Danas Libertarijanska partija Rusije slavi svoje jedanaestogodišnjice. Solidno doba, solidna dostignuća, solidne perspektive.

U svojih jedanaest godina, partija se pretvorila u neku vrstu nespretnog adolescenta koji brzo raste, postepeno uči da komunicira sa drugima kao ravnopravan, ali od mnogih još uvek nije shvatana kao samostalan politički subjekt.

Partija se stvara odozdo, zbog čega nije toliko izložena problemu diktata vođa. Obrana strana toga je, i još dugo će biti, ekstremna ograničenost u resursima. To omogućava razvijanje najefikasnijih praksi koje daju maksimalan efekat uz minimalne troškove.

Volela bih da poželim svima koji su članovi LPR-a, i svima koji joj simpatišu, da nastave da povećavaju efikasnost partije kao instrumenta borbe protiv etatizma. A onima koji ne veruju da politička partija uopšte može biti instrument za borbu protiv etatizma, poželela bih da smire svoju nadmenost i da partiju posmatraju kao zajednicu libertarijanaca sa kojima je sasvim moguće voditi dijalog i nuditi im neke dodatne alate, čak i ako oni, po vašem mišljenju, troše nesrazmerno velike napore na neku nepotrebnu glupost. Vama je nepotrebna, a oni misle drugačije. Samovlasništvo, subjektivna teorija vrednosti, upravo sve to.