Тег: virus

Realnost virusne pretnje

Voluntarista

Kada se virusi posmatraju kao oružje masovnog uništenja, mnogi govore da je to samo hipotetička pretnja, neostvariva u ovom trenutku u praksi, da se teško može ostvariti u bliskoj budućnosti, i da svakako nikada neće biti dostupna za reprodukciju malim organizacijama i običnim ljudima u kućnim uslovima. A pošto su druga moguća sredstva masovnog uništenja još nedostupnija za reprodukciju, nema potrebe bojati se fenomena kao što je nasilje i pokušavati ga potpuno iskoreniti.

Pre svega, moramo pogledati trendove razvoja biotehnologija. Odličan primer pokazuje operacija kao što je sekvenciranje (jednostavnijim jezikom – dešifrovanje) genoma. Pre još 20 godina, sekvenciranje jednog kompletnog ljudskog genoma koštalo je 100 miliona dolara, pre oko 10 godina – 1 milion dolara, a sada – 1 hiljadu dolara. Takođe, već sada postoje prilično jeftini sintezatori DNK/RNK, neki modeli se mogu kupiti za nekoliko desetina hiljada dolara i sasvim je realno očekivati da će vremenom i razvojem tehnologije postati još jeftiniji i pristupačniji. Pored toga, u poslednje vreme pojavila su se istraživanja u vezi sa upotrebom Veštačke Inteligencije u rešavanju jednačina kvantne hemije [1][2]. U perspektivi, to će omogućiti određivanje hemijskih i fizičkih svojstava molekula bez sprovođenja stvarnih testiranja, već samo virtuelnim modelovanjem njihove strukture. Mislim da je očigledno da će to veoma značajno pojednostaviti i projektovanje veštačkih virusa. I na kraju, ne zaboravimo da se moderna vakcinacija i ciljano lečenje zasnivaju upravo na uvođenju veštačkih virusnih agenata u čoveka, koji nose određeni genetički materijal do potrebnih ćelija i ubacuju ga u njih. U suštini, to je genoterapija, prema čijoj tehnološkoj realizaciji mnogi, iz nekog razloga, takođe pristupaju skeptički i ne vide perspektivu njenog razvoja i primene u bliskoj budućnosti. Ali vi još uvek smatrate da je stvaranje opasnih veštačkih virusa samo hipotetička pretnja? Pa hajde, razmotrimo stvarne slučajeve sličnog.

Godine 2011, virolog Yoshihiro Kawaoka sprovodio je eksperimente na kreiranju vakcine protiv gripa. Pokušao je da rekonstruiše soj virusa koji je prethodio epidemiji 2009–2010. godine kako bi video kako se virus promenio tokom 4 godine. Kao rezultat toga, modifikovao ga je tako da postane otporan na ljudski imunitet [3]. Naravno, njegov rad je počeo da biva kritikovan, jer bi čovečanstvo ostalo bespomoćno u slučaju da je ovaj virus napustio zidove laboratorije. Takođe, vlada SAD je 2014. godine uvela zabranu nastavka ovog istraživanja (međutim, ona je ukinuta 2019. godine). Pored toga, Yoshihiro Kawaoka je ranije uspeo da u laboratorijskim uslovima kreira analog sve poznatije španske gripe, od koje je, prema različitim procenama, poginulo do 100 miliona ljudi.

Takođe, 2018. godine, grupa kanadskih istraživača objavila je naučni rad o rekonstrukciji uzročnika virusa konjske osepe – najbližeg rođaka crne (prirodne) osepe, jedne od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji čovečanstva [4]. Troškovi ovog projekta procenjuju se na približno 100 hiljada dolara. Baveći se ovim, istraživači su težili da kreiraju novu, još bezbedniju vakcinu protiv prirodne osepe. Međutim, značajan deo naučne zajednice odnosio se ka ovom istraživanju kritički i počeo da izražava indignaciju zbog toga zašto je naučni časopis PLOS One uopšte dopustio objavljivanje rada te vrste, jer to može pomoći teroristima u kreiranju biološkog oružja.

