Тег: preduzetnik

Preduzetnička teorija vlasništva

Ubrzo nakon mog prepričavanja članka Konstantina Morozova o tome da libertarijanci moraju ili priznati moralni realizam, ili odustati od ideje da dokažu da je njihova ideologija najbolja, počela sam da pregledam materijale sa nedavno održane konferencije „Kapitalizam i sloboda“ u Sankt Peterburgu. Tamo sam naišla na izlaganje Sergeja Sazonova „Preduzetnička teorija vlasništva“.

Delovalo mi je, a Valerij Kizilov u komentarima na Fejsbuku je potvrdio moju sumnju, da se tema ovog izlaganja prepliće sa Morozovim člankom.

U izlaganju je prikazano da se čisto filozofski koncept vlasništva može zasnovati na dve suprotne osnove: dubinsko privatno vlasništvo (prvobitno je sva svojina imovina pojedinaca, a zatim oni mogu delegirati svoja prava društvu) i dubinsko javno vlasništvo (prvobitno sve pripada svima, a zatim društvo može pristati na izdvajanje nečega u individualno vlasništvo).

Dalje je objašnjeno da ideja dubinskog privatnog vlasništva, u najopšteprihvaćenom Lokovom tumačenju, ima neizbežnu manu – to je upravo ono na šta ukazuje Konstantin Morozov. Osnova primarnog prisvajanja je opšte pravo neisključivog korišćenja bilo kojih napuštenih resursa, ali svaki ko ih prisvoji time lišava sve ostale njihovog prava neisključivog korišćenja. Dubinsko javno vlasništvo, s druge strane, nema takvu logičku manu.

Iako oba koncepta porekla prava vlasništva omogućavaju izvođenje sličnih slika sveta, između njih postoji ozbiljna razlika. Izvodimoći prava vlasništva iz dubinskog privatnog vlasništva, moramo dokazati krajnju neophodnost bilo kakvog državnog uplitanja. Izvodimoći ih iz dubinskog javnog vlasništva, mi, naprotiv, moramo dokazati svako svoje pravo na raspolaganje određenim stvarima – odnosno, da li će to zaista biti društveno korisna upotreba imovine.

Zatim Sergej demonstrira obrazloženje duboke privatne svojine, bez gorenavedenog nedostatka. Pretvaranje običnog objekta u resurs koji se može pretvoriti u svojinu ne dešava se u trenutku Lokovog „mešanja rada sa zemljom“, već u trenutku donošenja preduzetničke procene u njihov račun. Video je kako se može primeniti nešto što nikome nije potrebno – i sve je prisvojio. Lokova kontradikcija se rešava time što se običan objekat pretvara u resurs trenutno, i niko pritom ne gubi svoje neisključivo pravo korišćenja. Ideja duboke javne svojine u okviru ovog pristupa, naprotiv, dobija neotklonjive probleme.

Ukratko, veoma preporučujem da se upoznate sa izveštajem, odlična je zagrevačica za mozak. A ja ću morati da razmislim da li da uključim, i ako da, u kom obliku, ovaj materijal u svoju knjigu.

Osiguranje transakcija, dopuna

Želim da dopunim jučerašnju objavu Voluntarist o osiguranju transakcija.

U komentarima na Telegramu sasvim su pravedno istaknuli nekoliko stavki.

Prvo, klasično individualno osiguranje uvek se zasniva na statistici i verovatnoći, pa će se primenjivati pre svega tamo gde su transakcije tipične, a rizici dovoljno slučajni. Prilično je teško zamisliti, recimo, osiguranje banke od namernog neotplaćivanja kredita od strane kreditora, uz zabranu osiguravajućoj kući da izvrši prinudnu naplatu tog istog kredita. Da se takva usluga osiguranja pružala, zaposleni u banci bi imali prilično jak iskušenje da organizuju šemu davanja nenamenskih kredita firmama „lažnim kompanijama“ za mito, a zatim da banka dobije osiguranje kada taj kredit ne bude vraćen.

Drugo, primena escrow računa se obično nameće učesnicima transakcije od strane vlasnika platforme koji postavlja pravila trgovine. Ako transakcije prolaze bez posrednika, upotreba escrow šeme je malo verovatna, naročito ako se predviđa dugotrajno zamrzavanje sredstava, kao što je slučaj sa ugovorima o participativnoj izgradnji.

Treće, podsetili su me na moju godinu staru objavu o, iznenada, juvenilnom pravosuđu, gde sam navela određene poteškoće sa osiguranjem odgovornosti.

U vezi sa tim želim da pomenem još jedan praktičan način za smanjenje rizika neispunjavanja ugovora, koji nije povezan sa nasilnim prisiljavanjem. To su oni stari, dobri osiguravajući krugovi, odnosno drevna arhaična kolektivna odgovornost. U stara vremena, za čoveka je odgovarala cela njegova porodica, pleme, klan, zajednica – kraće rečeno, grupa rođaka i, eventualno, komšija. Zbog toga nije bilo potrebe previše brinuti o ličnoj reputaciji, već se o čoveku sudilo na osnovu toga odakle potiče.

Naravno, u društvu bez države nema potrebe da se nužno obnavlja zajedničko postojanje, iako će faktor pripadnosti osiguravajućem krugu biti težak razlog za grupisanje na taj način. Druga stvar je što danas zaista nema potrebe da se organizujemo baš po rodočlanstvu, jer danas ulogu roda igraju prijatelji i srodne mislioci. Ali ja sada želim da diskutujem ne o grupama po interesima, već o tome na koji još način se mogu smanjiti rizici u poslovima.

