Тег: eksternalije

Ako NAP zabranjuje zagađivanje tuđe privatne imovine, da li on vodi ka anprimu kroz odricanje od automobila i industrije?

анонимный вопрос

Princip neinicijacije nasilja je jedan od kriterijuma na osnovu kojih ljudi donose odluke živeći među drugim ljudima. Ali njegova dosledna primena nailazi na prepreku u činjenici da različiti ljudi u različitim situacijama imaju različite kriterijume onoga što predstavlja nasilje. Rok koncert je mnogo glasniji od bušilice u zidu, ali će čovek rado otići na koncert i tolerisati nasilje nad svojim ušima, dok bi bušilicu bio spreman da trpi u mnogo manjoj meri. Prema izduvnim gasovima motora ili pušenju u zatvorenom prostoru, ljudi su pre pola veka bili mnogo tolerantniji nego danas, ali nimalo nije izvesno da će se taj trend nastaviti.

Pošto univerzalni, objektivni i prirodni kriterijumi za takve stvari ne postoje, prisiljeni smo da koristimo različite heuristike, poput, recimo, principa estopele, koji kaže da onaj ko krši određeno pravilo nema pravo da zahteva kaznu za druge zbog kršenja istog tog pravila. Ako pušiš u zatvorenom prostoru – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne puše. Ako smećeš – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne smeće. Tako nastaju mesta gde svi manje-više ne smeće, i mesta gde je svima svejedno.

Zaista, negde će se ispoljiti jaka netolerancija prema emisijama, možemo lako uočiti takve teritorije koje se nazivaju rezervatima ili, na primer, nacionalnim parkovima. Tamo vlasnici izuzetno pažljivo održavaju „nepromenjenost“ na teritoriji i od drugih zahtevaju isto to.

Ako postoji bilo šta stalno u ljudskom društvu, to je raznolikost. Nijedan princip nikada neće apsolutno dominirati nad svima. Čak ni NAP. Dovoljno je da ga implementirate oko sebe do nivoa koji će biti pogodan i vama i okolini.

Masovni napad akustičnim talasima

Kada je tržište rešilo sve

Stanovnici stambenog kompleksa „Pravij bereg“ u Himkinu su ogorčeni jer je investitor namerno nagurao stare automobile u dvorište kako bi popunio sva parking mesta. Kao alternativu, ljudi su primorani da kupuju mesta u podzemnoj garaži, čija cena počinje od 800 hiljada. Kako se ovaj problem može rešiti uz ankap?

Dmitrij

Ono što ste opisali je varijanta tragedije zajednice, gde nedovoljno jasna prava vlasništva dovode do toga da je svakome isplativije da eksploatiše zajedničku resurs što intenzivnije mogu, što dovodi do njegove brze degradacije.

Kao što se iz uvoda može lako pogoditi, najjednostavniji recept sastoji se upravo u jasnijem definisanju prava vlasništva, za šta je ankap prilično dobar. Hajde da razradimo detalje.

Šta imamo sada? Investitor dobija dozvolu od opštine da izgradi zgradu, nekako se dogovori sa prethodnim vlasnicima zemljišta, izgradi zgradu, proda stanove i podzemna parking mesta, ali nema pravo da stupi u posed nad zemljištem; zemljište ispod zgrade i pored zgrade je kolektivno vlasništvo stanara, jer je država tako odlučila.

Kako stanari koji žele da se parkiraju pored zgrade, a ne žele da kupuju skupo podzemno parking mesto od investitora, mogu da odbrane to pravo u trenutnoj situaciji? Moraće da organizuju stambno zajednicu (TSŽ) i ovlašćenje je istom da uvede plaćeni parking pored zgrade, za šta na opštoj skupštini stanara mora glasati određeni broj vlasnika stanova koji poseduju najmanje polovinu ukupnog stambenog kvadrata. Nakon toga, investitoru će biti neisplativo da zauzima plaćeni parking pored zgrade svojim automobilima, pa će razmatrati druge načine monetizacije svoje neprodate imovine, na primer, da mesta takođe izdaje u zakup, umesto da ih prodaje.

Šema nije loša, ali je organizaciono veoma složena, a i kao rezultat njenog primenjivanja, vlasnici automobila će biti primorani da troše novac na zakup parkinga, što očigledno nije ono što bi želeli, jer je mnogo prijatnije koristiti resurs besplatno.

Kod ankapa ne postoji spoljni regulator koji zahteva da zemljište ispod kuće pripada vlasnicima stanova, pa će izvođač biti zainteresovan da ga zadrži za sebe, a stanarima iznajmljuje i stanove i sva vrste parking mesta. Ili, kao varijanta, da prodaje stanove, a parking mesta iznajmljuje. Ili da prodaje stanove i podzemni parking, a nadzemni iznajmljuje. Ili da uopšte ne pravi jednu od vrsta parkinga.

Fanati ovakvog oblika, kao što su stambene zajednice, moći će ili da kupuju zemljište i grade kuću zajednički, ili da kupuju stanove od izvođača zajedno sa zemljištem, ako on to bude želeo.

Bilo kako bilo, u odsustvu spoljnog regulatora koji nastupa u ulozi sila nepredviđene, ljudi neće morati da izvode čudne i neprirodne izbegavajući manevri, kada se sopstveni interesi mogu zahtevati i braniti direktno.

