Тег: diskusija

Suzdržavanje stacionarnog bandite, diskusija. Nadam se, kraj.

Bitarch kolumna

Holon Sinergijski je objavio članak sa kritikom doktrine odvraćanja, o kojoj povremeno pišemo. Razjasnimo neke tačke.

1) Ne treba mešati doktrinu odvraćanja i terorizam. DO je strategija povećanja troškova iniciranja agresije. Metode povećanja troškova uopšte ne moraju podrazumevati upotrebu fizičkog nasilja. Možda Holon nije pročitao sve naše članke o DO i propustio ovaj. Ako je DO nenasilna, državi je teže da libertarijancima zalepi etiketu terorista.

2) Za DO nisu potrebne nikakve vunderwaffe (robo-pčele, genetički modifikovani virusi, a još manje oružje sudnjeg dana). Oslanjanje na vunderwaffe nije nikakva libertarijanska strategija, jer su one izuzetno složene, skupe i biće dostupne malima (što znači da će ti ljudi na kraju moći da prisiljavaju ostale, ponovo uspostavljajući status kvo). Za održivo slobodno društvo, prema Hiršlejferu, potreban je balans potencijala nasilja (BPN), odnosno oružje i strategije odvraćanja moraju biti izuzetno jednostavni i dostupni maksimalnom broju ljudi.

3) Za oružje odvraćanja, za razliku od oružja za klasične ratove, praktično je neprimenljivo takmičenje „projektila i oklopa“. Neprihvatljivu štetu se može naneti na milion različitih načina, pri čemu se stalno pojavljuju novi. Nije uzalud nakon pojave nuklearnog oružja počelo da se govori o nuklearnom odvraćanju, a ne o razvoju neutralizatora nuklearnih bombi.

Za zaštitu od svake od vrsta oružja odvraćanja potreban je poseban „oplonak“. Na primer, ako strana koja odvraća ima balističke rakete, krilašne rakete i mikro-drone, za presretanje odmazdnog udarca potrebno je imati PVO/PVO za svaki tip, i to sa velikom rezervom. Načina da se nekome nanese bol može se smisliti toliko da za odbranu neće biti dovoljno čak ni skoro neograničenog vojnog budžeta SAD.

4) Istorijski osvrt na srednjovekovne protopanarhije pokazuje da zahtev za sličnim institucijama postoji dugo, a sada je i teorija bolje razvijena, i tehnološki nivo viši. Uz to, u DO nije neophodno uključiti celo društvo. Čak i mali broj ljudi će stvarati pozitivnu eksternaliju za ostale, što primer sa Femgericht odlično demonstrira.

5) Što se tiče opšte transparentnosti, na njenoj osnovi se takođe može kreirati samostalna strategija odvraćanja. Libertarijanska jurisdikcija uopšte ne bi mogla imati nikakvo oružje za uzvratni udar na državne objekte, već samo mnogo kamera i striming na mrežu (na server koji je nepodložan cenzuri i preko kanala koji je nemoguće potisnuti – na primer, Elonov Starlink, gde se koristi usmereni snop). Ako statični bandit pokuša da napadne ovu jurisdikciju, prenos napada na mrežu sa svim njegovim sočnim momentima udariće na legitimitet vlasti (tolerancija na nasilje je trenutno izuzetno niska, i razni zaštitnici ljudskih prava počeće da podrivaju karijeru onih koji su izdali nalog za napad). Stanovnicima takve libertarijanske jurisdikcije neće biti potrebno oružje složenije od predmeta svakodnevne upotrebe – samo da bi slika bila upečatljivija, inače kratkotrajni šou „upali i uhapsi“ neće dobiti kritičnu masu pregleda.

Sličnom strategijom uspešno su se koristili američki borci za jednaka prava crnaca 1950-ih. Crni aktivisti su sedali u autobusima na mesta za bele, odbijali da ih oslobode po zahtevu konduktora, i policija bi ih uhapsila. Javne organizacije su im često plaćale kazne kako bi uvećale broj učesnika sličnih akcija. Takvi slučajevi su aktivno izveštavani u medijima, i u društvu je počelo da raste nezadovoljstvo prema zvaničnicima koji podržavaju segregaciju. Na kraju su pristalice segregacije morale da popuste.

