Želim da vam preporučim veoma zanimljiv članak, koji je napisao Kreadon, a objavljen je u zajednici Freedom pride na gadskom vkontaktiku. Članak približava etiku ekonomiji u okviru opšteg principa metodološkog subjektivizma, što je, zapravo, i vredno, budući da je ekonomska teorija već veoma dobro razvijena i izvedena prilično strogo, dok su libertarijanskoj etici pokušavali pripisati razne čudne osnove. Ovde je osnova pouzdana. Navodim fragment za početak:

Recimo direktno: niko nikome ništa ne duguje. Umesto da delimo ljude na dužnike i beneficijare, posmatraćemo sve ljudske postupke u opštijem obliku — kao balans između nagrada i troškova. A pitanja dugovanja ostaće poseban slučaj ovog balansa.
To se može ukratko okarakterisati rečima „subjektivni utilitarizam”. Subjektivni, jer posmatra ljude kao subjekte delovanja i uzima u obzir njihove ciljeve i sredstva. Utilitarizam, jer postavlja kao svoj cilj maksimalnu efikasnost i maksimalnu korisnost. Ova koncepcija ima veliki potencijal jer, polazeći od iste teorije igara, u ponavljajućim dilemama će pobediti najefikasnije strategije. Takođe, sama „korisnost” ima veoma važnu osobinu — u okviru nauke se prilično lako uvodi u formalne sisteme i u njima zauzima poziciju aksiomatskog oslonca. Oslanjajući se na ovaj oslonac, možemo graditi dalju analizu oko sistema utilitarizma, ne zaglavljujući se u slepom ćošku.

Zamislite interakciju pojedinaca kao ogromnu igru u kojoj su svi resursi ograničeni, kao i što nema stoperostodesetprocentnih garancija i bezuslovnih dobara koja padaju s neba. Jedini način da se dobiju resursi u takvom sistemu je izvršavanje zadataka. Svaki zadatak ima dva parametra: cenu (ili trošak), koju plaćamo za njegovo izvršavanje, i rezultat, koji je naša nagrada. Kada nagrada premašuje troškove, prihvatamo takav projekat. Kada troškovi premašuju nagradu, odustajemo od njega. I ipak, pošto prognostičke sposobnosti ljudi nisu idealne, ponekad propustimo priliku da učestvujemo u profitabilnom projektu. Ili, obrnuto, prihvatimo unapred osuđeni posao i trpimo gubitke.

Čak i ako u ove razmatranja dodamo neki viši autoritet (na primer, Boga), koji će nas kažnjavati za pregrešenja u skladu sa svojim principima, centralna ideja modela neće nigde nestati. Mi i dalje imamo zadatke koji imaju svoju cenu i svoju nagradu.Cena jabuke može biti penjanje na drvo ili odlazak u prodavnicu.Cena greha, recimo preljube, jeste večnost u paklu.

Važno je razumeti da je obaveza nečija subjektivna perspektiva. Vi, po mišljenju kasira, treba da platite robu. Vi, po mišljenju vaše majke, treba češće da je posećujete. Vi, po mišljenju javnosti (uz svu nejasnoću ove kategorije, ali ipak) treba da poštujete opšteprihvaćene norme ponašanja. Vi, po mišljenju države, treba da plaćate poreze. I konačnu odluku o svim ovim dilemama, bez obzira na okolnosti, donosi sam aktivni subjekt.

Vi. Vi odlučujete kome i šta dugujete.