Тег: sloboda govora

Sloboda govora — u odnosu na sve, osim fizičkog nasilja

Voluntarist

U kontekstu nedavnih blokada konzervativnih grupa i resursa od strane zapadnih korporacija, kao i zbog starijih prigovora upućenih meni povodom toga što sam pozivao na učešće u blokadi Jutjub kanala propagandiste Vladimira Solovjova, želeo bih da iznesem svoje mišljenje o svom, kao i generalno libertarianskom/voluntarističkom stavu u vezi sa slobodom govora.

Kao što znamo, ideja voluntarizma sastoji se u tome da se iskoreni svaki oblik nasilja i silom nametne prisile u odnosima između ljudi, odnosno da se dostigne stanje maksimalne slobode delovanja, dogovora i asocijacije. Odmah se može reći da blokada sadržaja bilo koje vrste od strane bilo koje platforme nije nasilna radnja, a samim tim to nije ono protiv čega voluntarista može biti. Međutim, u savremenom svetu se stvorila takva situacija da su velike društvene platforme u velikoj meri zavisne od država, one su sa njima u bliskoj saradnji (naročito sa policijom i tajnim službama), a takođe često od njih dobijaju monopolne privilegije i subvencije. De facto, one u određenoj meri rade od sredstava poreza oduzetih od ljudi, i sve dok to ostane tačno, one, po mišljenju mnogih ljudi, ne mogu biti ništa drugo do javnih servisa na koje bi sloboda govora trebalo da se primenjuje u apsolutnoj (ili skoro apsolutnoj, uz male ograde) meri. Takođe se često susrećem sa mišljenjem da čak i u uslovima slobodnog društva je potrebno vršiti pritisak na sve velike društvene platforme kako bi i one kod sebe podržale potpunu slobodu govora.

Međutim, ne zaboravimo da je za nas najglavnji problem nasilje. Protiv njega se mora boriti. I u toku te borbe ni u kom slučaju ne sme se dozvoliti širenje i popularizacija nasilničkih ideja, jer će to samo provocirati nove akte nasilja, što će dovesti do mnoštva negativnih eksternalija (o kojima sam mnogo pričao u materijalima svog kanala i javne stranice) i u budućnosti može se za sve nas završiti kao potpuna katastrofa (neko ko želi da reši svoje probleme putem nasilja može čak koristiti oružje masovnog uništenja, na primer, pustiti na slobodu veoma opasan virus).

Razumevanje ovoga nam će omogućiti da formulišemo odgovor u vezi sa tim kakva politika treba da se primenjuje sada na takozvanim javnim društvenim platformama, kao i koja je neophodna pri vršenju pritiska (osim silovnog, koji je naravno nedopustiv) na bilo koje platforme takve vrste uopšte. I to je – sloboda govora je dopustiva u svim slučajevima, osim u slučajevima pozivanja na nasilje.

Ideje u čijoj je osnovi silovno nametanje ne smeju biti dopuštene za objavljivanje na takvim platformama. Ljudi koji pozivaju na iniciranje nasilja prema bilo kome moraju biti blokirani, prema njima se takođe može primeniti opšti ostracizam sve dok ne odluče da odustanu od nasilničkih težnji. Takođe su nedopustivi pozivi na kažnjavanje ljudi od strane državnih organa, pošto se takva kažnjavanja realizuju silovnim metodama. Naravno, ovo se ne odnosi na pozive za samoodbranu svim sredstvima u slučaju iniciranja nasilja od strane bilo kog agresora, pošto je ova radnja usmerena na prekid akta nasilja koji se već vrši i uklanjanje povezanih negativnih eksternalija.

Zaključak: nasilnike je potrebno podvrgnuti ostracizmu, a nasilničke ideje ne treba dopustiti za objavljivanje i širenje na društvenim platformama. Takođe je potrebno vršiti pritisak (naravno nenasilan) na bilo koje društvene platforme s ciljem da se od njih izdejstvuje blokada ljudi i materijala koji pozivaju na nasilje. U slučaju materijala druge vrste – sve se rešava privatnim putem, svaka platforma sama odlučuje šta će objavljivati, a šta ne, i svaki čovek odlučuje da li će koristiti tu ili drugu platformu, i da li će prema njoj uvesti personalne sankcije ako mu se ne sviđa sadržaj koji se na njoj objavljuje.

Sloboda govora i prvi amandman — da li je to dobro?