U svemu ovome treba razmotriti slučajeve kada su virusi slučajno napuštali zidove laboratorija i kakve su posledice to imalo, kako bismo razumeli sa čim ćemo se suočiti ako neko namerno poželi da pusti opasan virus na slobodu. Štaviše, to već sada može učiniti bilo koji laboratorijski radnik bilo kog istraživačkog centra koji čuva i proučava uzorke takvih virusa. Jednostavno imamo velike sreće što nijedan od takvih laboratorijskih radnika još uvek nije imao nasilne sklonosti, ili ako je imao, nešto ga je sprečavalo ili nije shvatao kakvo opasno oružje drži u svojim rukama. Navesti ćemo 5 takvih slučajeva [5]:

– Godine 1977. soju gripa H1N1 uspelo je da pobegne iz kineske ustanove i proširi se širom sveta. Srećom, izazivao je samo blagu bolest i doveo je do svega nekoliko smrtnih slučajeva.

– Od 1963. do 1978. godine u Velikoj Britaniji došlo je do tri bekstva virusa prirodnih varičela iz dve različite laboratorije. Bila su povezana sa niskim standardima i lošom laboratorijskom praksom. Izbijanje varičela dovelo je do najmanje 80 smrtnih slučajeva.

– Godine 1995. 10.000 ljudi u Venecueli i 75.000 ljudi u Kolumbiji oboleli su od soje VEE koja je pobegla iz laboratorije. Kao rezultat izbijanja bolesti, poginulo je 311 ljudi, dok su neurološke komplikacije otkrivene kod 3.000 ljudi.

– Teški akutni respiratorni sindrom (SARS) je 2003. godine doveo do globalne epidemije koja je inficirala 8.000 ljudi i izazvala 774 smrti u 29 zemalja. Od vremena početne epidemije izvršeno je šest bekstava virusa iz laboratorija – četiri u Pekingu i po jedan u Singapuru i Tajvanu.

– U 2007. godini, 278 životinja u Velikoj Britaniji zaraženo je aftom nakon što je virus izbio iz laboratorije visokog nivoa bioubezpieđenja. Usled izbijanja epidemije, bilo je potrebno uništiti 1578 životinja. Ova epidemija je podminula poljoprivrednu proizvodnju i izvoz Velike Britanije i koštala je približno 200 miliona funti sterlinga.

Hajde da pogledamo i trenutnu virusnu situaciju. U godinama 2020-21. morali smo da se nosimo sa koronavirusom (inače, to je jedna od sorti istog SARS-a koji je izbio iz laboratorijskih zidova 2003. godine). U poređenju sa drugim virusima, SARS-CoV-2 nije preterano zarazan i smrtonosan; do sada ga je preležalo oko 103 miliona ljudi, što je 1,3% populacije planete; oko 2,2 miliona ljudi je umrlo – što je 2,1% svih zaraženih. Ipak, pandemija je dovela do velikog broja društvenih i ekonomskih problema.

Takođe, treba da pogledamo i druge savremene virusne pretnje pored koronavirusa. To može biti, na primer, virus „Nipah“. Bolest može teći bez simptoma (u tom slučaju čovek jednostavno postaje nosilac zaraze) ili izazvati ozbiljne respiratorne probleme, encefalitis, otok mozga i smrtnost u opsegu od 40% do 75%. Pored toga, holandski istraživači tvrde da se izbijanje Nipah virusa može dogoditi u bilo kom trenutku [6]. A šta bi se moglo desiti ako uzorak takvog virusa padne u ruke osobe sa nasilnim težnjama?