Roza Parks, pionir trolovanja autobusskih kompanija i zakona o segregaciji

Diskusija o stacionarnom banditu i doktrini obuzdavanja

Komentarisala sam kolumnu Bitarha o promovisanju libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite u smislu da je to u velikoj meri kucanje na otvorena vrata: banditska suština države brzo je priznata od strane bilo kog sagovornika, a zatim počinju razmatranja o manjem zlu. Konkretno, u Rusiji je popularna tema pozivanja na iskustvo devedesetih godina prošlog veka, kada je vladala dominacija nomadskih bandita.

Bitarh na to predlaže u svom javnom profilu na Vkontakte da se obrati Hiršlejferovim istraživanjima iz 1995. godine, na koja se profesor Ozan pozivao u svom predavanju „Evolucija stacionarnog bandite“

Sva tri uslova stabilnosti anarhije prema Hiršlejferu u Rusiji devedesetih nisu bila ispunjena, što znači da libertarijanizma devedesetih nije bilo.

Na to sam primorana da konstatujem da Bitarh ponovo kuca na otvorena vrata, i da nema govora o tome da je u devedesetim bilo libertarijanizma, osim ako, naravno, ne raspravljate sa trolom. Reč je o tome da za promovisanje libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite treba izneti argumente kako, ukidanjem stacionarnog bandite, sprečiti dominaciju nomadskih.

Zanimljiva je i kritika Vladimira Zolotoreva, koji sasvim opravdano ukazuje na to da je: stacionarni bandita opasniji od nomadskog, jer je u stanju da društvu nanese daleko veću štetu, a pritom doprinosi tome da društvo ne ostane bez snage za borbu protiv bilo kakvih bandita. On ne piše direktno, ali iz ove premise proizilazi da je povratak u eru nomadskih bandita za društvo prihvatljiva cena za uništenje stacionarnog bandite, iako bi, po dobrom, trebalo birati ne između stacionarnog i nomadskog bandite, već između prisustva bandite i njegovog odsustva.

Dakle, izgleda da smo se dogovorili: bandita nam ne treba, hajde da ga iskorenimo, potrebno je obezbediti balans potencijala nasilja u društvu i imaćemo stabilnu anarhiju. Ali tada se od čitaoca sa nadimkom Holon Sinergijski pojavila kritika predloženih mehanizama doktrine obuzdavanja (tekst je stigao privatnim kanalima, objavljujem ga u Telegrafu, koji nastupa kao neutralna platforma).

Tekst je veoma dugačak i složen za percepciju, pa dajem kratku eksplikaciju:

