Тег: investicije

Kako investiciona ograničenja učvršćuju moć i bogatstvo elita

Zamislite da ste talentovana, pametna i, što je najvažnije, vredna osoba. Možda ste čak i finansijski potkovani: čitate knjige o Buffetu, pratite nekoliko blogera investitora i čak znate po čemu se obveznica razlikuje od akcije. Ukratko, vi ste sjajni i spremni da uzmete od života sve.

Ali tada vam država nežno tapne po ramenu i kaže: „Hej, druže, stani-stani! Previše si siromašan da bi investirao u zanimljive stvari. Bolje položi novac u banku pod 4% i ne pravi probleme“. Znaño? Dobrodošli u svet ograničenja za „nekvalifikovane investitore“.

Šta se zapravo dešava? U mnogim zemljama (SAD, Rusija, EU) važi približno ista šema: vlasti dele investitore na dve kaste – „kvalifikovane“ (oni koji imaju mnogo novca i potrebne papire) i „nekvalifikovane“ (svi ostali). Kvalifikovani mogu investirati bilo gde: ventura startapi, hedž fondovi, IPO, kriptovalute, složeni derivati – ukratko, bilo koji ukusni zalogaj sa potencijalom rasta od stotine procenata.

A običnom čoveku, čak i ako ima IQ viši od mnogih milionera, put tamo je zatvoren. Istina je da su u nekim slučajevima ljudi pronašli zaobilazne puteve preko kriptovaluta: zahvaljujući njima je moguće investirati u startape i projekte koji bi inače bili potpuno nedostupni zbog formalnih ograničenja. Država nas, obične smrtnike, štiti od rizika. Kao da kaže: „šta ako izgubimo novac i postanemo još siromašniji?“.

Ali evo paradoksa: kazina i kladionice – izvolite. Lutrija – uvek im je drago! Krediti pod 25% godišnje – „dragi, uđi, dobro sidošao!“. A startap tvog poznanika – e, ne, to je previše rizično, pa ti nisi milioner da bi u to investirao! Ironično, zar ne?

Takva ograničenja dovode do banalnog finansijskog aparthejda: bogati dobijaju pristup najprofitabilnijim investicijama i postaju još bogatiji, dok su srednja klasa i siromašni primorani da se zadovolje mrvicama – depozitima i obveznicama sa niskim prinosom. U SAD, na primer, samo 13% domaćinstava spada u kategoriju akreditovanih investitora. Upravo oni dobijaju pristup ventura poslovima koji od 1000 dolara prave milion. A prosečan Džon Smit mora tužno posmatrati uspeh drugih, zadovoljavajući se dosadnim ETF-ovima na S&P 500.

Rusija je otišla još dalje: „nekvalifikovanima“ uopšte nije dozvoljeno investirati u strane akcije. Tesla, Apple, Nvidia? Zaboravi! Tvoj udeo su akcije „Gazproma“, depozit sa prinosom nižim od inflacije i državna penzija. Ukratko, sedi mirno i sanjaj o povišici plate u fabrici. A Evropa? Tamo su regulatori uopšte odlučili da ljudi „nemaju legitimnu potrebu“ da investiraju u kriptoderivate ili koriste visok kreditni poluga (leverage). To je kao reći čoveku: „Ti nemaš legitimnu potrebu da zarađuješ više“. Hvala, baš ste brižni!

Kome je to isplativo? Zamislite: ako čovek mnogo zarađuje od investicija, on postaje finansijski nezavisan. Više se ne plaši šefa, otkaza, krize. Dobija novac, vreme i ono najstrašnije za vlast – mogućnost da razmišlja o politici. Vlasti uopšte nije u interesu da srednja klasa brzo obogati i prestane da zavisi od plate i države. Jer, dok od jutra do mraka rabiš na poslu koji ne voliš, otplaćuješ kredite i pokušavaš da spojiš kraj s krajem, sigurno nemaš vremena za mitinge i proteste. Nemaš vremena da razmišljaš ko tamo gore krade budžet – moraš nahraniti porodicu i platiti hipoteku! Na taj način, investiciona ograničenja idu u prilog ne samo super-bogatima (koji zadržavaju ekskluzivne investicione mogućnosti), već i državama kojima je lakše upravljati umornim i ekonomski zavisnim stanovništvom.

