Тег: skvotovanje

Nezvani stanari i sloboda od države: kako se nositi sa skvoterima

Zamislite sliku: vraćate se sa odmora, a u vašem domu, udobno smešten na kauču, pije kafu potpuno nepoznata osoba. Na pitanje: „Šta vi radite ovde?“ – odgovara pribrano: „Živim“. I po zakonu (iznenađenje!) policija razvodi rukama i kaže, navodno, rešavajte sami, ovo je građanski spor. Slika nije prijatna, zar ne? Ali stvarnost je takva da je u mnogim zemljama ovo potpuno svakodnevna situacija.

Ali mi smo ipak libertarijanci, zar ne? I navikli smo se da probleme rešavamo sami, bez trčanja do države za svakim sitnim problemom. Štaviše, često se može tvrditi da ovakav problem ne može imati nikakvo rešenje osim onog silom, a s obzirom na to da mi ne želimo da iniciramo nasilje, a i država bi u tom slučaju stala na stranu skvotera, nam su jednostavno vezane ruke. Pa šta uraditi?

U SAD-u postoji momak po imenu Fleš Šelton – već gotovo legendarni lovac na skvotere. Jednom su skvoteru okupirali kuću njegove majke, i umesto sudova koji su mogli trajati mesecima, on je izveo genijalnu stvar: jednostavno se i sam uselio tamo. On i njegovi verni prijatelji (plus pas i par video kamera radi ubedljivosti) bukvalno su počeli da žive u kući zajedno sa skvoterima. Oni su bili blago šokirani takvom drskošću, ali su brzo shvatili da protiv drskosti nema leka i napustili su stan nakon nekoliko sati. Ova priča se toliko dopala Amerikancima da je Fleš već pokrenuo čitav pokret volontera koji pomažu vlasnicima da „preskvotiraju“ sopstvene domove.

U Španiji su stvari još zanimljivije. Tamo se pojavio pravi biznis za iseljavanje „okupasa“ (lokalna reč za skvotere). Firme poput Desokupa zapošljavaju krupne momke koji ne razbijaju vrata i ne napadaju, već jednostavno stoje ispred ulaza i dugo, dosadno, ali ubedljivo mole nepozvane goste da odu mirno. U 99% slučajeva „okupanti“ ne izdrže psihološki pritisak i odu sami. Ponekad, istina, mora malo da se plati. Žao je, naravno, plaćati osobu koja je drsko ušla u tvoj dom, ali to je brže i jeftinije nego godinama se suditi.

Britanci su u ovom pitanju konzervativniji i trude se da jednostavno ne dopuste zauzimanja, unapred naseljavajući prazne kuće takzvanim „čuvarima nekretnina“. Ljudi dobijaju jeftin smeštaj, a vlasnici su mirni za svoje kvadratne metre. Svi su profitirali i niko nikome ne kvari nerve.

U Francuskoj, inače, vlasnici su često primorani da pribegnu lukavstvu: dok okupanti odu u kupovinu, u kuću hitno useljavaju radnike, menjaju brave, ojačavaju vrata, i skvoterima ne ostaje ništa osim da razvode rukama na ulici. Okrutno? Možda. Ali veoma efikasno i bez nasilja.

U Holandiji su problem rešili kreativno – tamo vlasnici iznajmljuju kuće studentima, umetnicima i frilenserima praktično za mrvice. Takvi privremeni stanari ne dozvoljavaju strancima da se useljavaju u prazne kuće i istovremeno donose nešto korisno u kraj – bilo da su to izložbe, studiji ili jednostavno aktivna omladina koja neće dopustiti da lokalni penzioneri dosade.

U Kanadi su postali popularni privatni medijatori. To su ljudi koji za razumnu naknadu pomažu vlasnicima i skvoterima da pronađu kompromis i dogovore se mirno. Ponekad je vlasniku jednostavnije da pomogne nepozvanom gostu da pronađe smeštaj, nego da godinama hrani advokate i trpi stres. Opet, zvuči malo kao podsticanje drskosti, ali je pragmatično i često funkcioniše.

Šta povezuje sve ove priče? To što ljudi mogu da zaštite svoju imovinu, čak i ako je država bespomoćna ili jednostavno lenja. Privatna inicijativa, lukavstvo, kreativnost i mrvica zdravog cinizma sposobni su da reše problem brže i efikasnije od bilo koje državne mašine. Glavna stvar je izbegavati direktno nasilje, inače bi država u tom slučaju mogla poslati vas iza rešetaka, a i uopšte bi to izašlo iz okvira vrednosti nenasilja koje promovišemo!

Voluntarista, Bitarh

Šta će se dešavati sa napuštenim objektima pri ankapu?