1. Kao što proizilazi iz Mazarinog članka o doktrini odvraćanja, čiji sam prevod nedavno objavila, faktor percepcije je veoma važan za uspešno odvraćanje. Protivnik mora da razume da kada potencijalna žrtva viče da će mu „izvući oko kroz guicu“ ako napravi još jedan korak, žrtva je zaista spremna da realizuje svoje pretnje, jer je ućorena u ugao i nema nikakav izlaz osim otpakivanja svojih arsenala za izvlačenje očiju kroz guvice. Pri tome, sam potencijalni agresor nikako ne sme biti stavljen u tako bezizlazan položaj u kojem mu ne preostaje ništa drugo nego da rizikuje oko i napravi korak napred. Ali što uspešnije ovakva doktrina bude realizovana, to će pretnje češće biti blef – jednostavno iz razloga uštede.
2. Država takođe sprovodi doktrinu odvraćanja u odnosu na predstavnike društva koji žele njen uništenje. Jedan od najpouzdanijih načina za nju je da uzme društvo kao taoca. Svaki član društva mora da razume da će od bilo kakvih pretnji ili, bože brani, stvarnih radnji protiv predstavnika države, gore biti samo uslovnom Voronežu. Tako je država izmislila koncept ekstremizma, i sada su za svako zatezanje šrafa krivi ekstremisti, upravo kako bi se društvo od njih zaštitilo svim tim merama bezbednosti. Retke uspešne akcije protiv države samo potvrđuju da ekstremizam nije izmišljotina i da su državne mere bezbednosti opravdane.
3. Pokusaji da se za borbu protiv predstavnika države nude sve tehnološki naprednije oružja poput mikrodronova i uberizacije nasilja, dovešće do toga da će država sa ogromnim zadovoljstvom početi da štiti građane od mikrodronova i uber-nasilja, a za to će biti potrebne već potpuno totalitarne metode kontrole svih aspekata života. U ekstremu, ova trka u naoružanju dovodi do toga da svima postaje dostupno oružje sudnjeg dana, i tada – grob, grob, groblje, peder.
4. Za kraj, daje se istorijski osvrt na srednjovekovnu Saksoniju, u kojoj se uspešno praktikovalo nešto veoma blisko opisanoj konceptu uber-odmazde. Ipak, sistem nije preživeo svoje vreme, kao i svi ostali srednjovekovni elementi panarhije, i ustupio je monopol državi na suđenje i kažnjavanje. Autor predlaže da se razmisli da li je takav ishod bio zakonit.

Glavni zaključak iz svih ovih zamrštenih argumenata bi bio sledeće razmišljanje. Nijedna doktrina nije panaceja. Država je u glavama. To znači da, iako u nizu slučajeva problem države može biti uspešno pojednostavljen odsecanjem naročito neugodnih glava ili pretnjom sličnom dekapitaciji, presudnu važnost ipak imaju sredstva indoktrinacije slobodom. Njih je potrebno birati pojedinačno.

U odbranu TON-a

Andrey

Dobila sam u čatu detaljnu recenziju na svoj odgovor o TON-u, a uz dozvolu autora objavljujem je ovde.

ako za korišćenje novčića nije potrebno ništa osim Telegrama

Da, prisustvo Telegrama će biti dovoljno, ali ne i neophodan uslov za korišćenje novčića.

Ali će biti potrebna mogućnost da se gram brzo i praktično kupi za fiat

Ne mislim da će Gram biti teže kupiti nego popularne altkoine poput Eterijuma, tim pre što razvojni tim ima dovoljno resursa za organizaciju takvih menjačnica. A s obzirom na to da je Telegram već ugrao alate za potvrdu identiteta, to će biti čak i lakše sa aspekta usklađenosti sa regulativama.

zašto je potreban kao novac, kada postoje bitkoini

  • Zbog velike brzine transakcija: za „potvrdu“ transakcije male sume dovoljno je 5 sekundi, nasuprot nekoliko desetina minuta kod bitkoina.
  • Još niže provizije: koristi se PoS, a ne PoW mehanizam konsenzusa, tako da kreatori blokova ne moraju da obavljaju uglavnom beskoristan posao izračunavanja hešova (rudarenje bloka), a krajnji korisnici to ne moraju da plaćaju.
  • Ugrađena podrška za pametne ugovore i mogućnost kreiranja sopstvenih aplikacija (servisa) na osnovu same mreže (projekat uključuje ne samo blockchain) i tih pametnih ugovora, uz prihvatanje grama kao plaćanja za svoje usluge.

    • Svoje (dugoročne) ušteđevine bih ipak radije čuvao u bitkoinima, ali za svakodnevnu upotrebu, grami su definitivno praktičniji. Pitanje „zašto grami kada postoje bitkoini“ zvuči otprilike kao „zašto fiat kada postoji zlato“.

    Niski tempo emisije

    U skladu sa white paper-om, očekuje se inflacija (ne više od) 2% godišnje (broj postojećih grama će se udvostručiti za 35 godina), zahvaljujući emisiji novih grama kao nagrada validatorima.

