anonimno pitanje
Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.
Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.
Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.
Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.
U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.
U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.
A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.
Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.
Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.
Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.
Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.
