Тег: ubistvo

Ako agresor ubije vlasnika imovine, da li imovina prelazi njemu?

Neko

Vlasništvo je, kao što je sada modno objašnjavati, snop ovlašćenja. Pri čemu se tih ovlašćenja može izumeti đavoliku količinu: što su pravni odnosi u društvu složeniji, to je tih ovlašćenja više, što ih je teže razlikovati i što se snažnije prepliću. Tako, mogu otići u posetu prijatelju i sedeti da radim za kompjuter koji on iznajmljuje zajedno sa stanom od novca svojih roditelja, pri čemu pristup kompjuteru plaćam poljupcem. Koristim piratski operativni sistem i kucam tekst članka koji je obećan klijentu, a za koji sam primio avans. Mogu li u vezi sa tim roditelji prijatelja, vlasnik stana sa kompjuterom i zaposleni proizvođača operativnog sistema takođe da zahtevaju od mene poljubac, i koliki tačno udeo od tog poljupca? Mogu li umesto poljupca poslati momka svom klijentu, kako bi on sam njega ljubio, pošto mu je hitno pa ja moram da radim bilo gde u neparno vreme? Odgovori na ova pitanja čine se očiglednim samo ako u glavi imamo neka približno ista predstavljanja o onome što je ispravno.

Ali predstavljanja o onome što je ispravno prilično zavise od konteksta. Ako ubijem protivnika u video igri, a igra podrazumeva mogućnost pljačkanja leša, tada prelaz vlasništva nad pokojnikom na mene ne izaziva velike rasprave. Ako ista pravila važe u živoj igri uloga, onda i moje vlasništvo nad imovinom ubijenog može biti sasvim legalno. Konačno, ako učestvujem u tako neprijatnoj varijanti igara uloga kao što je pravi rat, onda i tamo prisvajanje oružja, municije i raznih suvenira sa tela ubijenog ne izaziva neshvatanje okoline.

Štaviše, ratni plen se ne može svesti samo na stvari sa leša. Ako Navaljni sutra ubije Putina, on bi itekako mogao da polaga prava na nasleđivanje predsedničke funkcije u Rusiji, i pokažite mi onog čudnog čoveka koji bi to osporio. Propisujte mu trostruku dozu fantazije.

Ali čim pređemo u kontekst u kojem se ubistvo ne smatra načinom rešavanja konflikta, ono prestaje da bude i legitimni način sticanja imovine ubijenog. Nakon toga, čitav paket ovlašćenja za ubicu će se skupiti na samo stvarno posedovanje onoga što je uspeo da skine sa ubijenog, i to samo dok mu se ne oduzme.

Madam predsednice, izaberite, molim Vas, jelo na koje ćete staviti Vaš trofej tokom inauguracije.

Da li će policija kod ankapije istraživati slučaj osobe ubijene na nečijoj privatnoj svojini, na primer u slučaju kada je vlasnik dao ubijenom dozvolu za kretanje/boravak na svojoj teritoriji, a zatim ga usmrtio?

Anonimno pitanje

Razmotrimo organizaciju održavanja reda prema Davidu Friedmanu – po mom mišljenju, on je nju najbolje razradio, a pritom se ona nalazi u potpunosti u okvirima ankap-a, odnosno društva sa slobodnim tržištem na kojem se sve trguje, uključujući i pravo. Na tržištu deluju različite agencije za zaštitu prava i različiti sudovi koji se vode različitim pravnim sistemima. Zadatak agencije za zaštitu prava je zaštita privatne imovine svojih klijenata i pomoć u rešavanju konflikata klijenata sa drugim subjektima. Zadatak suda je izrada rešenja koja regulišu konflikte između klijenata suda. Na kraju, pravni sistem je proizvod rada pravnika, koji predstavlja određeni set principa i šablona za rešavanje konflikata.

Kada vlasnik nekog teritorija ubije nekog stranca na njoj, to može izazvati konflikt sa raznim ljudima ili organizacijama. Prvo, to mogu biti saputnici ubijenog, uvereni u nepravdu pogubljenja. Drugo, njegovi rođaci ili prijatelji koji nisu bili prisutni u trenutku sukoba, ali su zainteresovani da saznaju šta se dogodilo. Treće, agencija za zaštitu prava čiji je pokojnik bio klijent. Na kraju, bilo koji nepokretan tip koji ne voli kada se ljudi ubijaju bez razloga. Ukratko, ubica nema osnova da veruje da nikoga neće biti briga nakon ovog incidenta.

