Kako sam razumeo, iz ugovora o neagresiji izlazi upravo ubica, a ne naručilac, pa stoga i kaznu treba da snosi izvršilac. A u ubistvu Nemcova (i drugim političkim ubistvima), zar su zaista naručioci treba da budu oslobođeni odgovornosti?
Da bi se izašlo iz ugovora, prvo je potrebno ugovor zaključiti, tako da je sama konceptualizacija ugovora o neagresiji podjednako sumnjiva kao, recimo, koncept društvenog ugovora o ustanovanju vlade. Može se samo konstatovati da ljudi pretežno nisu skloni besprizličnom ubijanju jedni druge, kao da su se o tome dogovorili, ili da se ljudi generalno ponašaju prema vladi kao da ta institucija deluje po njihovom nalogu. U stvarnosti, ljudi su jednostavno skloni održavanju status kvo i prema njegovom kršenju pristupaju sa sumnjičavošću.
Države su organizacije koje sistematski vrše agresivno nasilje, stoga su politička ubistva u trenutnoj slici sveta kod mnogih ljudi upravo deo status kvo, što znači da je to drevna, poštovana tradicija: predstavnik države ima pravo da izda nalog za ubistvo, a izvršilac mora da izvrši nalog, i na sudu će prema njemu biti odneto sa razumevanjem. Zato, naravno, u duboko etatističkom društvu, gde izvršioca političkog ubistva sa strane države nije teško, već veoma lako pronaći, prebacivanje pune odgovornosti na izvršioca znači nerazumevanje onih koji postavljaju osnove svetskog poretka.
Dakle, ispravnije je, dok se ne dokaže suprotno, posmatrati ubistva u interesima političkih grupa kao običnu podelu rada, gde postoji naručilac, postoji menadžer, postoje angažovani radnici, svi su oni u izvesnoj meri uključeni u izvršenje posla i svi oni u izvesnoj meri nose odgovornost za rezultat, bilo da je to uspeh operacije ili sudjenje učesnicima.
A kod ankapije, ako dođe do plaćenog ubistva, naprotiv, po podrazumevanju je prikladnije pretpostaviti, dok se ne dokaže suprotno, da izvršilac snosi punu odgovornost, jer upravo on donosi odluku na osnovu svojih ličnih moralnih uverenja. Međutim, ako se tokom istrage ispostavi ozbiljna ekonomska zavisnost od naručioca, ili uzimanje talaca, ili još neka slična stvar, kada od naručioca neće zavisiti samo nagrada za uspešan posao, već i ozbiljne sankcije u slučaju odbijanja izvršenja naloga – tada će biti prikladno pripisati odgovornost naručiocu, kao da je to bilo u drevnoj divljoj epohi totalnog etatizma.
