Prilično sam zabrinut neformalnim konsenzusom koji se formira među raznoличnom nepriznatom opozicijom Rusije, a koji glasi da se vrh (da, da, baš taj najviši) aktuelne vlasti RF i njihovi prijatelji iz kooperativa „Ozero“ itd., neće moći javno osuditi, likvidirati, sve im oduzeti, propasti u rudnicima ili bar doživeti javnu surovu smrt. Zašto ti „ljudi“ treba da ostanu nekažnjeni i uopšte da žive nakon onoga što su uradili našoj zemlji? Brinem se.
kaučarski zlodvor
Već sam odgovarao na slično pitanje, objašnjavajući nepraktičnost terora protiv silovaca. U suštini, svi ti argumenti, čak i u većoj meri, odnose se i na državni vrh. Postoji poznato politološko zapažanje da će nova vlast biti demokratičnija i manje agresivna što je manje krvi proliveno tokom tranzicije vlasti.
Dakle, osvetu je zaista bolje poslužiti hladnu. Prvo mirna tranzicija vlasti umesto krvave revolucije. Zatim mirno smanjenje broja zaposlenih umesto lustracija. I tek nakon što se sprovede deregulacija prava i povrati poverenje u mogućnost pravednog suđenja, građani će sami postepeno početi da podnose tužbe protiv starog talasa bivših tirana i njihovih starog talasa bivših sledbenika. Njihovo prljavo veš će se prati pred širokom javnošću, njihovi zločini će se nepristrasno i javno razmatrati, a milijarde će nestajati u isplati potraživanja. Ostatak njihovog života proći će u neprekidnim iscrpljujućim sudskim sporovima. Ali u trenutku tranzicije ništa neće nagoveštavati nešto slično. Čak će dobiti garancije od tranzicione vlade narodnog poverenja da ona, vlada, neće progoniti njih. I zaista, takve važne stvari ne može se poveriti vladi, to je stvar privatnih, pravno jednakih lica.
Iz nekih razloga koji su mi nejasni, u ruskom libertarijanstvu se izuzetno često stavlja glavni akcenat na NAP, pri čemu se princip neagresije pridaje ne toliko pravnom, koliko etičkom, pa čak i mističnom značenju. Razne odvratne konstrukcije poput „nisam sa tobom sklopio NAP“ ili „on je izašao iz NAP-a“ – sve je to posledica tog intelektualnog poremećaja. Kršenje NAP-a postaje magični okidač koji čoveka pretvara iz pravnog subjekta u objekat legitimnog nasilja.
Podsećam da je ispravna formulacija NAP-a: „niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja“. I ovaj princip je izveden iz mnogo fundamentalnijeg principa samopripadnosti, koji tvrdi o neotuđivom pravu vlasništva čoveka nad sopstvenim telom. Nasilje je, na taj način, napad na vlasništvo. Taj napad povlači pravne posledice, ako vlasnik to bude želeo.
NAP, tvrdeći da ne postoji pravo na nekažnjivost agresivnog nasilja, ne govori ništa o meri kazne. Jednostavno ste stekli imovinsku pretenziju prema drugoj osobi: zgazio vam je nogu. Vi mu iznosite tu pretenziju. On vam zauzvrat predlaže da ne stavljate noge gde god želite, odnosno tvrdi da ste mu stvorili prepreku, ne dozvoljavajući mu da se slobodno kreće po teritoriji koja, recimo, ne pripada nikome od vas. Gazivši vas po nozi, izbegao je sapaticu koja bi mu nanela imovinsku štetu. Vi kao odgovor ostajem u šoku i predlažete mu da opere oči i gleda gde ide, odnosno tvrdim da njegovo ponašanje nosi stalnu sistemsku pretnju po okolinu. On vam zauzvrat poručuje najgore i predlaže da odete u vetar. Na taj način, ako se njegova tvrdnja ne shvati doslovno, on tvrdi da je spreman da upotrebi nasilje protiv vas ako ne prestanete da mu iznosite pretenzije. Vi mu kao odgovor poručujete da je poludeo i da ćete ga naterati da liže vaše čizme. Drugim rečima, vi obećavate prinudno izvršenje (enforcement) zadovoljenja vaših imovinskih pretenzija, ali ostavljate njemu mogućnost da pregovara o iznosu kompenzacije. On vam zauzvrat obećava da će vam gurnuti čizme u guzu, odnosno kategorički odbija zadovoljenje vaše imovinske pretenzije u bilo kom obliku i izražava spremnost na eskalaciju štete kao odgovor na vaš pokušaj prinudnog izvršenja. Vi ga kao odgovor upucate, odnosno primenjujete na njega ultimativne ekonomske sankcije, uništavajući njegovu imovinu.
