Mises, kreirajući teoriju novca, formulisao je teorem regresije, prema kojem se današnja vrednost novca određuje njegovom jučerašnjom vrednošću, i tako se može pratiti do trenutka kada je novac bio obična roba koja ima samo jednostavnu potrošačku vrednost. To što je baš zlato postalo jedinstveni standard obezbeđenja novca do 20. veka, bio je plod državnih regulacija; u slobodnom bankarskom sistemu je ranije zaživeo bimetalni standard, što je dovoljno detaljno opisao vama pomenuti Rothbard.
To su detalji, istorija bimetalizma je zasebna tema. Bilo kako bilo, novac su bili ili sami plemeniti metali ili obaveze njihove isplate određenog stepena pouzdanosti.
Kriptovaluta je lišena takvih svojstava, kao i bilo koja druga savremena fiat valuta.
Još jedan klasik libertarijanizma, Hayek, je čak i otvoreno zagovarao privatni novac…
Zagovarao je privatni novac koji emituju banke sa obavezom da kotiraju njegovu vrednost, vezanu za deklarisanu korpu dobara. Očigledno, bitcoin je lišen tog svojstva.
Da biste razumeli kako je i zahvaljujući čemu bitcoin stekao svoju vrednost, preporučujem da pročitate klasični članak Jeffreya Tuckera, koji je ljubazno preveo resurs Bitnovost 2014. godine.
Tucker je potpuno zaboravio na subjektivizam vrednosti i tražio čuvenu intracity value, nalazeći je u svojstvima blockchain-a kao platnog sistema nalik PayPal-u i vrednosti kriptovaluta kao virtuelnih akcija takvog sistema. Lepo rešenje, ali ne u duhu AEŠ i kontradiktorno.
Na taj način, bitcoin, koji nastupa kao digitalno peer-to-peer zlato, nimalo ne protivreči ekonomskoj teoriji kako u izlaganju klasika AEŠ, tako i njihovih savremenih sledbenika.
Poređenje sa zlatom ostaje problematično, jer je zlato jedinstvena roba, dok se beskonačan broj kripto-algoritama može izumeti, a vrednost nekom od njih na kraju daje samo novina ili interesovanje izazvano nepoverenjem u savremeni finansijski sistem.