Šta raditi i kako živeti dalje? Problem nije u tome što su investicije opasne. Problem je u tome što je država odlučila da ste vi dete, nesposobno da samo donese odluku o sopstvenom novcu. Ako sutra pojawi se novi Apple ili Google, saznaćete za to poslednji, kada akcije već izađu na berzu i porastu desetine puta. A do tada, slatke mrvice će pokupiti oni isti „kvalifikovani“. Vreme je da se vrati pravo na rizik!

Voluntarist, Bitarh

Tržni mehanizam će rešiti – a šta je sa onim ljudima koji su ceo život posvetili stvaralaštvu i umrli u siromaštvu?

Podrazumevani najupečatljiviji primer je Van Gog – ali i to je veoma relativno. Kako će tržište odlučiti o umetnosti? Naravno, može biti nepravedno što FSB-ovci zatvaraju talentovane muzičare (iako postaju popularni), može biti nepravedno što postoje provincijalni umetnici za koje niko ne zna. Reci o umetnosti u uslovima idealnog ankap-a. Kako tržište rešava pitanje umetnosti?

Jan Libertin

Sposobnost stvaranja, odnosno izmišljanja i kreiranja nečega što ranije nije postojalo, biće cenjena od strane onih kojima nedostaje ono što već postoji. Tragedija Van Goga nije u tome što je posvetio svoj život stvaralaštvu, već u tome što je njegov oblik samoizražavanja bio malo tražen među njegovim savremenicima. To je njegovo sveto pravo – da stvara ono što želi da stvara, od onoga što je stekao legitimnim putem. Ako ipak želi nekome da proda plodove svog stvaralaštva, morao bi ipak da pronađe nekoga ko će to želeti da kupi.

Karakteristika mnogih kreativnih bića je njihova nepraktičnost. Isto tako, Van Gog je tvrdio da su najgori neprijatelji umetnika prodavci slika. Stvorilac koji radi po porudžbini smatra svoju zamisao daleko važnijom i značajnijom od mišljenja naručioca. Nije iznenađujuće što to prilično često dovodi do konflikata. Stvorilac koji radi po pozivu inspiracije često uopšte ne razmišlja o tome kome bi i zašto mogao biti potreban rezultat njegovog stvaralaštva.

Ali sve ono što sam upravo napisala o stvoriocima, može se primeniti i na preduzetnika. On isto tako, umesto rada za nečijeg „ujaka“, odlazi na slobodno tržište, pretpostavljajući da će njegov proizvod biti traženiji. Kažu da se devet od deset kompanija zatvori već nakon prve godine rada, tako da tržište nije ni malo milosrdnije prema preduzetnicima nego prema umetnicima. I jedni i drugi deluju u uslovima neizvesnosti budućnosti, pretpostavljajući da bolje od drugih znaju šta ljudima treba i kako im to pružiti.

Ali, pored preduzetnika koji žele direktno da stvaraju novo, postoje ljudi koji žele da pomažu u stvaranju novog. Umetnicima pomažu mecene. Preduzetnicima inovatorima – ventilački investitori. Neko od njih je vođen željom da zaradi na probojnim projektima, smatrajući da njegov osećaj radi bolje nego u proseku na tržištu. Neko je opsednut idejom da učini svet boljim. Neko je vođen taštinom. Neko jednostavno gaji topla osećanja prema stvoriocu. Istom Van Gogu je, na primer, pomagao njegov brat Teo.

Pokušaj da se umesto privatnog mecenata organizuje državna podrška umetnicima dovodi do pojavljivanja dosadnih čudovišta poput Save pisaca SSSR-a, Save slikara SSSR-a i Save kompozitora SSSR-a. Birajući između pop umetnosti i konjunkturne umetnosti, ipak bih izabrala pop, iako bih radije uopšte ne birala između ove dve stolice, pošto je svet beskrajno raznovrsniji, a pridruživanje mejnstrimu nije nimalo neophodno.

Štaviše, tehnologije su već sada u značnoj meri poništile faktor provincijalnosti, pošto je internet globalan. Alati za monetizaciju umetnosti u okviru ankap sistemа će, u velikoj meri, biti isti kao i sada. To su eBay, Patreon, pa čak i neki DeviantArt, ukratko, ne može se sve nabrojati.