1. Zamislimo situaciju: u bolnici iznenada počinje lokalna epidemija neke infekcije i lekari vam zabranjuju da napuštate zonu karantina. Ali time oni zapravo ograničavaju vaše pravo na slobodu kretanja. Kako rešavati ovakve situacije u okviru ankapela?

2. Takva situacija: leti je dete u automobilu, leži/sedi, plače, možda se guši zbog nedostatka vazduha i vrućine, roditelji su otišli negde obavljajući poslove i zaboravili na njega, prolaznik to vidi i razmišlja kako da postupi. Da li on ili policija mogu bez dozvole da provale u automobil, razbiju staklo, ako je automobil privatna svojina (koja je u okviru ankapela nepovrediva)?

3. Da li je moguće naneti štetu nečijoj imovini koja očigledno ugrožava druge ljude? Primeri: automobil koji je na ručnoj kočnici počeo da se kotrlja na drugi automobil, kula koja se nagnula zbog starosti i uskoro će pasti na susedne zgrade itd. Nijansa: nema kontakta sa vlasnikom imovine koja predstavlja pretnju ili nema vremena za to (automobil se kotrlja).

Odlučila sam da spojim tri slična anonimna pitanja u jedno, kako ne bih izmišljala tri slična odgovora.

U prvom slučaju se ispostavlja da ostvarivanje vašeg prava na slobodu kretanja može dovesti do značajne štete trećim licima, pa vam se predlaže da ne insistirate na njegovom ostvarivanju dok ne budete sigurni da je pretnja prošla. U drugom i trećem slučaju, nanošenje štete privatnoj svojini sprečava štetu trećem licu. U svim slučajevima, vi jednostavno stavljate pred činjenicu kršenja vaših prava.

Odakle dolaze prava? Prava dolaze iz interakcije jednih članova društva sa drugima. Neki ljudi pristaju da tolerišu određeno ponašanje drugih ljudi jer veruju da oni imaju pravo na takvo ponašanje.

Lekari veruju da imaju pravo da ograniče vaše kretanje, njima preostaje samo da ubede ostale u tome, a za to mogu koristiti različite trikove. Najočiglednije i najispravnije: kada odete u bolnicu, potpisujete ugovor u kojem su definisani različiti okviri, uključujući i situacije više sile poput karantina. Ponovo, radi sprovođenja karantina, lekarima se obično angažu stručnjaci upravo za sprovođenje zakona. Ko će to platiti? Kao što je već pomenuto u objavi o epidemijama, najočigledniji zainteresovani su osiguravajuća društva. Upravo su oni zainteresovani da epidemija bude sprečena, a obim isplata po osiguravajućim zahtevima minimizovan; radi toga se može platiti i onima koji će obezbediti karantin i onima koji su upali u karantin – kao kompenzacija za neprijatnost. Ili će osiguravajuće društvo smatrati da je opasnost mala i neće uvoditi ograničenja – to je njihov rizik.

Prolaznik veruje da ima pravo da naruši vašu privatnu imovinu i spase čoveka, njemu preostaje samo da ubedi ostale u tome. To je veoma jednostavno uraditi: drugim prolaznicima je samo potrebno pokazati spaseno dete, i pridružiće se iskrenom ogorčenju spasioca prema kretenu koji je ostavio dete u automobilu, i možda čak pomoći u potrazi za vlasnikom automobila.

Opšti principi proizilaze iz generalizacije privatne prakse. Oni dobro funkcionišu za tipične situacije i omogućavaju uštedu mentalnih napora. Kada se dva sukobljena opšta principa sudare u jednoj glavi, mentalni napor će ipak morati biti uložen. Ništa strašno, sposobnost razmišljanja će uvek biti korisna.