Na kanalu „Zivot sa drugima“ pojavila se objava, u kojoj se progoni u SAD posmatraju iz perspektive koncentracije snaga. Ukratko ću preneti njenu poruku.
Progonioci su se okupili u masu, a protiv njih stoje pojedinci, od kojih svaki brani svoj deo imovine. Dok su pojedinci naoružani, ali ne svi, a progonioci imaju samo improvizovano oruđe, čuva se krhka mogućnost odbrane, jer, prvo, nema potrebe pljačkati baš zaštićenu tačku kada dalje niz ulicu postoji nezaštićena, a drugo, ipak niko ne želi da postane onaj nesrećnik koji će dobiti metak pre nego što masa rastrgne onoga ko ga je ispucao. Ali, ako i progonioci budu naoružani, položaj branilaca će postati bezizlazan, stoga to što u društvu ima malo oružja može pre više smanjiti masovno nasilje. Takođe se navodi da je pokušaj uzvratne koncentracije snaga od strane branilaca svoje imovine istorijski ključni faktor formiranja država.
Čini mi se da je pokušaj da se situacija koja se dogodila u velikoj državi analizira kao da ta država ne postoji – sumnjiva ideja. Progoni se uglavnom dešavaju u gradovima i državama koje pokriva Demokratska partija. To jest, upravo tamo gde su gradska vlada i policija države na strani progonilaca. Ako ustaneš sa oružjem braneći imovinu i niko ne napadne tebe – smatraj da si imao sreće. Ako kreneš u odbranu imovine i ubiju te progonioci, čak će se i u vestima truditi da se o tome ne izveštava, a na Fejsbuku će izbrisati pominjanje, kao što vidimo na primeru ubistva Dejvida Dorna. Ali, ako bi ipak odlučio, na primer, da organizuješ odbojnu jedinicu samopomoći, to će biti prihvaćeno kao stvaranje ekstremističke zajednice nekih belih suprematista, i vrlo je moguće da će se tada, niotkuda, materijalizovati policija koja se tokom samih progona trudila da ne privlači pažnju. Vlasnike pljačkanih biznisa u ovoj situaciji može tešiti samo to što se Demokratska partija protivi oružju, pa progonioci verovatno neće mahati vatrenim oružjem – u tom slučaju slika za rukovodstvo države više neće biti tako idilična.
U državama koje vode republikanci, sve je relativno tiho, a ako tamo postoje gradovi pod kontrolom Demokratske partije, onda se tamo šalje nacionalna garda, i to je dovoljno. U suštini, zaključak da su pogromi u SAD-u više instrument razaranja između dominantnih moći već izveli mnogi. Jednostavno zbog ekonomskog šoka izazvanog lokdautom (koji je, ponovo, bio jači u državama pod Demokratskom partijom), ove sukobe su ovog puta ispoljili posebno intenzivni.
Teoretičari panarhije pretpostavljaju da će najmirniji način rešavanja ovog bezizlaznog konflikta biti formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, gde će Demokrate imati svoju vladu, a Republikanci svoju, i građani će jednostavno živeti u okviru modela koji im je bliži. Naravno, u tom slučaju će konkurenata među vladama brzo postati mnogo više: trenutno su različite snage primorane da stanu pod jednu zastavu radi pobede na izborima, a u panarhiji će taj faktor koji podstiče udruživanje postati neaktuelan.
Ipak, takva opcija ostaje prilično malo verovatna. Pre će se neka Kalifornija (ili, naprotiv, Teksas) proglasiti secesijom, i tada će građani obe Amerike moći jednostavno efikasno da glasaju nogama. Današnje vreme nije kao ono nekadašnje, i u slučaju raskola zemlje u novi građanski rat radi jedinstva koje nikome nije potrebno, više niko neće imati snage.