Pored svega toga, temu virusne pretnje već pokreću neke poznate i autoritativne ličnosti, kao što je preduzetnik i milijarder Bil Gejts [7]. Još 2015. godine je predvideo pandemiju i upozorio da svet na nju nije spreman. Ovu nepripremljenost objašnjava time da se velike pandemije dešavaju prilično retko, ljudi ih zaboravljaju i radije žele da usmere svoju pažnju na borbu protiv češćih katastrofa. Pandemija u celini uvek deluje kao nešto što se sigurno neće dogoditi u narednih nekoliko godina, zbog čega se njena pretnja ignoriše. Bil Gejts je takođe izrazio zabrinutost zbog toga što se virusi mogu koristiti u nasilne svrhe i procenio je verovatnoću nastanka veštačke pandemije kao veću od prirodne. Hajde sada zamislimo takav scenario – neko namerno oslobađa veoma zarazan i smrtonosan virus, a čovečanstvo na to uopšte nije spremno?

Mislim da ne bi trebalo da ostane sumnje u to da je kreiranje veštačkih virusa stvarni zadatak koji vremenom postaje sve manje skup i dostupniji za realizaciju. Takođe, možda čak neće biti ni potrebno kreirati nove viruse – dovoljno je preuzeti i iskoristiti uzorke već postojećih. Zato nam je kritično važno da se oslobodimo nasilja pre trenutka kada bi neko, u pokušaju da se zaštiti od napada ili neki terorista u progonjenju svojih nasilnih ciljeva, oslobodio veoma zarazan i smrtonosan virus, koji bi doveo čovečanstvo do katastrofe.

Izvori:

1. Deep-neural-network solution of the electronic Schrödinger equation

2. Ab initio solution of the many-electron Schrödinger equation with deep neural networks

3. Da li je ovo mudro? Kontroverzni naučnik ponovo kreira virus pandemskog gripa koji je ubio 500.000 ljudi… osim što je GORI

4. Kanadska grupa kreira poxvirus, podstičući diskusiju o dvostrukoj upotrebi

5. Evo 5 puta kada su infektivne bolesti izmakle laboratorijskoj izolaciji

6. Farmaceutski giganti nisu spremni za sledeću pandemiju, upozorava izveštaj

7. Bil Gejts o globalnim problemima čovečanstva

Najpotcenjenija opasnost – virusno uništenje čovečanstva kao rezultat nasilnih sklonosti čoveka

U savremenom svetu borba protiv takvog fenomena kao što je nasilje igra kritično važnu ulogu, jer se sasvim može desiti da se suočimo sa primenom naoružanja ekstremno razornih razmera. I ovde ne govorim nipošto o nuklearnom oružju. Čak bi i najsnažnija nuklearna bojevna glava bila dovoljna samo za razaranje i radioaktivno zagađenje jednog malog grada i njegove okoline, a čak bi i višestruko korišćenje nuklearnih punjenja u najgorem slučaju uništilo samo deo čovečanstva, podiglo nivo onkoloških bolesti, smanjilo kvalitet života i privremeno zaustavilo tehnološki progres, ali mnogi ljudi bi preživeli takvo stanje i imali šansu da se izbore sa situacijom.

Takođe ne treba misliti da je naoružanje koje je zaista sposobno da uništi čovečanstvo samo perspektiva budućnosti koja je još uvek daleko. Obično se takvo naoružanje predstavlja u vidu veoma moćnog izvora energije, na primer antimaterije, koje bi čak i u maloj količini bilo dovoljno da potpuno uništi biosferu cele planete. Naravno, sa nasilnim sklonostima ljudi treba boriti se i zato da u budućnosti ne bude psihopata sposobnih da to organizuju, iako će uz tako razvijene tehnologije verovatno biti lakše sprovesti genetsku terapiju i modifikaciju embriona usmerenu na borbu protiv nasilnih sklonosti kao urođenog oboljenja, što nije moguće uraditi pri trenutnom nivou progresa. Ipak, to je potrebno i protiv pretnje koja postoji sada.

Ali o kakvoj je pretnji reč? Prilično očigledna, ali od strane mnogih potcenjena pretnja je virusno uništenje čovečanstva. Pogledajte šta se dešava sada. Čak je i relativno slab koronvirus, čiji nivo zaraznosti i letalnosti nije ni blizu vrednostima sposobnim da postave ljudsku civilizaciju pred katastrofalne gubitke, a naročito ne pred njeno uništenje, ipak bio dovoljan da izazove veliki pomt i demonstrira nesposobnost ljudi da se dovoljno efikasno nose sa virusnom pretnjom. Pored toga, ne zaboravimo da je proizvodnja vakcine generalno proces koji zahteva mnogo vremena i resursa.