Kosan Maksim Kaca…

Prilikom ankapa je malo verovatno da će sve zemlje odjednom postati jednospratne, tako da je pitanje o kolektivnoj svojini.

Na primer, o stambenoj zgradi: šta se može uraditi u libertarijanskoj Rusiji budućnosti sa ludacima koji uzgajaju besne pse u stanu, nose smeće sa deponije, buše svaki dan, itd.?

Već sam odgovorila na praktično identično pitanje, ali pošto smo se vratili ovoj temi, sada ću pristupiti iz malo drugog ugla.

U nedavnoj objavi o monopolima pominjala sam postojanje faktora koji na slobodnom tržištu podstiču povećanje kompanija, kao i faktora koji podstiču njihovo razbijanje. To s kakvim se neprijatnostima suočavaju vlasnici pojedinačnih stanova pri pokušaju zajedničkog upravljanja stambenom zgradom, jasno nam govori da će na slobodnom tržištu u ovoj oblasti jača biti tendencija ka povećanju kompanija. I zaista, graditi stambenu zgradu je praktičnije jednom investitoru, upravljati – jednom pravnom ličnosti, i tako dalje. Dakle, kako se polako ublažava početna ruska ne tržišna raspodela vlasništva (gde svaki stan ima svog vlasnika), sve češće ćemo dolaziti do situacije u kojoj su stanovi u vlasništvu lendlorda, a on ih izdaje u zakup.

Na taj način, okviri dozvoljenog pri eksploataciji apartmana će ih uglavnom određivati vlasnik, a ne zakupac, i to je svakako zgodno za mirnog i pristojnog stanara: javi vlasniku da komšija poludi i napuni stan nekom smrdljivom gadostiju, i on će već srediti red.

A u slučaju ako komšija koji vas ometa ipak jeste vlasnik svog stana, upadamo u okvire uobičajenog zadatka o negativnim eksternalijama: podnošenje prigovora, pregovori, pretnje, sud, kompenzacija. Pri čemu, opet, ako niste vlasnik već zakupac, zadatak se rešava jednostavnije jer je lakše odrediti iznos štete. Vi deklarišete spremnost da se iselite ako vaš lendlord ne reši problem sa komšijom, i on tada podnosi prigovor komšiji, procenjujući ga prema visini zakupnine koju rizikuje da izgubi, a to je mnogo pouzdanija osnova za sudski postupak od drugih načina procene štete.

Pouka. Održavanje stambenog prostora je takođe biznis, i niko nije obećavao da je bavljenje biznisom lako. Ali načini da sebi olakšate život postoje, to je ipak tržište.

A šta je sa globalnim zagrevanjem?

Mislim da je poricanje ovog fenomena glupo. Posledica zagrevanja je topljenje glečera i poplavljivanje zemljišta, a samim tim i narušavanje prava svojine. Ko treba da snosi odgovornost za to? I kako to sprečiti pomoću tržišta?

anonimno pitanje

Za ogromnu većinu stanovnika Zemlje, globalno zagrevanje je, naravno, divno. Istorija jasno pokazuje da je u periodima klimatskih optimuma (zato se i zovu optimi) ljudima bilo mnogo komfornije nego u periodima zahlađenja: barem nisu toliko aktivno umirali od gladi.
Međutim, stanovnicima atola nekog Kiribati nema nikakve koristi od zagrevanja, kod njih je na ekvatoru i ovako toplo, ali porast nivoa okeana je sasvim stvaran problem.

Dakle, da, zaista, nekima klimatske promene idu u korist, drugima ne, i ako promena klime ima antropogeni karakter, onda oni za koje je ova eksternalija negativna imaju osnova da onima koji učestvuju u antropogenoj promeni klime podnesu tužbu za naknadu štete.
Predstavimo sebi kako bi to moglo biti realizovano u ankapu, odnosno u sistemu slobodnog tržišta. Domorodac iz Kiribati ide na internet, prvo traži teorijske informacije o industrijama koje najviše doprinose globalnom zagrevanju, zatim konkretne kompanije koje rade u tim industrijama, a onda počinje da ih zasipa tužbama? Nekako nerealno. Od oštećene strane se zahteva previše kompetencija, previše je teško izračunati iznos naknade štete. Kada se šteta ipak uspe izračunati, lako se može desiti da je sam proračun koštao više nego iznos naknade. Šta ostaje?

Ostaje samo privatna dobrotvorost. Eko-aktivisti prave hajp snimajući video zapise o nesrećnim domorocima koji odlaze pod vodu. Kompanije i pojedinačne medijske ličnosti koriste taj hajp, osnivajući fond za pomoć onima koji su pogođeni poplavama. Sredstvima fonda, pojedinim zainteresovanim domorcima se svečano pred kamerama pomaže da se presele negde na Havaje, Filipine ili Solomonske Ostrva, ili im se jednostavno uručuje novac kojim će nabaviti jahtu i onda sami odlučiti u koju će luku pristati. Voilà, svi su zadovoljni, svi su u profitu, tržište je rešilo stvar!

Kiribati

Pa, razumete da to što je bilo reči o privatnoj dobrotvorstvu nije bilo slučajno? Šta kažete na to da se složimo za jahtu? 
1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8