ne u rečima, već upravo u ograničavanju slobode napuštanja zone konflikta.

Dakle, verbalno progonjenje u zatvoru ili u službi vojske je maltretiranje. Slično progonjenje na poslu nije maltretiranje, već samo konflikt. On se može okončati otkazom. Progonjenje u školi je maltretiranje samo u slučaju kada je progonjenom zabranjeno da napusti školu.

Važna stavka. Pravna odgovornost za maltretiranje leži upravo na onome ko ograničava slobodu, a ne na onome ko maltretira. To jest, ne na psima, već na onome ko je vezao medveda za stub. Upravo zato odgovornost za maltretiranje u školi leži na roditeljima, učiteljima i državi: država obavezuje roditelje da detetu obezbede srednje obrazovanje, učitelji primenjuju sankcije detetu zbog samovoljnog napuštanja škole, roditelji detetu uskraćuju pravo na prelazak na kućno učenje. Slično tome, odgovornost za maltretiranje u zatvoru leži na onima koji su sukobljene smestili u jednu ćeliju i zaključali ih tamo, a za maltretiranje u službi vojske – na onima koji su sukobljene pozvali u istu vojnu jedinicu i zabranili napuštanje iste.

Što se tiče Svetova, on se zaista u nekom razgovoru sa Borisom Kagarljskim donekle zapetljao u definicijama „agresije“, „nasilja“, „agresivnog nasilja“ i „samoodbrane“, što je sagovornik iskoristio da ga uhvati, i kao rezultat toga debate su izgubljene, tako da mi pretpostavka da je bio nedovoljno strog u pojmovima već u nekom drugom razgovoru ne deluje neverovatno. Takođe, sam termin „maltretiranje“ nema jasnu definiciju, pa konkretan fenomen koji neko naziva maltretiranjem može kako uključivati agresivno nasilje, tako i biti čista nenasilna agresija. Štaviše, jedna strana u konfliktu može nazvati maltretiranjem ponašanje druge strane koje ne sadrži ni nasilje, ni čak agresiju. Na primer, neko loše obavlja svoj posao, dobija kritiku povodom postojećih nedostataka i gubi bonus. Zar to nije povod da se pozicionira kao žrtva maltretiranja?