Тег: SAD

Zamislite da je libertarijanstvo pobedilo u pojedinačnoj državi. Misli se na bogatu državu. Gde će otići novac državnog budžeta? Čak i ako se misli na minarhizam, budžet je ipak mnogo veći nego onaj za odbranu i zaštitu.

Oleža)

Zašto se sitničariti? Hajde da uzmemo ne samo bogatu, već najbogatiju zemlju, jer je tako prijatno pričati o tuđem novcu, svaki socijalista će to ceniti.

Dakle, SAD. Fantastično pretpostavka je da su iz socijalističke partije izašli socijalisti, a iz republikanaca konzervativci, osnivajući svoje partije. Ostaci dve partije udružili su se u partiju Jedna Amerika, u žargonu unionisti, ali je u međuvremenu mnogo ljudi prešlo kod libertarijanaca. Godine 2032, svaka od četiri partije izlaže svog kandidata za predsednika, i uz minimalnu prednost pobeđuje libertarijanac. Glasovi u kongresu i senatu su podeljeni između četiri partije približno ravnomerno, dok je vrhovni sud, usled veće rigidnosti mehanizma formiranja, predstavljen pretežno unionistima, razblaženim konzervativcima.

Nesuglasice između socijalista i konzervativaca dostižu takvu veličinu da su konzervativci spremni da slepo glasaju za bilo koji libertarijanski nacrt zakona o smanjenju državnih rashoda i deregulaciji, samo da bi dosađivali socijalistima, a socijalisti podjednako žestoko podržavaju bilo koji libertarijanski nacrt zakona koji se odnosi na proširenje ličnih prava, kako bi dosađivali konzervativcima. Svi, osim konzervativaca, podržavaju mere za proširenje slobode trgovine. Dve partije uz teškoće provlače smanjenje odbrambenih troškova i ukidanje minimalne zarade, i tako dalje. Uglavnom, usled tako srećnog rasporeda i talenta svog partijskog organizatora, libertarijanci upravljaju dnevnim redom, iako nemaju stvarnu većinu.

Pa gde će se onda odvenuti sredstva koja budžet prima uz tako aktivno smanjenje troškova, burn rast ekonomije, a još i uz prodaju, iako ne toliko značajne, ali ipak ne baš male, federalne imovine? Pre svega, naravno, na otplatu ogromnog državnog duga od trideset tri biliona. Kada se državni dug isplati, usvaja se amandman na ustav koji zabranjuje uvođenje novog, a takođe se ukida FED. Nakon toga, pošto su dugovi isplaćeni, u potpunosti u skladu sa ustavom dolazi do ukidanja federalnih poreza: svaka država sama održava svoje senatore i zajednički plaća zakup kancelarije u kojoj taj senat sedi; svaka partija održava svoje kongresmenove i zajednički plaća zakup kancelarije kongresa, mesta ambasada zauzimaju kancelarije osiguravajućih kuća koje služe interesima svojih klijenata u inostranstvu; oružane snage rade kao plaćenička vojska kod logističkih kompanija, čuvajući morsku trgovinu, kao i kod naftnih kompanija, čuvajući naftne platforme u Venecueli i drugim Sudanima, i tako dalje. Države zadržavaju svoje poreze, koristeći ih po sopstvenom nahođenju: Kommifornija se opasno fokusira na socijalnu zaštitu, Aljaska na nacionalne parkove, Vermont subvencioniše škole, a Nju Hempšir jednostavno postavi u centar prestonice države ogromnu kasicu u obliku ježika, i svi želeći ubacuju u nju koliko žele, slikajući pritom selfije i kačeći ih na Instagram – a jednom godišnje vlada države razbije kasicu, broji novac pred kamerom i na osnovu prikužene sume donosi budžet za sledeću godinu.

Ukratko, lakše je razbiti nego izgraditi. Ako je uspelo smanjiti troškove, onda je smanjiti prihode – uopšte nikakav problem, možete o tome ne brinuti.

Porcbank

Dva modela libertarijanskog društva

Šta kažete o ovom poznatom predavanju Chandre Kukatasa?

Sergej Sušinski

U tekstu postoji jedno, ali prilično značajno, neispravno pretpostavljanje. U oba razmatrana modela društva postoji neki apsolutni bezlični spoljni enforcer koji nameće taj model. U Federaciji je zabranjeno pomagati bez pitanja, i neka spoljna sila suzbija sve takve pokušaje; u Uniji je zabranjeno ograničavati tuđu slobodu čak i u malom, i neka spoljna sila, ponovo, suzbija sve takve pokušaje.

Ali u stvarnosti nema nikakve spoljne bezlične sile, sva pravila se utvrđuju i sprovode od strane samih ljudi. U Federaciji slobode čovek može upasti na tuđi teritorij i osloboditi tamo robove, a onima koji žele da mu zameraju zbog kršenja tuđih granica, može pokazati ono što je otkrio unutar tih granica. U Uniji slobode čovek može vezati epileptičara, a onome ko zahteva da ga odveže, može pokazati video snimak prethodnog napada.

Naravno, zdrav razum ne mora nužno pobediti u apsolutno svim slučajevima, dovoljno je samo da ne postoji ta ista spoljna glupačka lex koja ne mari za zdrav razum, već joj je samo bitno da zakon pobedi.