    Zaista, broj bitkoina je principovano ograničen, a inflacija se sa svakim novim halvingom smanjuje, ali na kraju će rad rudara biti plaćen ne putem emisije novih bitkoina, već putem provizija od transakcija, što može dovesti ili do njihovog rasta, ili do smanjenja težine rudarenja, a samim tim i ukupne sigurnosti blockchaina.

    Prvo, radi velike brzine transakcija, planira se održavanje veoma skromnog broja čvorova (nodes).

    Pretpostavlja se održavanje oko 1000 validatora koji kreiraju blokove, i neograničen broj „punih čvorova“ (full nodes) koji će, između ostalog, moći da ukazuju na greške validatora, što će, u slučaju potvrde, dovesti do gubitka depozita i prenosa njegovog dela punom čvoru kao nagrade (preostali deo se nepovratno „spaljuje“). Kako sam Nikolaj Durov piše, uprkos velikom broju punih čvorova mreža bitcoin ili ethereum, oni se često udružuju u velike bazene (pools), što na kraju dovodi do toga da, na primer, 75% svih novih blokova kreira manje od deset rudara/poolova. Pošto po PoS mehanizmu konsenzusa postaje još lakše kreirati poolove (željni učesnici se jednostavno uplate u depozit jednom serveru, koji im zatim vraća deo nagrade), validatori su praktično u tačnom skladu sa rudarskim poolovima/velikim rudarima. Tako sistem od 1000 validatora deluje čak i decentralizovanije od trenutnog stanja stvari u postojećim kriptovalutama.

    Osim toga, na nivou protokola validatoru sa najvećim depozitom zabranjeno je da on bude veći od depozita validatora sa minimalnim depozitom pomnoženog sa određenom konstantom L. Time sam sistem podstiče učesnike „poolova“ da biraju ne najvećeg validatora, već validatore sa manjim depozitima, održavajući decentralizaciju.

    Ako se tim novcem može raspoređivati i bez Telegrama, onda je nejasno kakve veze ima Telegram.

    Novcem će se moći raspoređivati pomoću podjednako raznolikog seta alata kao kod bitcoina – „novčanik“ će se moći kreirati pomoću postojećih programa ili čak pisanjem sopstvenog. Telegram je tu samo zato što, prvo, TON razvija Telegramov tim, a drugo, light-client za čitav ovaj ekosistem biće ugrađen u Telegram aplikaciju, što će automatski stvoriti korisničku bazu od nekoliko stotina miliona ljudi. Sama mreža se generalno planira preimenovati u jednostavno Open Network nekoliko godina nakon lansiranja.

    I, naravno, teško je za sada smatrati decentralizovanom valutu koja u potpunosti zavisi od jedinstvenog osnivača.

    U principu, Ethereum takođe prilično zavisi od Vitalika Buterina. Zapravo, u početnim fazama (dok se projekat „doraduje“) zaista se planira da TON Foundation ima odlučujući glas u slučaju promena nekih konfigurišućih parametara (njih je inače mnogo, kako bi se izbegli hard fork-ovi), kao i da poseduje većinu validatora. Ali to se omogućava samo količinom valute u TON Reserve, koji po unapred zadatom algoritmu prodaje i kupuje gramove (u zamenu za dolare), kako bi smanjio moguće oscilacije kursa. Čim se većina gramova proda (što je zapravo jednako tome da je projekat „uzleteo“, jer broj prodaja zavisi od kursa), TON Foundation će izgubiti svoje privilegije.

    Uopšte gledano, suština TON projekta je u tome da se kreira platforma za decentralizovane i (delimično-)centralizovane servise, koju bi bilo nemoguće kontrolisati spolja – tako što će, pored kriptovalute, u TON biti ugrađen, na primer, proxy sistem koji omogućava kreiranje tunela poput VPN-a i TOR-a i, po želji, naplatu saobraćaja koji prolazi kroz njih pomoću same ugrađene kriptovalute ili sistema mikroplaćanja. Servisi mogu pružati svoje usluge koristeći sve prednosti centralizacije (efikasniju obradu zahteva), a korisnici će biti zaštićeni od kršenja ugovora sa njihove strane zahvaljujući decentralizovanim pametnim ugovorima u blockchainu — i to bez ikakvih (državnih) sudova. Dakle, ideja je u stvaranju novog tržišta koje nije pod kontrolom država, a onda će se ono samo slediti.

