Povodom hapšenja Durova, na mreži se nastavlja aktivna diskusija.
Za nas, libertarijance, pozicija je jednostavna: države po svojoj prirodi vrše agresivno nasilje i stoga nemaju pravo na postojanje. (Privatna lica koja pružaju bilo koje zamislive usluge koje država pruža ili je ikada pružala, ali to rade na dobrovoljnoj osnovi – imaju pravo na postojanje)
Svet, međutim, ne sastoje se samo od libertarijanaca. Postoje brojni predstavnici ideologija koje tvrde pravo kolektiva da krše bilo koja zamisliva prava pojedinca radi blaga ovog ili onog kolektiva, uključujući takve apstraktne kolektive kao što je, na primer, „čovečanstvo budućnosti“. Sa njima se ponekad mogu voditi smisleni razgovori na temu „a kako tačno ovo konkretno kršenje individualnih prava pomaže postizanju vašeg predivnog kolektivističkog cilja, i zar vam nije smešno što toliko resursa bacate na zadatke sa tako malim odnosom efikasnosti i cene, ako evo vam odmah mnogo efikasnija rešenja vašeg istog zadatka sa daleko manjom potrebom za kršenjem individualnih prava“. Čim sagovornik počne gnevno da odbacuje ovakvu ekonomsku analizu, razgovor se može prekinuti, u smislu: dođi kada pomudriš, a do tada nema o čemu pričati.
Konačno, postoje realisti. Oni condescendingly objašnjavaju da se vrednosti zato i zovu vrednostima jer imaju cenu. Da se može kupiti bilo ko. Da je Durov već više puta išao na kompromise sa veoma odvratnim političkim režimima. I ako ovi režimi putem pretnji kreatorima Telegrama lako čine ga oružjem na strani zla, onda je glupo zahtevati da manje odvratni politički režimi ne koriste pretnje kreatorima Telegrama kako bi ga učinili oružjem na strani dobra (ili, ako želite, manjeg zla). Veoma jasno i dosledno ovu poziciju izneo je u svom videu Majkl Naki.
On, zapravo, tvrdi da, prvo, čak i ako je Durov zaista uhapšen i ako će ga, uz kršenje svih pravnih normi, optužiti za sve one gluposti o kojima se toliko bruji na mreži, to je opravdano ukoliko će rezultat biti njegova aktivna pomoć antiputinskoj koaliciji u ratu na strani Ukrajine. A drugo – da hapšenje izgleda kao inscenacija, i da više liči na to da je Durov tako tražio zaštitu Zapada i zapravo sam obećao pomoć u ratu u zamenu za zaštitu od pritiska diktatorskih režima, i pre svega putinskog.
K čemu to može dovesti, sam Majkl sasvim trezveno zaključuje: dalje će, navodno, Telegram početi da koriste protiv Trampa. I odmah odgovara na to razmišljanje: a hoće li biti mana? Drugim rečima, ono što se može primeniti iz izvanrednih povoda, lako će biti primenjeno iz bilo kog povoda. Rat je nastavak politike, i ako se Telegram može preuzeti pod kontrolu u totalnom ratu, zašto ga sutra ne preuzeti pod kontrolu i za uticaj na izborne procese, zašto se ustručavate, jer je Tramp, po Majklovom mišljenju, fašista i on je podjednako dostojan toga da mu se objavi totalni rat. A prekosutra se preuzima kinesko iskustvo, i šta je tu problem, jer pošten čovek nema šta da krije. U svetu ima toliko užasnih stvari dostojnih objave totalnog rata: trgovina drogom, trgovina ljudima, država, zar ne, Majkle? A, šta, država ne ulazi na taj spisak? Čudno, čudno.
Realisti odlično razumeju da je njihova pozicija logički ranjiva, jer je nedosledna. Njima je svejedno, jer su logičke konstrukcije idealna konstrukcija, a ne realna. Neke trenutne želje proglase vrhovnom vrednošću, druge besmislenim ćudima, neke metode preuzmu u upotrebu, o drugima samo slatko sanjaju – i jedini kriterijum za opravdanje takvog pristupa ispostavlja se kao rezultat. Dobro je ako je rezultat unapred najavljen, ali to nije obavezno, jer se meta može nacrtati tek oko tačke gde je metak pogodio.
Šta se može suprotstaviti realistima? Samo promena stvarnosti. Predugo smo živeli u svetu centralizovanih sistema, i zato se lako zanesemo herojima, tražeći nadu čas u Durovu, čas u Masku. Ali stvarnu nadu donosi drugi tip heroja – anonimni Satoši. Onaj koji otvara novu tehnologiju i čini je opštim dobrom. Predugo smo se oslanjali na centralizovane sisteme, jer je to brzo, jeftino i udobno. A takođe ih može brzo, jeftino i udobno polomiti. Vreme je da shvatimo da nismo toliko bogati da kupujemo jeftine stvari.
Mali centralizovani sistem koji konkuriše na slobodnom tržištu sa milionom sličnih sistema – zašto da ne. Ali kada je reč o globalnoj razmeni vrednosti ili mišljenja – zaboravimo na centralizaciju. Bitcoin i njegova proširenja – kao protokoli za prenos vrednosti. Nostr ili nešto slično – kao protokol za prenos izjava. Neki još uvek nerasprostranjeni entitet – kao protokol za pravne transakcije (moramo i tu funkciju Levijatana zameniti nečim decentralizovanim). U novom svetu će biti manje heroja, a samim tim – manje mogućih tačaka otkazivanja. Na jednom konkretnom čoveku neće viseti prokleta gomila odgovornosti. A samim tim, neće biti smisla hapsiti Durova.
A dok se to ne desi – pravimo hajp oko našeg heroja i zahtevamo njegovo oslobađanje. Zašto? Čudno pitanje. Budimo realisti, to je sada tako moderno. Države kao način prisilnog ujedinjavanja ljudi moraju biti uništene. Šta će više doprineti smrti ove institucije – ako bude Durov držan u zatvoru dok ne pristane na nametnute uslove – ili ako će kao rezultat kampanje pritiska francuska država biti ozbiljno diskreditovana i primorana da pusti svog zatvorenika? Naravno, ono drugo. Ali čak i ako pritisak ne pomogne ciljevima oslobađanja – to nije razlog da se ne vrši pritisak. Moralno srušenu državu je mnogo prijatnije posmatrati nego ponosnu i trijumfalnu.