Bitarh kolumna

Nedavno sam objavljivala dilogiju o kaši od sekire. Drugi deo, o pripremi ankapa od levih ideja, zasnivao se na članku koji vam sada želim ponuditi. Umesto objavljivanja u izvornom obliku, potpuno sam ga prepisala, tako da je način prenošenja bio nešto drugačiji. Bitarh je ostao nezadovoljan, pa sada objavljujem original blizu izvornog teksta.

Priznajimo iskreno — promovisati anarho-kapitalizam (ankap Rothbarda) u čistom obliku masovnoj publici je praktično nemoguće. U stvarnom svetu, za razliku od „svetova ružičastih ponija“ libertarijanskih grupa i četova, ankap zajedno sa minarhizmom se smatraju krajnje desnim ideologijama koje zastupaju interese onih istih 0.1% koji se toliko mrze u zapadnoj masovnoj kulturi, medijima, univerzitetima. Kod nas u Rusiji to je nešto manje primetno zbog preostalog sećanja na neuspehe socijalizma u SSSR-u, kao i zbog opšte mržnje prema državi, koju je još uvek teško pronaći u razvijenom svetu. Ipak, većina stanovništva, kako na zapadu, tako i kod nas, zastupa socijalno-liberalne (Aleksej Navaljni, Angela Merkel, Emanuel Macron) i leve (Bernie Sanders, Jeremy Corbyn, mejnstrim političari u Skandinaviji) stavove.

Prema svom iskustvu u promociji libertarijanstva, mogu sa sigurnošću reći da takvim ljudima, uslovnim „Vasićima“, klasično libertarijanstvo (ankap i minarhizam) ne treba ni pokušavati promovisati — uzalud ćete trošiti vreme! Njima prolazi samo panarhija sa naglaskom na društveno orijentisane EKJ ili konzervativne zajednice Svetova. Ali nije sve tako loše — ako se potrudite, možete prepakovati ankap u privlačniji omotač za običnog čoveka.

Ako pitate običnog Amerikanca čime je dvadeseti vek bio značajan, on će najverovatnije kao jednu od prvih stavki navesti različite pokrete za građanska prava i njihova značajna dostignuća. Prošli vek je počeo pokretom sufražistkinja za jednaka izborna prava žena i muškaraca, koji je prilično lako postigao uspeh. Potom su se, u 1950-im i 1960-im godinama, odvijale masovne akcije za jednakost prava Amerikanaca bez obzira na boju kože (ukidanje segregacije – Civil Rights Act, 1964). Praktično odmah nakon uspeha u ovoj oblasti počeli su progoni i protesti u podršku LGBT zajednici (Stonewall riots, 1969), koji su takođe ispali uspešni. Nešto kasnije, 1973. godine, nakon brojnih protivratnih demonstracija, ukinuto je ropstvo putem poziva.

Slični procesi su se odvijali i u zapadnoj Evropi, ali umesto ukidanja segregacije (koje tamo nikada nije ni bilo) protestovala je omladina, kojoj su na kraju takođe dodeljena prava. U SSSR-u nije bilo protesta takvog obima zbog totalitarne ideologije i suzbijanja bilo kakvog drugačijeg mišljenja, a i sva formalna prava su već bila silom spuštena odozgo, pa se sve ograničavalo nezadovoljstvom ekonomskim položajem i disidentskim pokretom za poštovanje ljudskih prava.

Šta je onda ujedinjivalo sve te proteste? Odgovor je jednostavan — borba za jednaka pravna prava (tj. upravo ta negativna „sloboda od“)! Tek kasnije su slični pokreti izrodili u borbu za pozitivna prava (privilegije) — kvote za crnce na univerzitetima, alimentaciju za žene, zabranu hate speech-a u korist homoseksualaca i slično. Prvobitno su, međutim, svi ovi pokreti od države zahtevali samo da se „ne meša“ — da ne zabranjuje ženama da glase, crncima da se žene sa belcima, ulazak u javne toalete, da ne progoni homoseksualce zbog njihovog ponašanja. I što je čudno — svi ovi pokreti su brzo postizali uspehe kada su zahtevali jednaka pravna prava.

Kakve veze ima ankap sa ovim, reći ćete?! Stvar je u tome da se i on može predstaviti kao pokret za jednaka pravna prava. Glavni argument je — sada neki ljudi mogu nekažnjeno da rade ono što drugima nije dozvoljeno. Na primer, zašto neki golijaš sa službenom značkom („poreski inspektor“) može da oduzme drugoj osobi polovinu plate i neće snositi nikakve posledice, a ako isto uradim ja — otići ću u zatvor na nekoliko godina? Ili zašto oni ljudi sa određenim značkama mogu da udaraju pendrekom ljude na ulici i neće trpiti posledice, a mene će poslati u zatvor čak i zbog plastične čaše bačene prema njima? Pravedno?! Ne, apsolutno nije pravedno!

Takođe se može objašnjavati ova nepravda tinejdžerima koji žele emancipaciju, ali to ne mogu da postignu, jer je država apsolutno proizvoljno, onako kako joj padne na pamet, odredila godine pristanka, dobijanje vozačke „dozvole“ (zapravo — još jedne privilegije od bandita), „punoletnost“ (takođe proizvoljno, osoba sa 17 godina ne može da sklapa ugovore, a sa 18 već može, zar to nije besmislica).

Radi podizanja emocionalne atmosfere ciljne publike, bilo bi dobro pozivati se na teoriju stacionarnog bandita, kao i nazivati manijakom i silovanjem onoga ko smatra takvu nejednakost pravednom (jer to i jeste zapravo, ništa ne izmišljamo).

Iz svega ovoga proizilazi da o ankapu ne treba ni govoriti — ako ljudi ostvare jednaka pravna prava, on će doći sam od sebe!