U savremenom svetu borba protiv takvog fenomena kao što je nasilje igra kritično važnu ulogu, jer se sasvim može desiti da se suočimo sa primenom naoružanja ekstremno razornih razmera. I ovde ne govorim nipošto o nuklearnom oružju. Čak bi i najsnažnija nuklearna bojevna glava bila dovoljna samo za razaranje i radioaktivno zagađenje jednog malog grada i njegove okoline, a čak bi i višestruko korišćenje nuklearnih punjenja u najgorem slučaju uništilo samo deo čovečanstva, podiglo nivo onkoloških bolesti, smanjilo kvalitet života i privremeno zaustavilo tehnološki progres, ali mnogi ljudi bi preživeli takvo stanje i imali šansu da se izbore sa situacijom.

Takođe ne treba misliti da je naoružanje koje je zaista sposobno da uništi čovečanstvo samo perspektiva budućnosti koja je još uvek daleko. Obično se takvo naoružanje predstavlja u vidu veoma moćnog izvora energije, na primer antimaterije, koje bi čak i u maloj količini bilo dovoljno da potpuno uništi biosferu cele planete. Naravno, sa nasilnim sklonostima ljudi treba boriti se i zato da u budućnosti ne bude psihopata sposobnih da to organizuju, iako će uz tako razvijene tehnologije verovatno biti lakše sprovesti genetsku terapiju i modifikaciju embriona usmerenu na borbu protiv nasilnih sklonosti kao urođenog oboljenja, što nije moguće uraditi pri trenutnom nivou progresa. Ipak, to je potrebno i protiv pretnje koja postoji sada.

Ali o kakvoj je pretnji reč? Prilično očigledna, ali od strane mnogih potcenjena pretnja je virusno uništenje čovečanstva. Pogledajte šta se dešava sada. Čak je i relativno slab koronvirus, čiji nivo zaraznosti i letalnosti nije ni blizu vrednostima sposobnim da postave ljudsku civilizaciju pred katastrofalne gubitke, a naročito ne pred njeno uništenje, ipak bio dovoljan da izazove veliki pomt i demonstrira nesposobnost ljudi da se dovoljno efikasno nose sa virusnom pretnjom. Pored toga, ne zaboravimo da je proizvodnja vakcine generalno proces koji zahteva mnogo vremena i resursa.

Međutim, kakve veze imaju ovde nasilne sklonosti ljudi? U tome što je u savremenim uslovima organizovanje veštačke pandemije, čak i mnogo ozbiljnije od koronavirusne, uopšte nije teško. U istraživačkim laboratorijama čuvaju se različiti uzorci virusa, uključujući i prilično opasne. Pored toga, oni imaju mogućnosti kreiranja veštačkih (sintetičkih) virusa, zaraznijih i smrtonosnijih od onih koji su nastali u prirodnom okruženju.

Sada zamislimo nekoliko scenarija koji bi mogli dovesti do nepopravljive katastrofe. Na primer, zaposlenik u jednoj takvoj laboratoriji koji ima agresivne sklonosti, shvati moć koja mu je dostupna, zapleni uzorke virusa, sakrije ih na različitim mestima i preti da će ih pustiti ako čovečanstvo ne pristane na njegove zahteve. Ili bi laboratoriju mogla zauzeti grupa ljudi koji takođe imaju interes da sve potčine svojim uslovima, ili, što je gore, da ispune proročanski scenario o apokalipsi nekog fanatika. I ne treba govoriti da će se ovaj problem rešiti čim vlade shvate svu opasnost ovakvih scenarija i odluče da značajno pojačaju obezbeđenje takvih objekata. Mobilizacija sile će samo pokazati svim zainteresovanim licima sa agresivnim sklonostima gde mogu dobiti moć za realizaciju svojih planova, a pojačanje kontrole će povećati nivo stresa kod stanovništva i zaposlenih u objektu, što će samo pojačati taj rizik. Ne zaboravimo i to da vlade mogu proći kroz krize, i da neko može iskoristiti slabljenje kontrole i pometnju tokom jedne od njih. Takođe, neko može pokušati da prikuplja set patogena polako, ali sigurno, na različitim mestima i u različitim pogodnim situacijama, čuvajući ih kod sebe tokom dugog vremena dok ne prikuplja potreban broj.

Dalje nije naročito komplikovano – psihopata koji je zaplenio uzorke virusa ili postiže, zapravo, opšte robovanje pred njegovom moćju i uspostavljanje totalitarnih nasilnih poredaka, ili ih pusti na slobodu. Ako uzročnici ne budu naročito opasni pojedinačno, ali ih bude veoma mnogo i budu pušteni na različitim mestima, ljudi će morati da se bore protiv svih njih istovremeno. A sada zamislite koliko je to teško, ako je borba čak i protiv jednog koronvirusa zahtevala mnoštvo napora i, uprkos tome, nije bila dovoljno efikasna da se ga se reši bar u nekoj meri tokom već deset meseci od početka pandemije.

