Тег: jednakost

„Pokret za jednaka pravna prava“ umesto anarho-kapitalizma

Bitarh kolumna

Nedavno sam objavljivala dilogiju o kaši od sekire. Drugi deo, o pripremi ankapa od levih ideja, zasnivao se na članku koji vam sada želim ponuditi. Umesto objavljivanja u izvornom obliku, potpuno sam ga prepisala, tako da je način prenošenja bio nešto drugačiji. Bitarh je ostao nezadovoljan, pa sada objavljujem original blizu izvornog teksta.

Priznajimo iskreno — promovisati anarho-kapitalizam (ankap Rothbarda) u čistom obliku masovnoj publici je praktično nemoguće. U stvarnom svetu, za razliku od „svetova ružičastih ponija“ libertarijanskih grupa i četova, ankap zajedno sa minarhizmom se smatraju krajnje desnim ideologijama koje zastupaju interese onih istih 0.1% koji se toliko mrze u zapadnoj masovnoj kulturi, medijima, univerzitetima. Kod nas u Rusiji to je nešto manje primetno zbog preostalog sećanja na neuspehe socijalizma u SSSR-u, kao i zbog opšte mržnje prema državi, koju je još uvek teško pronaći u razvijenom svetu. Ipak, većina stanovništva, kako na zapadu, tako i kod nas, zastupa socijalno-liberalne (Aleksej Navaljni, Angela Merkel, Emanuel Macron) i leve (Bernie Sanders, Jeremy Corbyn, mejnstrim političari u Skandinaviji) stavove.

Prema svom iskustvu u promociji libertarijanstva, mogu sa sigurnošću reći da takvim ljudima, uslovnim „Vasićima“, klasično libertarijanstvo (ankap i minarhizam) ne treba ni pokušavati promovisati — uzalud ćete trošiti vreme! Njima prolazi samo panarhija sa naglaskom na društveno orijentisane EKJ ili konzervativne zajednice Svetova. Ali nije sve tako loše — ako se potrudite, možete prepakovati ankap u privlačniji omotač za običnog čoveka.

Ako pitate običnog Amerikanca čime je dvadeseti vek bio značajan, on će najverovatnije kao jednu od prvih stavki navesti različite pokrete za građanska prava i njihova značajna dostignuća. Prošli vek je počeo pokretom sufražistkinja za jednaka izborna prava žena i muškaraca, koji je prilično lako postigao uspeh. Potom su se, u 1950-im i 1960-im godinama, odvijale masovne akcije za jednakost prava Amerikanaca bez obzira na boju kože (ukidanje segregacije – Civil Rights Act, 1964). Praktično odmah nakon uspeha u ovoj oblasti počeli su progoni i protesti u podršku LGBT zajednici (Stonewall riots, 1969), koji su takođe ispali uspešni. Nešto kasnije, 1973. godine, nakon brojnih protivratnih demonstracija, ukinuto je ropstvo putem poziva.

Slični procesi su se odvijali i u zapadnoj Evropi, ali umesto ukidanja segregacije (koje tamo nikada nije ni bilo) protestovala je omladina, kojoj su na kraju takođe dodeljena prava. U SSSR-u nije bilo protesta takvog obima zbog totalitarne ideologije i suzbijanja bilo kakvog drugačijeg mišljenja, a i sva formalna prava su već bila silom spuštena odozgo, pa se sve ograničavalo nezadovoljstvom ekonomskim položajem i disidentskim pokretom za poštovanje ljudskih prava.

Šta je onda ujedinjivalo sve te proteste? Odgovor je jednostavan — borba za jednaka pravna prava (tj. upravo ta negativna „sloboda od“)! Tek kasnije su slični pokreti izrodili u borbu za pozitivna prava (privilegije) — kvote za crnce na univerzitetima, alimentaciju za žene, zabranu hate speech-a u korist homoseksualaca i slično. Prvobitno su, međutim, svi ovi pokreti od države zahtevali samo da se „ne meša“ — da ne zabranjuje ženama da glase, crncima da se žene sa belcima, ulazak u javne toalete, da ne progoni homoseksualce zbog njihovog ponašanja. I što je čudno — svi ovi pokreti su brzo postizali uspehe kada su zahtevali jednaka pravna prava.