Bitarch kolumna

Među libertariancima postoji čvrsto uverenje da prisustvo slobode govora u zemlji po principu američkog prvog amandmana na Ustav predstavlja nedvosmislenu korist koja nam pomaže u borbi protiv etatizma. Ali da li je to zaista tako, ili je to lukavo planirana zamka koja pomaže vladajućim elitama SAD da izbegnu revolucije već skoro dva i po veka?

Pogledajmo sudbinu poznatih anti-etatista u SAD koji su počeli da predstavljaju bilo kakvu značajnu pretnju državi. Jim Bell, tvorac i evanđelista ideje „tržišta atentata“ (assassination market), bio je zatvoren zbog „izbegavanja poreza“. Larken Rose, poznati ancap, takođe je završio „na dnu“ zbog poreza. Mislim da ne treba podsećati na priču sa Julianom Assangeom i seksualnim optužbama, svi to već znaju.

Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako tvoje reči predstavljaju stvarnu opasnost za statičnog banditera, izgovor za represiju će se uvek naći; nije mu neophodno da vrši represiju baš zbog reči. Šta mislite da bi se desilo ako se u New York Times-u odštampa oglasna strana sa tekstom „Država je statični bandit! Panarhija je glavni put ka slobodi!“? Spreman sam da se kladim da će FBI sledećeg dana kod aktiviste koji je naručio takav oglas pronaći dečiju pornografiju ili drogu. Ili će se ispostaviti da voli da maltretira svog psa i da mu je uopšte prijatno da ga pojede. Nažalost, većina aktivnih boraca protiv države u SAD to ne razume.

U Rusiji je situacija potpuno drugačija. Vlasti represiraju direktno zbog politike, i čak se ne maskiraju naročito. Imamo zgodne ekstremističke članove sa izuzetno neodređenim sadržajem, koji omogućavaju da se bilo ko zatvori za bilo šta, tako da se ni ne treba mučiti sa ubacivanjem dečije pornografije aktivisti. Zbog toga svi aktivni borci protiv države od samog početka svog delovanja koriste VPN, SIM kartice na tuđe ime, šifrovanje, posrednike, i nikada ne pokazuju svoje lice. Kao rezultat toga, po težini hvatanja, takav aktivista je ravan profesionalnom hekeru, pa je jednostavnije zaraditi zvezdice na pronalaženju ekstremizma na VKontakte. To što pravi borac protiv države zaista može biti opasan za državu, istraživaoca ne zanima: to nije njihov nivo odgovornosti. Što više pritisak vrše vlasti, to će više metoda anonimizacije koristiti borci protiv države i što će pre njegova teritorijalna monopol biti uništen. To se ne može reći za zemlje gde ljudi još uvek veruju u slobodu govora.

Komentar Ankap-tjan

Juče je Ved Nojman objavio članak, u kojem je odgovarao na komentar Laksi Katal po pitanju o zastoju koji se zove kurac: što je vlast lakša, to joj se ljudi rado predaju.

Kao što možemo videti, mišljenja o tome šta je isplativije za pristalice potpunog ukidanja države – otvoreno represivna država koja sebe diskredituje, ili njena liberalizacija uz potencijalno povećanje nivoa poverenja u nju – podelila su se. Bitarh i Laksi Katal smatraju da princip „što gore, to bolje“ funkcioniše: što je država gora, to je lakše ubediti ljude da ona uopšte nije potrebna. Ja, prateći Veda, smatram, da apetit dolazi tokom jela, i vredi početi da se pritiska država, jer se neće želeti stati, naročito ako će se na svakoj fazi reformi život zaista popravljati. Ovo je posebno relevantno u zemljama gde ne postoji razvijena kultura poštovanja prema opoziciji i gde je protivnika uobičajeno dokrajčiti. Ako država počne da popušta – dokrajčiće je.

Tako da mi se čini čudnim razmišljanje da je, ako državi za represiju treba da traži obilazne puteve, a direktan put je rezervisani – to loše. Naprotiv, to je samo povod da se zatvore ti isti obilazni putevi. Sloboda govora postoji – treba je koristiti kako bi se prekinulo progonjenje za zločine bez žrtava, poput držanja dečije pornografije ili upotrebe narkotika, a bilo kakve trzaje države po tom pitanju koristiti za podsticanje mržnje prema samom tom institutu koji, umesto da pokušava da opravda svoje postojanje nekim ne znam kojim korisnim stvarima, nastavlja da insistira na svom pravu da represuje širok krug lica po sopstvenoj inicijativi, bez molbe žrtava.

Kratka suština naše diskusije

Sloboda govora i njene granice

Poziv na ubistvo, da li je to sloboda govora ili ne?
Uvreda, kada nekog nazovem sitnim s ciljem da ga „povredim“…
1. …nisko,
2. … visoko, da li je to sloboda govora?
Ako se bavim maltretiranjem (trawljom) pomoću uvreda, da li je to sloboda govora?