Preduzetnici koji žele da steknu poverenje potencijalnih ugovornih strana mogu formirati udruženja. Prijem u takvo udruženje može se vršiti po različitim kriterijumima. Neko će biti primljen zbog već utvrđenog dobrog imena. Neko zbog obećanja da će voditi posao besprekorno pošteno i uz veliki depozit. Neko pod garancijom uvaženih članova udruženja. Za spoljne ugovorne strane, udruženje nastupa kao grupni garant za poslove svojih članova.

Svaki član udruženja, sa jedne strane, zainteresovan je za rast njegovog broja, jer to znači da u slučaju nastupa kolektivne odgovornosti gubici svakog od članova udruženja smanjuju. Sa druge strane, svaki je zainteresovan za to da u udruženje ulaze samo pošteni i pouzdani preduzetnici koji osiguravaju druge, a ne koji parazitiraju na kolektivu. Udruženje će pokriti troškove od raskida ugovora ne samo po klasičnim osiguravajućim slučajevima, već i u slučaju više sile, pa čak i ako se ispostavi da je član udruženja prevarant. Ali, naravno, u poslednjem slučaju to će za takvog preduzetnika značiti crnu listu.

Na kraju, napomenut ću da dokazana opštepoznata nepoštenost preduzetnika nipošto ne znači da će on umreti u kanalu jer mu niko ništa neće prodati i niko ga nigde neće zaposliti. Jednostavno mu neće verovati na reč, i sve transakcije za njega će se odvijati po principu „novac unapred“.

Bilo kakvi pokušaji da se bezdržavno društvo predstavi kao nešto totalno kanibalističko podrazumevaju ili neverovatnu oskudicu resursa zbog kojih ljudi moraju da grickaju jedni drugima grla, ili posttotalitarni sindrom potpune međusobne neverice. Naravno, postepeno odumiranje nenasilnih praksi uopšte, a države posebno, ne može biti praćeno takvim katastrofalnim simptomima.

Intervju za prijem u udruženje agroproizvođača

Tržni mehanizam će rešiti – a šta je sa onim ljudima koji su ceo život posvetili stvaralaštvu i umrli u siromaštvu?

Podrazumevani najupečatljiviji primer je Van Gog – ali i to je veoma relativno. Kako će tržište odlučiti o umetnosti? Naravno, može biti nepravedno što FSB-ovci zatvaraju talentovane muzičare (iako postaju popularni), može biti nepravedno što postoje provincijalni umetnici za koje niko ne zna. Reci o umetnosti u uslovima idealnog ankap-a. Kako tržište rešava pitanje umetnosti?

Jan Libertin

Sposobnost stvaranja, odnosno izmišljanja i kreiranja nečega što ranije nije postojalo, biće cenjena od strane onih kojima nedostaje ono što već postoji. Tragedija Van Goga nije u tome što je posvetio svoj život stvaralaštvu, već u tome što je njegov oblik samoizražavanja bio malo tražen među njegovim savremenicima. To je njegovo sveto pravo – da stvara ono što želi da stvara, od onoga što je stekao legitimnim putem. Ako ipak želi nekome da proda plodove svog stvaralaštva, morao bi ipak da pronađe nekoga ko će to želeti da kupi.

Karakteristika mnogih kreativnih bića je njihova nepraktičnost. Isto tako, Van Gog je tvrdio da su najgori neprijatelji umetnika prodavci slika. Stvorilac koji radi po porudžbini smatra svoju zamisao daleko važnijom i značajnijom od mišljenja naručioca. Nije iznenađujuće što to prilično često dovodi do konflikata. Stvorilac koji radi po pozivu inspiracije često uopšte ne razmišlja o tome kome bi i zašto mogao biti potreban rezultat njegovog stvaralaštva.

Ali sve ono što sam upravo napisala o stvoriocima, može se primeniti i na preduzetnika. On isto tako, umesto rada za nečijeg „ujaka“, odlazi na slobodno tržište, pretpostavljajući da će njegov proizvod biti traženiji. Kažu da se devet od deset kompanija zatvori već nakon prve godine rada, tako da tržište nije ni malo milosrdnije prema preduzetnicima nego prema umetnicima. I jedni i drugi deluju u uslovima neizvesnosti budućnosti, pretpostavljajući da bolje od drugih znaju šta ljudima treba i kako im to pružiti.

Ali, pored preduzetnika koji žele direktno da stvaraju novo, postoje ljudi koji žele da pomažu u stvaranju novog. Umetnicima pomažu mecene. Preduzetnicima inovatorima – ventilački investitori. Neko od njih je vođen željom da zaradi na probojnim projektima, smatrajući da njegov osećaj radi bolje nego u proseku na tržištu. Neko je opsednut idejom da učini svet boljim. Neko je vođen taštinom. Neko jednostavno gaji topla osećanja prema stvoriocu. Istom Van Gogu je, na primer, pomagao njegov brat Teo.

Pokušaj da se umesto privatnog mecenata organizuje državna podrška umetnicima dovodi do pojavljivanja dosadnih čudovišta poput Save pisaca SSSR-a, Save slikara SSSR-a i Save kompozitora SSSR-a. Birajući između pop umetnosti i konjunkturne umetnosti, ipak bih izabrala pop, iako bih radije uopšte ne birala između ove dve stolice, pošto je svet beskrajno raznovrsniji, a pridruživanje mejnstrimu nije nimalo neophodno.

Štaviše, tehnologije su već sada u značnoj meri poništile faktor provincijalnosti, pošto je internet globalan. Alati za monetizaciju umetnosti u okviru ankap sistemа će, u velikoj meri, biti isti kao i sada. To su eBay, Patreon, pa čak i neki DeviantArt, ukratko, ne može se sve nabrojati.