Dakle, ruske vlasti su se konačno odlučile da blokiraju sveto – Telegram, na kojem se nalazi ne samo veći deo ruskojezikične zajednice, već su na njega vezani i praktično svi procesi u samoj zemlji – od slanja mimova među poslanicima tokom sednica, do koordinacije akcija jedinica na frontu. Prirodno, to je izazvalo požar sličan onom u Čikagu i svi uglas (i levi i desni) mole drugarstva Staljina iz RKN-a da poništi ovu divlju odluku.
Međutim, ovde je važno nešto malo drugačije. Blokada Telegrama je samo posledica, a ne uzrok. I ne, stvar uopšte nije u cenzuri radi cenzure – na primer, ruska digitalna infrastruktura uopšte nije spremna za masovnu upotrebu „nacionalnog mesindžera“ od strane stanovništva zbog banalnog nedostatka servera, koje je, uzgred, Moskva neuspešno pokušavala da iznajmi u zemljama Centralne Azije i Kini. Uzrok leži u drugoj ravni: Ruska Federacija se nalazi na pragu krize, priчём krize otvorene, i ona će se, očigledno, otvoreno manifestovati u tekućoj godini. Ekonomske sankcije, silni pritisak na infrastrukturu izvoza, nedostatak stabilnih savezničkih odnosa (što je takođe povezano sa ekonomijom) već direktno pokazuju svoj uticaj na funkcionisanje države. Ruski ekonomski izveštaji pak pokazuju nedostatak budžetskih sredstava, smanjenje izvoznih prihoda, rastuću inflaciju i sve ostale troškove „mobilizacione transformacije“.
Do određenog trenutka, Moskva je vešto maskirala rastuću gomilu problema pred stanovništvom. Verujem da takva politika ubrzo više neće biti u potpunosti opravdana – i zato je potrebna preventivna, još stroža čistka informacionog prostora. Nikakvi čak ni uslovno „nezavisni“ (nije tajna da su zapravo svi ruski kanali sa više od 100 hiljada čitalaca finansirani i de-facto u vlasništvu onog ili drugog resora i pod kontrolom činovnika u mnogo većoj meri nego što bi se moglo činiti) informativni resursi i sredstva komunikacije dostupna širokim masama ne smeju postojati. Opšte je znanje i to da su inicijatori zatezanja svih šrafova čekisti (jednostavno po principu – šraf viri? okrećemo!), čak i ako to nije samo logički neopravdano, već i katastrofalno ekonomski i socijalno. KGB je sama po sebi organizacija koja nije prijatna, ali kada KGB radosno trči u pravcu IRGC-a – to tera na razmišljanje o tome šta ih tako goni.
I, po mom subjektivnom mišljenju, zapravo stanovništvo RF treba više da razmišlja upravo o ovoj složenoj temi, a ne da kukrika i žali se na posledice u vidu strože cenzure. Pravi pitanja se nalaze u oblasti primarnih uzroka ove cenzure, a ne njene prirode – i odgovori na njih su mnogo aktuelniji i stoga zastrašujuće neprijatni za mnoge.