1) Omladina često ulazi u napuštene zgrade, što seB mnogim građanima ne dopada: ko zna šta može biti. Mogu li oni, i na koji način, organizovati obezbeđenje, zaklanjati je ili uopšte srušiti? Da li bi postavljanje ograde od strane uznemirene javnosti bilo ograničenjem slobode ljubitelja urbanskog turizma?
2) Grupa skvatera naselila se u praznom bioskopu, povukla struju (pronašla na slobodnom tržištu one koji su pristali da ih priključe) i živi tako, organizujući koncerte neformalaca direktno u sali i pozivajući autostopere na noćenje. Neki smatraju da to negativno utiče na vrednost nekretnina u okruženju. Može li se nešto preduzeti povodom njih?
3) Developer je video nedovršen poslovni centar i poželeo da ga dovrši i pusti u upotrebu. Poslednji vlasnik nedovršene građevine je ili nepoznat, ili se ne javlja, ili je kao pravno lice već ukinut. Šta developer da radi?
4) Inicijativna grupa građana želi da sruši napuštenu zgradu i na njenom mestu napravi park, mnogi stanovnici četvrti su potpisali podršku ideji. Međutim, skvateri koji su se tamo naselili ne žele da se isele. Oni se pozivaju na pravo na imovinu koju su stekli i na nedostatak prava stranih građana nad njom, dok se aktivisti pozivaju na nezakonost useljenja skvatera i njihov nedostatak bilo kakvih prava na takav stambeni prostor. Ko je u pravu i šta uraditi?

Stalker

Dakle, imamo grad, odnosno prilično gusto naselje, gde su prava njegovih stanovnika na određene prostorne objekte složena, međusobno uslovljena, međusobno se prožimaju, stalno ulaze u manje kolizije, i to se doživljava kao norma. Čovek plaća razvijenu infrastrukturu ne samo novcem, već i time što ga komšije stalno do određene mere uznemiravaju. Ponekad kolizije postanu značajne, i tada je potrebno rešavanje.

Podsetim vas na principe legitimnog sticanja prava svojine u ankapu: homsteading, razmena, nadoknada, proizvodnja. Kako se u gore opisanim složenim uslovima mogu steći dovoljno jasna prava svojine nad napuštenom zgradom? Skvateri sasvim logično primenjuju prvi način i zauzimaju praznu građevinu, jednostavno zato što niko pre njih nije iskoristio taj način. Šta će ih sprečiti da sutra na njihov prag dođu ogorčeni komšije, mašući Lokovom ogradom? Samo ostala tri načina sticanja prava svojine.

  1. Dobrovoljna razmena. Skvateri mogu dogovoriti sa ostalim stanovnicima grada koje će tačno pogodnosti pružati u zamenu za priznanje njihovog prava na skvot. Na primer, organizovati pomenute koncerte, obezbediti noćenje beskućnicima, održavati uredan spoljni izgled zgrade, plaćati komunalne račune.
  2. Nadoknada. Skvateri mogu stati na pragu svoje nove imovine sa puškama i izjaviti da će oni koji osporavaju njihovo pravo svojine moći da ga oduzmu samo od njihovih hladnih leševa. Spremnost da se snose troškovi rata radi zaštite svoje imovine oduvek je bila veoma jak argument u korist priznanja prava svojine, pod uslovom da tuđa prava ne izgledaju još jače (a u uslovima napuštene zgrade, niko nema jača prava od skvatera). Takođe, skvateri mogu objaviti da su, kao nadoknadu za zauzimanje imovine (i, shodno tome, za to što su oduzeli pravo na zauzimanje iste imovine drugim potencijalnim zainteresovanim), spremni da doniraju određenu sumu u neki ili drugi fond za uređenje grada. Saglasnost da se primi novac značila bi priznanje zakonitosti skvotiranja.
  3. Proizvodnja. Skvateri mogu započeti preuređenje zauzete građevine prema svojim potrebama, i tada će svako ko bi mogao polagati pravo na alternativnu upotrebu napuštene zgrade proceniti da, kada bi ih, na primer, silom izbacio pre mesec dana, kada su tek uselili, a oni bi krenuli na sud, maksimalno bi od njega dobili cenu hostela za par noćenja. A danas bi oni od njega tražili nadoknadu troškova za sav uloženi trud i resurse u skvot.

Opisala sam šta skvateri da rade. A šta građani da rade ako baš jako ne žele da napuštene zgrade dospadaju bilo kome? Jednostavno, po mogućnosti izbegavati njihovo nastajanje. Na primer, u ugovorima o pružanju komunalnih usluga mogao bi postojati član koji glasi da, u slučaju da je vlasnik objekta koji se održava izgubio svoje pravo, a nije raskinuo ugovor o održavanju, dobavljač nastavlja održavanje po poslednjim važećim cenama na kredit pod zalog objekta. Na taj način, skvateri se suočavaju sa situacijom: ova kuća nije ničija, ona je u zalogu kod kompanija koje u kuću dovode vodu, struju, internet, održavaju kanalizaciju i odnose smeće. Ako bilo kojoj od ovih kompanija zgrada zatreba, ona će je sama „skvotirati“ (ali će morati da se dogovori sa ostalima o odšteti). A ako nikome ne treba, sve će one biti rade svakome ko je spreman da preuzme objekat na balans i plati komunalne dugove.

Navela sam samo jedan mogući mehanizam, ali može biti bilo koji drugi, pa čak i gradski fond za napuštene zgrade, kojem bi građani donirali sredstva kako bi taj fond prvi skvotirao napuštene zgrade, kreirao grupe za diskusiju o njihovoj najboljoj primeni za svaku od njih, tražio investitore i tako dalje. A ako su se u neku napuštenu zgradu već uselila lica koja ne izazivaju oduševljenje građana, taj isti fond može biti posrednik u pregovorima o promeni formata korišćenja skvota ili isplati odštete skvaterima kako bi se iselili.