U srednjovekovnoj Islandiji u slučaju sličnih prestupa, ubica je morao odmah ispričati šta se dogodilo najbližem komšiji, uzimajući ga za svedoka. Može se pretpostaviti da će se takvo pravilo učvrstiti i kod ankape, jer je ubica direktno zainteresovan za to: ispričavši sve, može tvrditi da je reč o slučajnom sukobu, ili čak o sukobu koji je žrtva provocirala, ali ako se priča sakrije, to je već nedvosmisleno namerno ubistvo, za koje slede mnogo ozbiljnije sankcije.

Tako je, nakon što je ubistvo objavljeno, preostalo je samo da se sprovede istraga. Od vremena saga je prošlo mnogo vremena, tehnologije su napredovale, i može se sa nešto većom pouzdanošću utvrditi koliko je priča ubice istinita, čak i ako nema direktnih svedoka incidenta. Naravno, ubica nema osnova da sprečava istragu, jer će to okrenuti sud protiv njega. Ali on, naravno, može pokušati da falsifikuje dokaze kako bi stvorio lažni utisak.

Da li činjenica da se ubistvo dogodilo na teritoriji ubice daje neke prednosti na sudu? Samo u slučaju ako se utvrdi da je ubijeni prekršio pravila koja je odredio vlasnik teritorije i odbio da napusti tuđu imovinu. Zato je, naravno, ubica zainteresovan upravo za to da to i tvrdi. Da li će uspeti da stvori potrebnu prividnost – to je već čisto tehničko pitanje.

Pitanje o ubicama

Kako sam razumeo, iz ugovora o neagresiji izlazi upravo ubica, a ne naručilac, pa stoga i kaznu treba da snosi izvršilac. A u ubistvu Nemcova (i drugim političkim ubistvima), zar su zaista naručioci treba da budu oslobođeni odgovornosti?

Da bi se izašlo iz ugovora, prvo je potrebno ugovor zaključiti, tako da je sama konceptualizacija ugovora o neagresiji podjednako sumnjiva kao, recimo, koncept društvenog ugovora o ustanovanju vlade. Može se samo konstatovati da ljudi pretežno nisu skloni besprizličnom ubijanju jedni druge, kao da su se o tome dogovorili, ili da se ljudi generalno ponašaju prema vladi kao da ta institucija deluje po njihovom nalogu. U stvarnosti, ljudi su jednostavno skloni održavanju status kvo i prema njegovom kršenju pristupaju sa sumnjičavošću.

Države su organizacije koje sistematski vrše agresivno nasilje, stoga su politička ubistva u trenutnoj slici sveta kod mnogih ljudi upravo deo status kvo, što znači da je to drevna, poštovana tradicija: predstavnik države ima pravo da izda nalog za ubistvo, a izvršilac mora da izvrši nalog, i na sudu će prema njemu biti odneto sa razumevanjem. Zato, naravno, u duboko etatističkom društvu, gde izvršioca političkog ubistva sa strane države nije teško, već veoma lako pronaći, prebacivanje pune odgovornosti na izvršioca znači nerazumevanje onih koji postavljaju osnove svetskog poretka.

Dakle, ispravnije je, dok se ne dokaže suprotno, posmatrati ubistva u interesima političkih grupa kao običnu podelu rada, gde postoji naručilac, postoji menadžer, postoje angažovani radnici, svi su oni u izvesnoj meri uključeni u izvršenje posla i svi oni u izvesnoj meri nose odgovornost za rezultat, bilo da je to uspeh operacije ili sudjenje učesnicima.

A kod ankapije, ako dođe do plaćenog ubistva, naprotiv, po podrazumevanju je prikladnije pretpostaviti, dok se ne dokaže suprotno, da izvršilac snosi punu odgovornost, jer upravo on donosi odluku na osnovu svojih ličnih moralnih uverenja. Međutim, ako se tokom istrage ispostavi ozbiljna ekonomska zavisnost od naručioca, ili uzimanje talaca, ili još neka slična stvar, kada od naručioca neće zavisiti samo nagrada za uspešan posao, već i ozbiljne sankcije u slučaju odbijanja izvršenja naloga – tada će biti prikladno pripisati odgovornost naručiocu, kao da je to bilo u drevnoj divljoj epohi totalnog etatizma.

