Тег: rizik

Rizično ponašanje

Nastavak diskusije o koronavirusu. Početak, nastavak.

Bitarkova kolumna

Moj nedavni članak o ideji zaobilaženja režima kućnog pritvora („samoisolacije“) od strane zdravih ljudi uz poštovanje svih mogućih mera bezbednosti izazvao je ogroman talas kritika. Priznajem iskreno — toliko hejta nikada ranije nisam dobio na svoj račun. Kao ni podrške. Pretplatnici su se podelili otprilike na pola: oko 60% ide ka meni, a 40% protiv, ali su u svom stavu ispali krajnje nepokolebljivi! Zapravo, ovo je razotkrilo veoma važan problem o kojem sam već odavno planirao da pišem. Sporovi oko dopustivosti karantinskih mera stvorili su dobar povod za to.

Reč je o proceni bilo kog rizičnog ponašanja koje direktno nikome ne nanosi štetu, ali ima određenu verovatnoću nenamernog nanošenja štete trećim licima. To nije samo prisilna „sam isolation“ protiv širenja koronavirusa (ne primećujete li ovde oksimoron?!), već i vožnja automobila velikom brzinom, pod uticajem alkohola i droge, konzumacija određenih psihoaktivnih supstanci, izgradnja određenih objekata (benzinske pumpe, skladišta eksplozivnih materija, hemijskog i nuklearnog otpada) blizu stambenih zgrada, postavljanje mikrobiološke laboratorije 4. nivoa opasnosti u stanu u stambenoj zgradi, pokretanje pirotehnike blizu kuća i još mnogo toga. Ako stacionarni bandit uvodi zabranu bilo koje od sličnih radnji, on stvara zločin bez žrtava.

Svaki čovek koji sebe naziva libertariancem, čak i minarkhijista, ne može podržavati kaznu za zločin bez žrtava, inače nema nikakvo pravo da sebe naziva libertariancem. Neki govore da je, na primer, normalno poštovati zabranu stacionarnog bandite da se izađem iz svoje kuće, jer potencijalno mogu biti zarazan, čak i ne znajući to, i, shodno tome, inicirati agresivno nasilje prema ljudima koji se nalaze pored mene. Ali ako sledimo takvu logiku, onda čak i otvoreni homoseksualac, izlazeći na ulicu držeći partnera za ruku, inicira nasilje protiv religioznih konzervativaca kod kojih se sa određenom verovatnoćom može desiti srčani udar. Tako se može doći do apsurda, zato libertarijanska filozofija jasno odgovara na ovo pitanje: nema žrtve — nema ni zločina!

Ipak, problem rizičnog ponašanja ne nestaje. Za neke ljude važnije su vrednosti slobode, progresa i ekonomskog razvoja, dok su za druge — bezbednost i minimizacija rizika. Postoje naučna istraživanja koja dokazuju da je sklonost ka određenim vrednostima delimično uslovljena genetikom. Ljudi iz ove dve kategorije nikada neće moći da se dogovore. To je u principu nerešiv problem.

Preostaje samo tražiti puteve mirnog razgraničenja:

1) Sloboda udruživanja i privatna diskriminacija;

2) Konzervativnijim ljudima će verovatno više odgovarati teritorijalne zajednice/jurisdikcije (TZJ), dok će tolerantnijima prema riziku i različitosti više odgovarati eksteritorijalne ugovorne jurisdikcije (EUJ).

U svakom slučaju, preporučujem prelazak sa uobičajenog autoritarnog dvostepenog stila razmišljanja „Zločin — Kazna“ na trostepeni „Akcija – Protivakcija – Dogovori za budućnost“. Tek kada vam postane prirodno da razmišljate u terminima jednakosti subjekata, moći ćete da počnete da osućujete sopstveni pristup problemu balansa između slobode i bezbednosti.

Razmotrimo situaciju: neko gradi pirotehničku fabriku u centru grada, i svima u okolini je porasla cena osiguranja od požara. Ali vlasnik fabrike nije prekršio NAP, tako da nikome ništa ne duguje (i niko ne može da mu zabrani da gradi tu fabriku). Libertarijanci ne smatraju da je to problem?

anonimno pitanje

Da bi se na ovo pitanje odgovorilo detaljnije, kao ekspert je angažovan Aleksej Tereščuk aka @kamendant, vodeći javnosti o austrijskoj ekonomskoj školi na VKontakte i četa po istoj temi na Telegramu. Ispod je prikazana mešavina njegovih objašnjenja i mojih sopstvenih razmatranja.

U čemu se razlikuju slučajevi sa fabrikom koja zagađuje okolinu i fabrikom koja svojim komšijama povećava cenu osiguranja nekretnina?

U prvom slučaju fabrika nanosi direktnu štetu okolini, i ta šteta teorijski može podleći kompenzaciji, čak i ako su načini obračuna štete prilično nepouzdani – na kraju krajeva, ni za određivanje cene snopa rotkvica baki na pijaci nije neophodno detaljno obračunavati njegovu proizvodnu cenu.

U drugom slučaju radi se samo o povećanju rizika, a sam pokušaj osiguranja tih rizika dovodi do dodatnih troškova. Takva posredna šteta nije povezana sa kršenjem principa neagresije, te stoga ne podleže kompenzaciji. Zaista, oko nas je puno faktora koji povećavaju naše rizike, ali sa kojima moramo da se pomirimo ako želimo da zadržimo postojeći stil života.

Tako što u gradu imamo veće šanse za saobraćajnu nesreću nego u selu, što povećava rizik i, shodno tome, cenu osiguranja od tog osiguravajućeg slučaja – ali to nije povod za podnošenje imovinskih zahteva svim vozačima u gradu – već samo onom konkretnom koji je postao krivac za nesreću u koju je stradali učestvovao.

Dakle, libertarijanci ne smatraju problemom nemogućnost da se od fabrike pirotehnike koja se nalazi u centru grada zahtevaju novac samo zbog činjenice njenog prisustva u centru.

Druga stvar je to što će cena osiguranja za samu fabriku biti znatno veća ako se izgradi u centru nego ako bude na periferiji – jer će se osiguravati rizik od zahteva komšija koje je pogodila nesreća, što znači da je vlasniku fabrike isplativije da nema komšije u opasnoj zoni.

eksplozija u fabrici pirotehnike – zabavno i strašno