anonimno pitanje

Kada postupci jedne osobe postanu uzrok štete koju je pretrpela druga osoba, a dokazi o šteti i njena procena mogu biti demonstrirani, to je dovoljno da se zahteva naknada štete, i potpuno je nebitno da li je reč baš o fizičkom nasilju.

Druga stvar je to što se šteta usled nenasilnih postupaka mnogo teže dokazuje, pa spoljni arbitar može i odbiti naknadu štete u sličnim slučajevima. Upravo zbog toga, u slučaju psihološkog nasilja, uspešnija protivna taktika može biti ne tužba, već, na primer, uzvratno psihološko nasilje.

Naravno, kada žrtva psihološkog nasilja dobije ovakve preporuke, ima razloga za očaj.
Šta se tu može reći? Baš kao što je za direktnu odbranu od fizičkog nasilja veoma korisno posedovati oružje i znati ga koristiti – a tek nakon uspešne samoodbrane podnositi tužbe onima koji su preživeli – tako je i za direktnu odbranu od psihološkog nasilja korisno trenirati psihu i znati koristiti psihološko oružje – a tek nakon uspešne samoodbrane baviti se uništavanjem reputacije nesrećnog abuzera, ako on već nije završio u petlji.