Osim toga, psihopata može pustiti samo jedan virus, ali onaj koji je laboratorijski razvijen. Zamislite, recimo, laboratorijsku modifikaciju HIV-a, sposobnu da preživi izvan ljudskog organizma, što znači da bi se mogla prenositi dodirom, zajedničkim korišćenjem stvari i kapljicama u vazduhu. S obzirom na to da bi takav virus, kao i HIV, imao prilično dug inkubacioni period, moglo bi proći mnogo vremena pre nego što bude primećen, ali zbog efikasnih puteva širenja bi već bilo kasno – skoro svi bi već bili zaraženi.

Na mobilizaciju resursa radi razvoja vakcine i efikasnog lečenja takođe ne treba računati. U slučaju borbe protiv velikog broja virusa istovremeno, moralo bi se voditi mnogo istraživanja i razvoja uz istu resursnu bazu, što bi znatno smanjilo efikasnost svakog pojedinačnog istraživanja. A scenario jednog veštački stvorenog opasnog virusa može biti katastrofalan zbog same prirode virusa, koja je teško podložna istraživanju i lečenju. Ne zaboravimo da priroda istog tog HIV-a ne dozvoljava izum invention vakcine protiv njega već decenijama, jer on napada imune ćelije koje se u slučaju drugih virusa koriste za borbu protiv njih, ali ne mogu odoleti HIV-u zbog sopstvene zaraženosti. Jedini slučaj izlečenja dogodio se tokom transplantacije koštane srži zaraženoj osobi od čoveka koji ima urođenu mutaciju koja ne dozvoljava HIV-u da se pričvrsti za imune ćelije. Međutim, takvih ljudi je veoma malo, i materijal dobijen od njih ne bi se mogao koristiti za masovno lečenje. Zbog toga, zapravo, neće funkcionisati ni scenario iz mnogih filmova o pandemijama u kojima se nakon pronalaženja „nultog“ pacijenta koriste antitela razvijena u njegovom organizmu za izlečenje svih, jer je, ponavljam, količina materijala veoma ograničena, dok virus u međuvremenu ubija hiljade zaraženih i prenosi se na još hiljade i milione ljudi.

Kod veoma brzog i razornog pandemijskog talasa, nemogućnost pružanja otpora uslovljena je i time što bi u takvim okolnostima infrastruktura proizvodnje i isporuke neophodnih sredstava bila teško pogođena, ili čak potpuno uništena. Čak i ako se naučnici u laboratoriji i oni koji ih čuvaju ne razbeže od straha i panike, imali bi poteškoće sa nabavkom materijala potrebnih za sprovođenje istraživanja i razvoja, možda bi čak nastao deficit osnovnih dobara, na primer hrane, što bi onemogućilo dalji rad.

Mislim da više ne treba biti sumnji u to koliko je pretnja virusnim uništenjem čovečanstva stvarna i katastrofalna. Ako se neki od scenarija koje sam naveo ostvari, 99% ljudi čeka izumiranje, a preostalih 1% koji su se dobro sakrili ili imaju urođenu zaštitu teško bi mogli da vaskrsnu ljudsku civilizaciju; čak i ako ti ljudi prežive, morali bi da započnu svoj put od nule, i to u svetu u kojem su posvuda ostaci patogena.

Upravo zato je neophodno boriti se protiv nasilja kao fenomena uopšte, čiji bi rezultat bilo iskorenjivanje nasilnih sklonosti kod čitavog čovečanstva. Važno je promovisati ideju virusnog uništenja čovečanstva kako bi ljudi već sada razumeli ozbiljnost situacije i mogli početi da deluju. Možda će se nasilnih sklonosti uspeti rešiti pomoću bioloških tehnologija, na primer iste te genetske terapije usmerene na iskorenjivanje nasilnih sklonosti, baš kao što je vakcinacija usmerena na zaštitu od zaraze virusom. Međutim, ova metoda je sumnjiva zbog nedovoljnog nivoa razvoja tehničkog progresa u ovom trenutku. Zato će najrealističniji scenario biti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – postizanje stanja u kojem različiti subjekti imaju približno iste mogućnosti da nanesu jedni drugima neprihvatljivu (uključujući i letalnu) štetu. U takvim uslovima, ljudi koji nemaju jake nasilne sklonosti mogli bi nastaviti svoj život, i imali bi manje stimulusa da se okrenu činovima nasilja. A oni koji ne mogu živeti bez nasilja – svojim napadima na druge ljude samo bi se izložili opasnosti, bili bi likvidirani i ne bi ostavili potomstvo. Ovaj scenario polazi od šeme koju je izveo etolog Konrad Lorenc, sa kojom se možete detaljno upoznati ovde.

Na kraju, neću zaboraviti da kažem da se do oslobađanja od nasilnih sklonosti mora stići pre nego što nekom ko ima pristup laboratorijskim virusima ili mogućnost da ih zapleni, padne na pamet ideja da ih iskoristi u svoje svrhe. U suprotnom, katastrofa je neizbežna.

Bitarh i Voluntarist nakon konsultacija sa profesionalnim biologom