Nastavak diskusije o reputaciji

Bitarh odgovara:

Napisali ste recenziju mog predloga o reputaciji, ali se čini da niste razumeli tačnu suštinu ideje. Pišete:

A što se tiče sistema koji ste predložili, ljudi će biti spremni da uzmu u obzir njegove preporuke samo u slučaju da im iz nekog razloga postane veoma važno da osoba, radi povećanja svoje reputacije, bude spremna da daje novac u humanitarne svrhe.

Glavni cilj sistema nije da pokaže sopstvenu velikodušnost drugima, već da stvori mehanizam vrednosti reputativnog entiteta, koji će kasnije biti šteta izgubiti. Ovde na scenu stupa teorija igara, čineći obmanu drugih ljudi ekonomski neisplativom. Originalna ideja je predložena od strane developera projekta OpenBazaar, a ja sam je modifikovao za primenu u stvarnom društvu.

Reputation Pledges
OpenBazaar implements proof-of-burn in a different way. On the OpenBazaar network, users can choose to be pseudonymous, meaning you don’t know their true identity. As such, it can sometimes be difficult to determine if they are trustworthy or should be avoided. A reputation system is important to help inform the network of which participants have acted honestly in the past, and which haven’t. There are several facets to the OpenBazaar reputation system, which is still being built, and you can read about the overall system here. One part of this system is Reputation Pledges. This means that a user has chosen to prove their commitment to their OpenBazaar identity by burning a certain amount of bitcoin. The act of burning coins shows the network that the user is committed to their identity because they’ve now expended resources on it, and if they incur a negative reputation then those resources will have gone to waste.

Zaista, reputacija funkcioniše otprilike tako. „Niko ne pamti Makfarena – graditelja mostova! Ali trebalo mi je samo jednom da j*** kozu…“

Hvala na pojašnjenju da humanitarni rad u predloženom mehanizmu nije toliko bitan, već je ključna sama spremnost da se potvrdi pouzdanost trošenjem resursa. To zaista može biti važno za uspeh autsajdera na nekom od tržišta. On može potrošiti novac na reklamu, a može umesto toga, ili pored toga, potrošiti ga na izgradnju karme, i to će takođe odlično demonstrirati njegovu spremnost da igra poštenu igru.

Ali smatrala sam važnim da napomenem da je uzalud pokušavati bilo kakve ovakve mehanizme primeniti na sve životne situacije. Čovek može biti iskren i moralan, poput Alekseja Karenina, ali će njegova žena ipak skočiti pod voz zbog njega, jer je u njenim očima on bezlična mašina.

— Ne razumem zašto me toliko mrzite? Šta sam vam loše uradila?
— J*** kozu, Onegin!

Reputacija uz ankap, deo 2

Juče sam objavila model reputacionog mehanizma za ankap koji mi je ponuđen na razmatranje, a danas ću reći šta ja mislim o tome

Počeću, kao i obično, od definicije. Reputacija su zaključci koje donosi potencijalni ugovorni partner nekog subjekta u pogledu perspektive saradnje sa njim na osnovu celokupnog svog znanja o njemu. Dakle, reputacija nije osobina subjekta. Moja reputacija u očima socijalizam-tjan i reputacija u očima minarhimizam-tjan su dve potpuno različite reputacije, i razlika između njih nije manja od razlike između pojmova „strijeljanje“ i „novčana kazna“.