Kakve veze ima ankap sa ovim, reći ćete?! Stvar je u tome da se i on može predstaviti kao pokret za jednaka pravna prava. Glavni argument je — sada neki ljudi mogu nekažnjeno da rade ono što drugima nije dozvoljeno. Na primer, zašto neki golijaš sa službenom značkom („poreski inspektor“) može da oduzme drugoj osobi polovinu plate i neće snositi nikakve posledice, a ako isto uradim ja — otići ću u zatvor na nekoliko godina? Ili zašto oni ljudi sa određenim značkama mogu da udaraju pendrekom ljude na ulici i neće trpiti posledice, a mene će poslati u zatvor čak i zbog plastične čaše bačene prema njima? Pravedno?! Ne, apsolutno nije pravedno!

Takođe se može objašnjavati ova nepravda tinejdžerima koji žele emancipaciju, ali to ne mogu da postignu, jer je država apsolutno proizvoljno, onako kako joj padne na pamet, odredila godine pristanka, dobijanje vozačke „dozvole“ (zapravo — još jedne privilegije od bandita), „punoletnost“ (takođe proizvoljno, osoba sa 17 godina ne može da sklapa ugovore, a sa 18 već može, zar to nije besmislica).

Radi podizanja emocionalne atmosfere ciljne publike, bilo bi dobro pozivati se na teoriju stacionarnog bandita, kao i nazivati manijakom i silovanjem onoga ko smatra takvu nejednakost pravednom (jer to i jeste zapravo, ništa ne izmišljamo).

Iz svega ovoga proizilazi da o ankapu ne treba ni govoriti — ako ljudi ostvare jednaka pravna prava, on će doći sam od sebe!

Kaša od sekire, deo 2. Pravimo ankap od levih ideja.

Hvala Bitarchu na ideji za članak

Razmišljala sam kako bi se mogla ilustrovati strategija „kaše od sekira“ (pravljenje nečega od ničega) u kontekstu državnih službenika radi približavanja ankapu, i čini se da je jedini funkcionalan вариант – to je igranje sa idejom separatizma. Lokalno rukovodstvo bi, naravno, rado bilo nezavisno od Moskve, a dalje se zadatak deli na manje delove i počinju kampanje za redistribuciju poreza i ovlašćenja sa centra na lokalne nivoe i tako dalje. Ali, možda bi bilo zanimljivije pokazati strategiju na primeru bacanja ideja ne zvaničnicima, već narodu.

Kao što je poznato, u Rusiji prevladavaju levi trendovi, a ključna ideja levijaca je jednakost. Odlično, hajde da kuvamo kašu od jednakosti.

Počećemo od eksploatacije tako divne niske ljudske osobine kao što je zavist. Ako su već njemu oduzeli kravu, neka oduzmu i komšiji. Ne tako davno je prošla penzioni reformi, gde su građanima podigli starosnu granicu za odlazak u penziju za pet godina. Ali ne svima. Zaposleni u bezbednosnim agencijama i još nekoliko kategorija i dalje odlaze u penziju ranije. Za početak se može zahtevati da i njima podignu starosnu granicu na istu tu granicu, kako bi se osigurala jednakost. Ako ne možeš da služiš u FSB sa 50 godina – to još uvek nije razlog za odlazak u penziju, samo pređi na miran posao i odradi preostalo. Ušteđena sredstva treba zahtevati da se podele među svim penzionerima, tako da mera deluje prilično populistički.

Dalje. Ako se kod običnih građana visina penzije određuje na osnovu toga koliko su sredstava platili penzionom fondu, onda se kod privilegovanih kategorija ona određuje procentom od plate. Nepoštenost, dole privilegije, dajte svima obračun po istoj formuli!

Ako se uspe propustiti ove mere, koje ne stavljaju državu direktno u opasnost, narod će osetiti krv i dalje će ga biti teško zaustaviti. Ostale korake ću naznačiti isprekidanim linijama, jer će redosled njihovog uvođenja ionako moći da se menja.