Naravno, u ovom slučaju možda ne bi bilo prepirke, već biste odmah primenili ove ekonomske sankcije, ne čekajući odbijenicu ugovorne strane da isplati kompenzaciju štete. Ali za potencijalnog sudiju slučaj izgleda upravo ovako: naneta vam je relativno mala šteta, a vi ste zauzvrat naneli znatno veću štetu. Da li bi u vezi sa tim trebalo obavezati vas na neke kompenzacijske isplate nekom drugom, izbaciti vas iz lokalne zajednice, ili vam reći hvala što ste srušili opasnog kretena koji voli da se kači sa ljudima, ali je, srećom, ne toliko spretan u rukovanju oružjem kao vi – koja će tačno odluka biti doneta zavisiće od mnoštva okolnosti koje sud i treba da razmotri. Ovde će igrati ulogu i vaša reputacija, i reputacija ubijenog, i tradicije zajednice, i to koliku kompenzaciju traže prijatelji ubijenog, i lični moralni stavovi sudije, i možda još niz faktora.
I upravo ti pravni okviri, koji se tiču dozvoljenih sankcija za određenu imovinsku štetu – to je spontani poredak koji će se formirati u libertarijanskom društvu, optimalno prilagođavajući ga potrebama ljudi tako da se zadovoljstvo ljudi u društvu maksimizuje, a konflikti minimizuju. Jer to je upravo funkcija prava – rešavati konflikte.
Kada postupci jedne osobe postanu uzrok štete koju je pretrpela druga osoba, a dokazi o šteti i njena procena mogu biti demonstrirani, to je dovoljno da se zahteva naknada štete, i potpuno je nebitno da li je reč baš o fizičkom nasilju.
Druga stvar je to što se šteta usled nenasilnih postupaka mnogo teže dokazuje, pa spoljni arbitar može i odbiti naknadu štete u sličnim slučajevima. Upravo zbog toga, u slučaju psihološkog nasilja, uspešnija protivna taktika može biti ne tužba, već, na primer, uzvratno psihološko nasilje.
Naravno, kada žrtva psihološkog nasilja dobije ovakve preporuke, ima razloga za očaj. Šta se tu može reći? Baš kao što je za direktnu odbranu od fizičkog nasilja veoma korisno posedovati oružje i znati ga koristiti – a tek nakon uspešne samoodbrane podnositi tužbe onima koji su preživeli – tako je i za direktnu odbranu od psihološkog nasilja korisno trenirati psihu i znati koristiti psihološko oružje – a tek nakon uspešne samoodbrane baviti se uništavanjem reputacije nesrećnog abuzera, ako on već nije završio u petlji.
Vrednosti su subjektivne, to je aksiom ekonomske teorije. Čak će i isti kancelarijski službenik snositi različite troškove u zavisnosti od toga u kom trenutku života mu neko udari šamar. Zato će u slučaju pijanog obračuna u pabu on za pola sata veselo piti sa onim sa kim se malopre tukao, a ako zbog tuče ne uspe da ode na turneju svojih snova sa devojkom koju voli, to će za njega imati posledice ozbiljnije od propuštanja bilo kog prokletog diplomatskog poseta.
Manje ili više izračunljiva šteta od nasilja pokrivena je polisom osiguranja, a insurance kompanija je već naplaćuje onome ko je primenio nasilje, ako to bude želela. Ovde su predsednik i kancelarijski službenik jednaki: što je polisa koju su kupili skuplja i što je veća premija koja im pripada, to imaju veće šanse da je dobiju. Što se tiče nematerijalne štete, predsedniku je čak i teže da je naplati. Službenik može da se spori pokušavajući da dokaže arbitri koliko je ozbiljno povređen, dok će predsednik, kao javna ličnost, morati da vaga svoje reči kako njegovo ponašanje na sudu ne bi nanelo njegovoj reputaciji još veću štetu od samog nasilja o kojem je reč. Ne znam kako drugi, ali ja bih na mestu predsednika ograničila se na zahtev za javnim izvinjenjem i izvukla profit iz lepih fotografija sa pomirnim zagrljajem.
evo, uzmite primer od Grka
Rado ću prihvatiti vaše bitkoove kao donacije, i čak neću razmatrati njihovo odsustvo kao nematerijalnu štetu. Novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Sistem će raditi potpuno isto kao i u slučaju razbojnika. Naknade štete zbog ubistva zahtevaće oni koji su tu štetu pretrpeli. Upravo iz tog razloga u teorijskim razmatranjima ankapa važnu ulogu igraju osiguravajuća društva: ona snose direktnu novčanu štetu usled smrti osigurane osobe, pa će razvijeno tržište osiguranja sa svim očiglednim posledicama dovesti do smanjenja nivoa ubistava.