Mnogi su čuli za kineski sistem socijalnog rejtinga. Država prikuplja ogromnu količinu najrazličitijih podataka o građaninu, a zatim pomoću izuzetno složenog i netransparentnog algoritma procenjuje situaciju i donosi zaključak o tome koliko se taj građanin njoj, državi, čini pouzdanim. Što je rejting veći, to je država spremna da građaninu pruži više sloboda, a što je niži, to ga u većoj meri ograničava. Cilj celog ovog sistema je socijalni inženjering, vaspitanje predivnog čoveka budućnosti. Ne znam da li su se već pojavile tržišne ponude za manipulaciju rejtingom, ali ako i nisu, uskoro bi morale da se pojave.

Svi znaju za ruski sistem ЕГЭ. Država primorava škole da polaze jedinstveni test monstruoznog obima, a zatim primorava univerzitete da primaju kandidate prema jedinom kriterijumu: rezultatu tog testa. Kakve fenomenalne rezultate pokazuju u ovom testu pripadnici određenih nacionalnih republika, ne moram vam ja govoriti.

Primeri se mogu množiti, ali čini mi se da je već jasno da silna namena sopstvenih procena nečije reputacije drugim ljudima nije istinsko dao. Nije stvar čak ni u tome da će takve sisteme pokušavati da prevare, već u samom prisilu. Kod ankap-a se, pak, bilo koji sistem koji prikuplja određene podatke o ljudima i iz njih izvodi procene može implementirati samo u slučaju da ljudi dobrovoljno počnu da koriste taj sistem.

Kako ja vidim sistem reputacije koji je blizu idealu? Otprilike ovako:
— Siri, pogledaj ponudu od Bitarcha, može li se ovom momku verovati?
— Obavila sam brzu analizu same ponude i onoga što postoji o Bitarchu u otvorenim izvorima. Na osnovu vaših prethodnih preferencija, Ankap-sama, verovatnoća da ćete mu ukazati poverenje iznosi 85%. Verovatnoća da će izneveriti vaše poverenje u slučaju početka saradnje iznosi 7%. Naveli ste prag poverenja od 80%, mogu li mu odgovoriti potvrdno, ili želite da se upoznate sa detaljima?
— Daj detalje.
— Haj!

Naravno, baš kao što ljudi pokušavaju da dobiju maksimalan broj poena na državnom ispitu ili maksimalni društveni rejting u Kini, oni će želeti da optimizuju svoje zahteve prema tom sistemu ocenjivanja reputacije koji ja koristim, u ovom primeru to je Siri. Ali isto tako će težiti da osvoje moje poverenje i sada, kada mnogo podataka moramo prikupljati ručno.

Što više rutine poželim da uklonim iz svog života, to će više tipičnih rešenja biti povereno mom virtuelnom konsilijeriju. Ali prvo ću morati, na jedan ili drugi način, da obučim ovu neuronsku mrežu svojim preferencijama, inače rezultat teško da će me stabilno radovati.

Siri, počešraj mi leđa, molim te!

A što se tiče sistema koji ste predložili, ljudi će biti spremni da uzmu u obzir njegove preporuke samo u slučaju da im iz nekog razloga postane veoma važno da je čovek, radi povećanja svoje reputacije, spreman da uplaćuje novac za humanitarne svrhe. Sumnjam da bi me opsegla takva kvalifikacija ako, na primer, tražim dečka za jednu noć ili biram model planinarskih cipela. Ali ako treba da nađem dom leglu beskućnih mačića, onda je to druga priča.

Reputacija uz ankap

Bitarh (otkrivanje teme plaćeno u iznosu od 0,005btc)

Danas imam neobičan format. U suštini, ne radi se o odgovoru na pitanje, već o recenziji jedne potpune, detaljne ponude. Zato bih želela da podelim temu na dva posta. U današnjem će biti izložena sama ponuda, a u sutrašnjem bih želela da dam detaljan pregled teme reputacije i izgradnje reputacionih sistema. Diskusija u komentarima je svuda dobrodošla.