Ukidanje prirodnih privilegija, poput besplatnog prevoza u javnom prevozu, službenih vozila za visoke zvaničnike, službenih stanova i slično. Sve ubaciti u platu radi veće transparentnosti i jednostavnosti administracije.

Ukinuvanje tužilaštva. Državi je potreban predstavnik na sudu – neka unajmi advokata po opštim osnovama, a ne da drži poseban kadar službenika u tu svrhu. A da bi se pokretale tužbe zbog određenih povreda, uopšte nisu potrebne uniforme, to će građani sami obaviti, lično ili preko društvenih organizacija.

Ukinuvanje vojne službe. Ionako za Rusiju pretežno ratuje Vagner, pa neka to već radi zvanično, zajedno sa Čajkovskim, Listom, Šopenom i drugim slavnim momcima koji nude svoje usluge na tržištu. Majstoru koji ima hipoteku, konkurentski izbor poslodavaca je definitivno isplativiji nego jedna jedina PMB, i to ona koja radi na crno.

Ukinuvanje MUP-a. Čime je policija bolja od Kazaka, Serba i drugih čuvara vrednosti i mira građana? Opština će sama videti koga da unajmi za čuvanje mira na ulicama. A kriminalisti – čime su bolji od zaposlenih u laboratorijama koji građanima rade plaćene analize? Dosta je nejednakosti!

Prodaja državne imovine. Zašto neki službenik raspolaže narodnim bogatstvom? Oduzeti i podeliti! Prodajemo državnu imovinu, prihod delimo podjednako među sve građane.

I tako dalje. Čitava dosledna demontaža države savršeno se sprovodi pod levičarskim sloganima o jednakosti i pravdi, i što je najvažnije – ne treba nikoga plašiti strašnim ankapom.

U dvadesetom veku građani su ostvarili najviše pobeda pod sloganima jednakosti. To je i pokret protiv segregacije u SAD, i anticolonijalizam, i feminizam. Takođe, i u Rusiji su socijalni protesti prilično uspešni. Zašto onda ne početi koristiti tu energiju u korisnijem smeru, umesto da samo stigmatizujemo levičare?

Inače, o bajonetima: pravo na oružje je takođe pitanje jednakosti

Ako nasedate službeniku, ležaće u bolnici par dana i vratiće se na posao, gubeći vrlo malo. A ako nasedate predsedniku, njemu će, na primer, propasti diplomatska poseta, šteta je velika. Ispostavlja se da su i kompenzacije njima različite. Kako se to slaže sa principom jednakosti pred zakonom?

Aleksej Rjazanov

Vrednosti su subjektivne, to je aksiom ekonomske teorije.
Čak će i isti kancelarijski službenik snositi različite troškove u zavisnosti od toga u kom trenutku života mu neko udari šamar. Zato će u slučaju pijanog obračuna u pabu on za pola sata veselo piti sa onim sa kim se malopre tukao, a ako zbog tuče ne uspe da ode na turneju svojih snova sa devojkom koju voli, to će za njega imati posledice ozbiljnije od propuštanja bilo kog prokletog diplomatskog poseta.

Manje ili više izračunljiva šteta od nasilja pokrivena je polisom osiguranja, a insurance kompanija je već naplaćuje onome ko je primenio nasilje, ako to bude želela. Ovde su predsednik i kancelarijski službenik jednaki: što je polisa koju su kupili skuplja i što je veća premija koja im pripada, to imaju veće šanse da je dobiju. Što se tiče nematerijalne štete, predsedniku je čak i teže da je naplati. Službenik može da se spori pokušavajući da dokaže arbitri koliko je ozbiljno povređen, dok će predsednik, kao javna ličnost, morati da vaga svoje reči kako njegovo ponašanje na sudu ne bi nanelo njegovoj reputaciji još veću štetu od samog nasilja o kojem je reč. Ne znam kako drugi, ali ja bih na mestu predsednika ograničila se na zahtev za javnim izvinjenjem i izvukla profit iz lepih fotografija sa pomirnim zagrljajem.

evo, uzmite primer od Grka

Rado ću prihvatiti vaše bitkoove kao donacije, i čak neću razmatrati njihovo odsustvo kao nematerijalnu štetu. Novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8