Uopšte, da li je maltretiranje agresija? Ako se čita isti Svetov, on iz nekog razloga smatra da nije.

Kao i obično, za početak ću ukratko definisati pojmove. Agresija je iniciranje konflikta. Konflikt je prisustvo zahteva. Agresivno nasilje je iniciranje konflikta pomoću nasilja. NAP je pravni princip prema kojem niko ne može biti opremljen pravom na nekažnjeno agresivno nasilje. Sloboda govora je pravni princip prema kojem reči nisu kršenje NAP-a. Maltretiranje (trawlja) je javno kidanje vezane životinje čoporom pasa (postoji mnoštvo drugih upotreba reči maltretiranje, ali u prenesenom značenju, kada ljudi maltretiraju druge ljude, odnosi se upravo na taj način maltretiranja). Uvreda – je manipulacija sa ciljem da se uvređeni navede na eskalaciju konflikta, po mogućstvu sve do kršenja NAP-a, kako bi se opravdale dalje, ozbiljnije sankcije protiv uvređenog.

Ako se slažete sa predloženim definicijama, onda bi za vas trebalo da postane dovoljno očigledno da sadržaj bilo kojih reči, bilo da je reč o kleveti, pozivu na ubistvo ili čak nalogu za izvršenje ubistva, prema principu slobode govora, ne krši NAP. Ipak, reči lako mogu predstavljati agresiju, iako ne насиlno, pošto se pomoću reči može inicirati konflikt.

Takođe nije teško videti da pojam maltretiranja nisam definisala jasno, jer to nije pravni, već isključivo polemički termin. Ipak, on izvire iz slike zabave povezane sa kidanjem životinje lišene slobode, i to je prilično važan momenat. Sve dok objekat vaših radnji, izvršenih pomoću verbalnih uvreda, može slobodno da izbegne konflikt jednostavnim prestankom komunikacije, ne bih to nazivala maltretiranjem – nedostaje faktor prisile. Drugim rečima, definišem maltretiranje kao sistematske uvrede u uslovima prisile na komunikaciju, odnosno element agresivnog nasilja u maltretiranju postoji, ali ne u rečima, već upravo u ograničavanju slobode napuštanja zone konflikta.

Dakle, verbalno progonjenje u zatvoru ili u službi vojske je maltretiranje. Slično progonjenje na poslu nije maltretiranje, već samo konflikt. On se može okončati otkazom. Progonjenje u školi je maltretiranje samo u slučaju kada je progonjenom zabranjeno da napusti školu.

Važna stavka. Pravna odgovornost za maltretiranje leži upravo na onome ko ograničava slobodu, a ne na onome ko maltretira. To jest, ne na psima, već na onome ko je vezao medveda za stub. Upravo zato odgovornost za maltretiranje u školi leži na roditeljima, učiteljima i državi: država obavezuje roditelje da detetu obezbede srednje obrazovanje, učitelji primenjuju sankcije detetu zbog samovoljnog napuštanja škole, roditelji detetu uskraćuju pravo na prelazak na kućno učenje. Slično tome, odgovornost za maltretiranje u zatvoru leži na onima koji su sukobljene smestili u jednu ćeliju i zaključali ih tamo, a za maltretiranje u službi vojske – na onima koji su sukobljene pozvali u istu vojnu jedinicu i zabranili napuštanje iste.

Što se tiče Svetova, on se zaista u nekom razgovoru sa Borisom Kagarljskim donekle zapetljao u definicijama „agresije“, „nasilja“, „agresivnog nasilja“ i „samoodbrane“, što je sagovornik iskoristio da ga uhvati, i kao rezultat toga debate su izgubljene, tako da mi pretpostavka da je bio nedovoljno strog u pojmovima već u nekom drugom razgovoru ne deluje neverovatno. Takođe, sam termin „maltretiranje“ nema jasnu definiciju, pa konkretan fenomen koji neko naziva maltretiranjem može kako uključivati agresivno nasilje, tako i biti čista nenasilna agresija. Štaviše, jedna strana u konfliktu može nazvati maltretiranjem ponašanje druge strane koje ne sadrži ni nasilje, ni čak agresiju. Na primer, neko loše obavlja svoj posao, dobija kritiku povodom postojećih nedostataka i gubi bonus. Zar to nije povod da se pozicionira kao žrtva maltretiranja?

Kršenje NAP-a je pre svega ne psi, već lanac.