U prethodnim serijama: moj prepričavaj članka Konstantina Morozova „Anarhizam protiv anarhije“, moje objavljivanje ključne teze ovog članka stavljanjem čitaoca pred lažnu dilemu.
Zatim je Konstantin reagovao na moj članak na svom kanalu, i u komentarima ispod te objave između nas se odvijala manje-više sadržajna diskusija, koja je kod svake strane ostavila osećaj sopstvene pravičnosti, ali je pritom bila praćena korekcijom od strane obe strane ne toliko prethodno iznetog stava, već pristupa njegovom izlaganju. Poslednji odgovor u razgovoru pripada Konstantinu, i ja ću, verovatno, ostaviti poslednju reč njemu, kako ne bih uskoro pisala još jedno ažuriranje na istu temu.
Ne znam kako vama, ali meni je levi libertarijanizam postao malo razumljiviji. Ne u smislu da sam mu bliže, već u smislu da sada od njegovih tipičnih predstavnika očekujem manje ljudojedstva nego od nekog uslovnog Karla Franka, bio on makar triput desni i triput ankap.
Želim da vam preporučim veoma zanimljiv članak, koji je napisao Kreadon, a objavljen je u zajednici Freedom pride na gadskom vkontaktiku. Članak približava etiku ekonomiji u okviru opšteg principa metodološkog subjektivizma, što je, zapravo, i vredno, budući da je ekonomska teorija već veoma dobro razvijena i izvedena prilično strogo, dok su libertarijanskoj etici pokušavali pripisati razne čudne osnove. Ovde je osnova pouzdana. Navodim fragment za početak:
Recimo direktno: niko nikome ništa ne duguje. Umesto da delimo ljude na dužnike i beneficijare, posmatraćemo sve ljudske postupke u opštijem obliku — kao balans između nagrada i troškova. A pitanja dugovanja ostaće poseban slučaj ovog balansa. To se može ukratko okarakterisati rečima „subjektivni utilitarizam”. Subjektivni, jer posmatra ljude kao subjekte delovanja i uzima u obzir njihove ciljeve i sredstva. Utilitarizam, jer postavlja kao svoj cilj maksimalnu efikasnost i maksimalnu korisnost. Ova koncepcija ima veliki potencijal jer, polazeći od iste teorije igara, u ponavljajućim dilemama će pobediti najefikasnije strategije. Takođe, sama „korisnost” ima veoma važnu osobinu — u okviru nauke se prilično lako uvodi u formalne sisteme i u njima zauzima poziciju aksiomatskog oslonca. Oslanjajući se na ovaj oslonac, možemo graditi dalju analizu oko sistema utilitarizma, ne zaglavljujući se u slepom ćošku.
Zamislite interakciju pojedinaca kao ogromnu igru u kojoj su svi resursi ograničeni, kao i što nema stoperostodesetprocentnih garancija i bezuslovnih dobara koja padaju s neba. Jedini način da se dobiju resursi u takvom sistemu je izvršavanje zadataka. Svaki zadatak ima dva parametra: cenu (ili trošak), koju plaćamo za njegovo izvršavanje, i rezultat, koji je naša nagrada. Kada nagrada premašuje troškove, prihvatamo takav projekat. Kada troškovi premašuju nagradu, odustajemo od njega. I ipak, pošto prognostičke sposobnosti ljudi nisu idealne, ponekad propustimo priliku da učestvujemo u profitabilnom projektu. Ili, obrnuto, prihvatimo unapred osuđeni posao i trpimo gubitke.
Čak i ako u ove razmatranja dodamo neki viši autoritet (na primer, Boga), koji će nas kažnjavati za pregrešenja u skladu sa svojim principima, centralna ideja modela neće nigde nestati. Mi i dalje imamo zadatke koji imaju svoju cenu i svoju nagradu.Cena jabuke može biti penjanje na drvo ili odlazak u prodavnicu.Cena greha, recimo preljube, jeste večnost u paklu.
Važno je razumeti da je obaveza nečija subjektivna perspektiva. Vi, po mišljenju kasira, treba da platite robu. Vi, po mišljenju vaše majke, treba češće da je posećujete. Vi, po mišljenju javnosti (uz svu nejasnoću ove kategorije, ali ipak) treba da poštujete opšteprihvaćene norme ponašanja. Vi, po mišljenju države, treba da plaćate poreze. I konačnu odluku o svim ovim dilemama, bez obzira na okolnosti, donosi sam aktivni subjekt.
Vrednosti su subjektivne, to je aksiom ekonomske teorije. Čak će i isti kancelarijski službenik snositi različite troškove u zavisnosti od toga u kom trenutku života mu neko udari šamar. Zato će u slučaju pijanog obračuna u pabu on za pola sata veselo piti sa onim sa kim se malopre tukao, a ako zbog tuče ne uspe da ode na turneju svojih snova sa devojkom koju voli, to će za njega imati posledice ozbiljnije od propuštanja bilo kog prokletog diplomatskog poseta.
Manje ili više izračunljiva šteta od nasilja pokrivena je polisom osiguranja, a insurance kompanija je već naplaćuje onome ko je primenio nasilje, ako to bude želela. Ovde su predsednik i kancelarijski službenik jednaki: što je polisa koju su kupili skuplja i što je veća premija koja im pripada, to imaju veće šanse da je dobiju. Što se tiče nematerijalne štete, predsedniku je čak i teže da je naplati. Službenik može da se spori pokušavajući da dokaže arbitri koliko je ozbiljno povređen, dok će predsednik, kao javna ličnost, morati da vaga svoje reči kako njegovo ponašanje na sudu ne bi nanelo njegovoj reputaciji još veću štetu od samog nasilja o kojem je reč. Ne znam kako drugi, ali ja bih na mestu predsednika ograničila se na zahtev za javnim izvinjenjem i izvukla profit iz lepih fotografija sa pomirnim zagrljajem.
evo, uzmite primer od Grka
Rado ću prihvatiti vaše bitkoove kao donacije, i čak neću razmatrati njihovo odsustvo kao nematerijalnu štetu. Novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