Međutim, kakve veze imaju ovde nasilne sklonosti ljudi? U tome što je u savremenim uslovima organizovanje veštačke pandemije, čak i mnogo ozbiljnije od koronavirusne, uopšte nije teško. U istraživačkim laboratorijama čuvaju se različiti uzorci virusa, uključujući i prilično opasne. Pored toga, oni imaju mogućnosti kreiranja veštačkih (sintetičkih) virusa, zaraznijih i smrtonosnijih od onih koji su nastali u prirodnom okruženju.

Sada zamislimo nekoliko scenarija koji bi mogli dovesti do nepopravljive katastrofe. Na primer, zaposlenik u jednoj takvoj laboratoriji koji ima agresivne sklonosti, shvati moć koja mu je dostupna, zapleni uzorke virusa, sakrije ih na različitim mestima i preti da će ih pustiti ako čovečanstvo ne pristane na njegove zahteve. Ili bi laboratoriju mogla zauzeti grupa ljudi koji takođe imaju interes da sve potčine svojim uslovima, ili, što je gore, da ispune proročanski scenario o apokalipsi nekog fanatika. I ne treba govoriti da će se ovaj problem rešiti čim vlade shvate svu opasnost ovakvih scenarija i odluče da značajno pojačaju obezbeđenje takvih objekata. Mobilizacija sile će samo pokazati svim zainteresovanim licima sa agresivnim sklonostima gde mogu dobiti moć za realizaciju svojih planova, a pojačanje kontrole će povećati nivo stresa kod stanovništva i zaposlenih u objektu, što će samo pojačati taj rizik. Ne zaboravimo i to da vlade mogu proći kroz krize, i da neko može iskoristiti slabljenje kontrole i pometnju tokom jedne od njih. Takođe, neko može pokušati da prikuplja set patogena polako, ali sigurno, na različitim mestima i u različitim pogodnim situacijama, čuvajući ih kod sebe tokom dugog vremena dok ne prikuplja potreban broj.

Dalje nije naročito komplikovano – psihopata koji je zaplenio uzorke virusa ili postiže, zapravo, opšte robovanje pred njegovom moćju i uspostavljanje totalitarnih nasilnih poredaka, ili ih pusti na slobodu. Ako uzročnici ne budu naročito opasni pojedinačno, ali ih bude veoma mnogo i budu pušteni na različitim mestima, ljudi će morati da se bore protiv svih njih istovremeno. A sada zamislite koliko je to teško, ako je borba čak i protiv jednog koronvirusa zahtevala mnoštvo napora i, uprkos tome, nije bila dovoljno efikasna da se ga se reši bar u nekoj meri tokom već deset meseci od početka pandemije.

Osim toga, psihopata može pustiti samo jedan virus, ali onaj koji je laboratorijski razvijen. Zamislite, recimo, laboratorijsku modifikaciju HIV-a, sposobnu da preživi izvan ljudskog organizma, što znači da bi se mogla prenositi dodirom, zajedničkim korišćenjem stvari i kapljicama u vazduhu. S obzirom na to da bi takav virus, kao i HIV, imao prilično dug inkubacioni period, moglo bi proći mnogo vremena pre nego što bude primećen, ali zbog efikasnih puteva širenja bi već bilo kasno – skoro svi bi već bili zaraženi.