Vertikala je dvoslepi mač.

Devojka je naručila sopstveno ubistvo.

Zanimljivo je razmotriti ovaj slučaj sa tačke gledišta ankap-a. Istovremeno, roditelji su protiv toga i toliko su uzrujani što je lik osuđen na 48 godina (to je pitanje o žrtvama, očigledno postoji konflikt). I još drugi tvrde da je devojku moglo se spasiti i da joj je bila potrebna psihološka pomoć.

Temu eutanazije sam već jednom prilično detaljno obrađivala. U samom ubistvu po nalogu ubijenog nema ničeg kriminalnog, ali da bi se dokazao dobrovoljni karakter dogovora i pravna sposobnost naručioca, poželjno je izvršiti određene pravne procedure. Prema okolnostima razmatranog slučaja, jasno je samo to da nalog zaista jeste postojao, ali svest o radnjama ostaje nedokazana.

Naravno, u odsustvu države, devojci bi bilo mnogo jednostavnije da ode u kliniku u pratnji notara, kako bi on zabeležio njenu jasno izraženu nameru i rezultate pregleda psihologa koji potvrđuje da je pri svojem razumom i zdrave volje, nakon čega bi od lekara dobila svoju smrtonosnu injekciju heroina i mirno umrla sa blaženim osmehom na licu. Ako se prognoza iz pesme da će pod ankap-om verovatno uopšte ne morati da se umire ne ispuni, ja lično planiram da u dubokoj starosti okončam svoj život upravo na taj način.

U razmatranom slučaju je previše okolnosti koje je veoma teško zamisliti kada je svuda ankap i nema nikakvih zabrana za eutanaziju. Počeću da izmišljam kako bi se to moglo desiti, a vi ćete u odgovoru tvrditi da je ankap čisto ljudozverstvo, pa idite dođavola.

Pa, nema nikakve potrebe angažovati prvog čoveka sa ulice kada postoje lekari. Nema nikakve potrebe skrivati činjenicu ubistva ako se sve desilo prema ugovoru i to se može lako potvrditi. I, konačno, roditelji nemaju nikakvo pravo da traže osvetu savesnom izvršiocu pravno besprekornog ugovora.

A ako želite da razmotrim baš taj slučaj na koji je dat link, kada je sve oko toga još uvek država, ali vam je iz nekog razloga važno moje nebitno mišljenje, onda u redu. Smatram da je izvršilac ubistva kreten koji nije skrenuo sa te klizave teme, iako je imao sve prilike za to. Ako je njegom motivala radoznalost, onda bih se plašila takvih radoznalaca, jer ko zna šta će sledeći put odlučiti da istražuje nožem u mojim crevima. Ako je smatrao da su takve stvari veoma romantične, onda je mogao da uzme drugu dozu heroina, pa bi to bilo dvostruko samoubistvo, u lepom japanskom stilu. Ako su mu jednostavno bili potrebni novac, postoji mnoštvo mnogo etičnijih načina za zaradu. Ipak, to sve, naravno, nije razlog za zatvor na pola veka, bilo bi sasvim dovoljno društveno koristan rad u morgu.

Ne želim naturalističke slike, biće samo lepa devojka u šumi!

Ako je libertarijanski penitencijarni sistem usmeren na nadoknadu štete, kako će on funkcionisati u odnosu na ubicu?

anonimno pitanje

Sistem će raditi potpuno isto kao i u slučaju razbojnika. Naknade štete zbog ubistva zahtevaće oni koji su tu štetu pretrpeli. Upravo iz tog razloga u teorijskim razmatranjima ankapa važnu ulogu igraju osiguravajuća društva: ona snose direktnu novčanu štetu usled smrti osigurane osobe, pa će razvijeno tržište osiguranja sa svim očiglednim posledicama dovesti do smanjenja nivoa ubistava.

Ako se pak pokušamo ograničiti povratnu informaciju takvim arhaičnim mehanizmima kao što je krvna osveta, to će takođe, naravno, funkcionisati, ali u modernom društvu deluje divlje; u naše vreme razvijeni su efikasniji tržišni mehanizmi.