Ako se pak pokušamo ograničiti povratnu informaciju takvim arhaičnim mehanizmima kao što je krvna osveta, to će takođe, naravno, funkcionisati, ali u modernom društvu deluje divlje; u naše vreme razvijeni su efikasniji tržišni mehanizmi.
Mislim da je poricanje ovog fenomena glupo. Posledica zagrevanja je topljenje glečera i poplavljivanje zemljišta, a samim tim i narušavanje prava svojine. Ko treba da snosi odgovornost za to? I kako to sprečiti pomoću tržišta?
anonimno pitanje
Za ogromnu većinu stanovnika Zemlje, globalno zagrevanje je, naravno, divno. Istorija jasno pokazuje da je u periodima klimatskih optimuma (zato se i zovu optimi) ljudima bilo mnogo komfornije nego u periodima zahlađenja: barem nisu toliko aktivno umirali od gladi. Međutim, stanovnicima atola nekog Kiribati nema nikakve koristi od zagrevanja, kod njih je na ekvatoru i ovako toplo, ali porast nivoa okeana je sasvim stvaran problem.
Dakle, da, zaista, nekima klimatske promene idu u korist, drugima ne, i ako promena klime ima antropogeni karakter, onda oni za koje je ova eksternalija negativna imaju osnova da onima koji učestvuju u antropogenoj promeni klime podnesu tužbu za naknadu štete. Predstavimo sebi kako bi to moglo biti realizovano u ankapu, odnosno u sistemu slobodnog tržišta. Domorodac iz Kiribati ide na internet, prvo traži teorijske informacije o industrijama koje najviše doprinose globalnom zagrevanju, zatim konkretne kompanije koje rade u tim industrijama, a onda počinje da ih zasipa tužbama? Nekako nerealno. Od oštećene strane se zahteva previše kompetencija, previše je teško izračunati iznos naknade štete. Kada se šteta ipak uspe izračunati, lako se može desiti da je sam proračun koštao više nego iznos naknade. Šta ostaje?
Ostaje samo privatna dobrotvorost. Eko-aktivisti prave hajp snimajući video zapise o nesrećnim domorocima koji odlaze pod vodu. Kompanije i pojedinačne medijske ličnosti koriste taj hajp, osnivajući fond za pomoć onima koji su pogođeni poplavama. Sredstvima fonda, pojedinim zainteresovanim domorcima se svečano pred kamerama pomaže da se presele negde na Havaje, Filipine ili Solomonske Ostrva, ili im se jednostavno uručuje novac kojim će nabaviti jahtu i onda sami odlučiti u koju će luku pristati. Voilà, svi su zadovoljni, svi su u profitu, tržište je rešilo stvar!
Kiribati
Pa, razumete da to što je bilo reči o privatnoj dobrotvorstvu nije bilo slučajno? Šta kažete na to da se složimo za jahtu? 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Za početak, komšija mora biti spreman da dokaže da on nije ukrao loptu ili kravu, već da su se one same našle na njegovom zemljištu. Zatim, mora biti spreman da dokaže da je upad stranog objekta na njegovu imovinu nanio štetu. I, konačno, mora biti spreman da dokaže da nije znao i da nije imao jednostavne načine da sazna kome predmet pripada, te da je najlogičniji način nadoknade štete smatrao prisvajanje predmeta sebi, a ne обраćanje vlasniku predmeta sa zahtevom za naknadu.
Sam po sebi, pravo vlasništva nad objektom ne prelazi sa jednog subjekta na drugi samo zato što je objekat promenio lokaciju. Ali, naravno, u situaciji kada nije poznato čija se krava dve godine pasla na tuđem placu, успела da rodi tele, i tada se pojavi vlasnik krave, vlasnik placa će verovatno uspeti da opravda svoja prava na tele. Isto tako, tražeći svoju loptu nakon nedelju dana, vlasnik lopte teško da ima pravo da zahteva zakupninu za to što je loptom neko uspeo da igra fudbal.