Jasno je da je Kukatas, govoreći o hipotetskim libertarijanskim redovima, zapravo sve svelo na analogiju sa građanskim ratom u SAD, gde je jedna strana branila prava država da donose sopstvene zakone, a druga je branila neophodnost poštovanja jedinstvenog standarda slobode od strane svih. Sam Kukatas je u ovom konfliktu zauzeo poziciju uslovnog Juga, što je, zapravo, i glavni provokativni poruk predavanja.

Federacija slobode

Još uvek nisam siguran kako da se odnosim prema građanskom ratu u SAD, njegovim uzrocima i ishodima. Kako ankapi izgledaju na ropstvo, dobrovoljno prodavanje u ropstvo i prisilno oslobađanje robova?

Mislim da je najbolje odnositi se prema događajima iz prošlosti pomalo distancirano i ne pokušavati ozbiljno osuđivati one ljude današnjim merilima. Sasvim druga stvar je ako neko danas pokušava da izvadi zastarele recepte i sprovodi ih u delo danas pod izgovorom da je to poštovana tradicija koja seže u dubinu vekova.

Zato je jedna stvar pažljivo proučavati složeni sukob etike i prava koji se formirao u 19. veku u SAD, dodatno zakomplikovan ozbiljnom razlikom u ekonomskim uređenjima Severa i Juga, kao i trenutnim interesima političara. Druga stvar je smatrati, na primer, Deklaraciju nezavisnosti SAD štetnim dokumentom na osnovu toga što je njen autor bio vlasnik robova. A treća stvar je smatrati ropstvo opravdanim na istom tom osnovu – pošto je Džefersonu bilo dozvoljeno, zašto nama ne bi smelo.

Južne države su imale kako pravno pravo da proglase svoju secesiju, tako i sasvim važne razloge, jer je američki predsednik Linkoln drsko prekršio krhki kompromis prema kojem je polovina novonastalih država bila robovlasnička, a polovina ne. Na rat između SAD i Konfederacije potrošeno je toliko sredstava da bi bilo dovoljno da se otkupi i oslobodi svako ropstvo, nauči ih čitanju i pisanju i izgradi im domove. Poginulo je više ljudi nego u svim kasnijim ratovima u kojima su SAD učestvovale. Tokom rata i neposredno nakon njega, ovlašćenja federalne vlade su proširena, a ovlašćenja država smanjena. Reč je o tome da je rat bio ogromna tragedija, i, naravno, ishod u kojem će o ropstvu odlučiti tržište, a ne rat, lično bi mene mnogo više zadovoljavao.

Upravo zato nemam teorijskih prigovora protiv toga da ljudi dobrovoljno stupaju u odnose koji bi nekome drugome mogli delovati kao ropstvo. Ali isto tako nemam ništa protiv privatnog abolicionizma, ako abolicionista pruži ubedljive dokaze o nenasilnom karakteru robovlasničkog stanja. Ipak, više bih volela da se takav aktivizam odvija sredstvima moralnog pritiska, a ne putem nasilja, jer zar ne želite kao u Građanskom ratu!

Dobrom reči i pištoljem može se postići više nego samo pištoljem. Smatra se da je ovu frazu izmislio tek u 20. veku, i veoma mi je žao što Linkoln, koji je živeo u 19. veku, nije sam na to došao. Moje saosećanje je potpuno iskreno: ipak je ovaj momak platio svojom životom za svoju politiku.

Evo još jednog koji je izgubio život zbog svog abolicionizma, ali je barem ubio manje nevinih

U krugovima naših libertarijanaca ima mnogo razgovora i šala o ugovornom ropstvu. Međutim, kako je to moguće sa tačke gledišta libertarijanizma? Jer ne mogu nikome predati svoju volju, telo i um – oni pripadaju samo meni, i koliko god ja želeo, ne bih mogao da zaključim robovlasnički ugovor. Ili bih mogao?

anonimno pitanje

Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.

Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.

Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.

Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.

U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.

U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.

A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.

Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.

Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.

Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.

Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.

Šta je, inače, sa uspesima libertarijanskih partija u drugim zemljama? Da li pristalice iz različitih zemalja komuniciraju? Moglo bi se deliti iskustvo. I zašto u SAD nema harizmatičnog libertarijanskog lidera?

anonimno pitanje

Naravno, svi su čuli da Libertarijanska partija u SAD-u povećava svoj electoralni uspeh. Više od 3% na poslednjim predsedničkim izborima, povremeno se pojavljujući libertarijanski guverneri, senatori i kongresmeni – generalno, sasvim respektabilna i aktivno rastuća politička sila.
Zašto u SAD-u nema harizmatičnog lidera libertarijanca? A zašto nema harizmatičnog lidera republikanca? Upravo iz tog razloga – sistem je tako postavljen da harizmatični političari imaju electoralni uspeh, dok partije vode sposobni administratori.

Komuniciraju li libertarijanci iz različitih zemalja? Da, iako ne tako aktivno kao što bi se želelo. Postoje međunarodni forumi, poput Libertikona, postoje lokalne konferencije sa stranim govornicima, poput naših Adam Smith čitanja, i postoje privatni kontakti.

Ne treba i daleko ići, evo, sasvim nedavno jedan aktivista iz Kuzbasa je otišao u Poljsku, upoznao tamošnje libertarijance, a po povratku je objavio tekst sa pregledom, kako je tamo kod Poljaka.

Direktna koordinacija napora između libertarijanskih partija različitih zemalja još uvek nije primetna, tako da se oslanjamo na razmenu ideja.

Gary Johnson, kandidat za predsednika SAD 2016. godine od Libertarijanske partije