Kao što svi razumemo, u ankapu će značajnu ulogu igrati institut reputacije. Zamislimo da je neka osoba još malo poznata u zajednici ili želi da iskupi svoje prošle „greškice“, kreirajući ili obnavljajući reputaciju. Postoji organizacija ili blockchain projekat u koji ta osoba može donirati novac i zauzvrat dobiti ID sa reputacionim poenima. Taj ID može pokazivati drugim ljudima prilikom sklapanja poslova sa njima kako bi povećala poverenje sa njihove strane. Ako je prevarila, žrtva će moći da podnese žalbu tom sistemu, i prevarant će izgubiti reputacione poene za koje je ranije donirao (tačnije, njegov ID sa negativnim recenzijama će biti beskoristan za sklapanje poslova u budućnosti). Da bi se isključila prevara od strane žrtve, reputaciona usluga može od nje takođe zahtevati da donira analogan iznos (i ona će takođe učiniti svoj reputacioni ID beskorisnim ako ne istinu i tako bude uhvaćena). Na kraju dobijamo sistem reputacije u kojem stranama nije isplativo da varaju jedna drugu iz perspektive teorije igara. Dobijene donacije se mogu usmeriti na finansiranje javnih dobara (škole, bolnice, putevi, nauka, ekologija itd.), istovremeno konačno rušeći glavni argument etatista protiv libertarijanaca: „Ako čovek nema osiguranje i prijatelje, ko će se brinuti o njemu u starosti, obezbediti lečenje, besplatno obrazovanje deci i slično?“.

Kako ocenjujete ovaj sistem?

Odgovor na članak o vrednosti bitkoina

Wild Turkey

10. jula sam odgovarala na pitanje o ljubavi libertarijanaca prema bitkoinu. Autor pitanja je poslao svoje prigovore na taj odgovor.

Mises, kreirajući teoriju novca, formulisao je teorem regresije, prema kojem se današnja vrednost novca određuje njegovom jučerašnjom vrednošću, i tako se može pratiti do trenutka kada je novac bio obična roba koja ima samo jednostavnu potrošačku vrednost. To što je baš zlato postalo jedinstveni standard obezbeđenja novca do 20. veka, bio je plod državnih regulacija; u slobodnom bankarskom sistemu je ranije zaživeo bimetalni standard, što je dovoljno detaljno opisao vama pomenuti Rothbard.

To su detalji, istorija bimetalizma je zasebna tema. Bilo kako bilo, novac su bili ili sami plemeniti metali ili obaveze njihove isplate određenog stepena pouzdanosti.

Kriptovaluta je lišena takvih svojstava, kao i bilo koja druga savremena fiat valuta.

Još jedan klasik libertarijanizma, Hayek, je čak i otvoreno zagovarao privatni novac…

Zagovarao je privatni novac koji emituju banke sa obavezom da kotiraju njegovu vrednost, vezanu za deklarisanu korpu dobara. Očigledno, bitcoin je lišen tog svojstva.

Da biste razumeli kako je i zahvaljujući čemu bitcoin stekao svoju vrednost, preporučujem da pročitate klasični članak Jeffreya Tuckera, koji je ljubazno preveo resurs Bitnovost 2014. godine.

Tucker je potpuno zaboravio na subjektivizam vrednosti i tražio čuvenu intracity value, nalazeći je u svojstvima blockchain-a kao platnog sistema nalik PayPal-u i vrednosti kriptovaluta kao virtuelnih akcija takvog sistema. Lepo rešenje, ali ne u duhu AEŠ i kontradiktorno.

Na taj način, bitcoin, koji nastupa kao digitalno peer-to-peer zlato, nimalo ne protivreči ekonomskoj teoriji kako u izlaganju klasika AEŠ, tako i njihovih savremenih sledbenika.

Poređenje sa zlatom ostaje problematično, jer je zlato jedinstvena roba, dok se beskonačan broj kripto-algoritama može izumeti, a vrednost nekom od njih na kraju daje samo novina ili interesovanje izazvano nepoverenjem u savremeni finansijski sistem.