Na mobilizaciju resursa radi razvoja vakcine i efikasnog lečenja takođe ne treba računati. U slučaju borbe protiv velikog broja virusa istovremeno, moralo bi se voditi mnogo istraživanja i razvoja uz istu resursnu bazu, što bi znatno smanjilo efikasnost svakog pojedinačnog istraživanja. A scenario jednog veštački stvorenog opasnog virusa može biti katastrofalan zbog same prirode virusa, koja je teško podložna istraživanju i lečenju. Ne zaboravimo da priroda istog tog HIV-a ne dozvoljava izum invention vakcine protiv njega već decenijama, jer on napada imune ćelije koje se u slučaju drugih virusa koriste za borbu protiv njih, ali ne mogu odoleti HIV-u zbog sopstvene zaraženosti. Jedini slučaj izlečenja dogodio se tokom transplantacije koštane srži zaraženoj osobi od čoveka koji ima urođenu mutaciju koja ne dozvoljava HIV-u da se pričvrsti za imune ćelije. Međutim, takvih ljudi je veoma malo, i materijal dobijen od njih ne bi se mogao koristiti za masovno lečenje. Zbog toga, zapravo, neće funkcionisati ni scenario iz mnogih filmova o pandemijama u kojima se nakon pronalaženja „nultog“ pacijenta koriste antitela razvijena u njegovom organizmu za izlečenje svih, jer je, ponavljam, količina materijala veoma ograničena, dok virus u međuvremenu ubija hiljade zaraženih i prenosi se na još hiljade i milione ljudi.

Kod veoma brzog i razornog pandemijskog talasa, nemogućnost pružanja otpora uslovljena je i time što bi u takvim okolnostima infrastruktura proizvodnje i isporuke neophodnih sredstava bila teško pogođena, ili čak potpuno uništena. Čak i ako se naučnici u laboratoriji i oni koji ih čuvaju ne razbeže od straha i panike, imali bi poteškoće sa nabavkom materijala potrebnih za sprovođenje istraživanja i razvoja, možda bi čak nastao deficit osnovnih dobara, na primer hrane, što bi onemogućilo dalji rad.

Mislim da više ne treba biti sumnji u to koliko je pretnja virusnim uništenjem čovečanstva stvarna i katastrofalna. Ako se neki od scenarija koje sam naveo ostvari, 99% ljudi čeka izumiranje, a preostalih 1% koji su se dobro sakrili ili imaju urođenu zaštitu teško bi mogli da vaskrsnu ljudsku civilizaciju; čak i ako ti ljudi prežive, morali bi da započnu svoj put od nule, i to u svetu u kojem su posvuda ostaci patogena.

Upravo zato je neophodno boriti se protiv nasilja kao fenomena uopšte, čiji bi rezultat bilo iskorenjivanje nasilnih sklonosti kod čitavog čovečanstva. Važno je promovisati ideju virusnog uništenja čovečanstva kako bi ljudi već sada razumeli ozbiljnost situacije i mogli početi da deluju. Možda će se nasilnih sklonosti uspeti rešiti pomoću bioloških tehnologija, na primer iste te genetske terapije usmerene na iskorenjivanje nasilnih sklonosti, baš kao što je vakcinacija usmerena na zaštitu od zaraze virusom. Međutim, ova metoda je sumnjiva zbog nedovoljnog nivoa razvoja tehničkog progresa u ovom trenutku. Zato će najrealističniji scenario biti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – postizanje stanja u kojem različiti subjekti imaju približno iste mogućnosti da nanesu jedni drugima neprihvatljivu (uključujući i letalnu) štetu. U takvim uslovima, ljudi koji nemaju jake nasilne sklonosti mogli bi nastaviti svoj život, i imali bi manje stimulusa da se okrenu činovima nasilja. A oni koji ne mogu živeti bez nasilja – svojim napadima na druge ljude samo bi se izložili opasnosti, bili bi likvidirani i ne bi ostavili potomstvo. Ovaj scenario polazi od šeme koju je izveo etolog Konrad Lorenc, sa kojom se možete detaljno upoznati ovde.

Na kraju, neću zaboraviti da kažem da se do oslobađanja od nasilnih sklonosti mora stići pre nego što nekom ko ima pristup laboratorijskim virusima ili mogućnost da ih zapleni, padne na pamet ideja da ih iskoristi u svoje svrhe. U suprotnom, katastrofa je neizbežna.

„Osveta je riskantna stvar, jer ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“ Stiven Pinker.

Bitarh i Voluntarist nakon konsultacija sa profesionalnim biologom