Тег: policija

Paločni sistem ili zašto policajci toliko vole „ zločine“ bez žrtava

Zašto policija voli da te uhvati u pušenju na nedozvoljenom mestu ili zbog reposta pesme na „VKontakte“, ali ne žuri da potraži ukradeni bicikl ili razreši stvarni zločin? Sve je jednostavno: za sve je kriva ozloglašena „paločna sitem“ (KPI).

Zamisli: policajac mora da sakupi određeni broj „palica“ – razrešenih zločina, kazni, zapisnika. Ako tokom kvartala ne sakupi potreban broj, nadređeni će biti nezadovoljni: nema premije, nema unapređenja, a mogu ga čak i ozbiljno opomenuti. Pri tome, svake godine mora da poboljša rezultate, takmičeći se sa samim sobom iz prošlosti (to se zove princip „APPG+1“: analogni period prošle godine + jedna palica više). To je neka vrsta večnog trčanja u krug, gde je svaka naredna godina još gora od prethodne.

Kao rezultat toga, pravi zločini su često teški za razrešenje, a neki čak i kvare statistiku. Ukrali su ti telefon ili su čak počinili težak zločin? Srećno u pokušaju da nateraš na registraciju prijave, jer je to istražiti teško i zamorno, jednostavnije je pretvarati se da zločin nije postojao. Posebno nerado preuzimaju teške zločine bez jasnih dokaza – jer oni samo povećavaju procenat nerazrešenih predmeta, što znači da pogoršavaju statistiku. Policija preferira da se hvati za „zločine“ bez žrtava – na njima je najlakše zatvoriti izveštaj. Uhvaćen si na ulici sa pivom ili si prekršio neku ludačku zabranu „propagande“ – odlična palica za izveštaj! I policajac je zadovoljan, i statistika cveta.

Pritisak da se plan ispuni po svaku cenu gura neke zaposlene na direktno falsifikovanje. Ako nema dovoljno stvarnih zločina, statistika se mora „praviti“. Jer za ispunjenje i preispunjivanje planova, nadređeni ne samo da hvale, već redovno isplaćuju premije i nagrade zaposlenima. To mogu biti novčani bonusi, dodatni godišnji odmori ili čak ubrzano napredovanje u karijeri. Priča se da „uspešnim“ policajcima ponekad čak dodeljuju i stanove. Paločni sistem se podstiče na svim nivoima, stvarajući ogroman mamac da se jure sitni „prestupici“ bez oštećenih i čak fabriciraju predmeti.

Na Zapadu, s druge strane, takav sistem se u principu smatra divljštinom i lošim tonom. U 26 američkih saveznih država zakonski su uopšte zabranjene bilo kakve „kvote“ za hapšenja i kazne. U ostalim državama takve prakse zvanično nisu podstaknute i pod strogom su društvenom kontrolom, jer se smatraju formom korupcije.

Naravno, ne idealizujemo zapadne zemlje – i tamo je država takav isti stacionarni bandit. I u nekim mestima dolazi do preterivanja. Na primer, u Kanadi postoji neobjavljena statistika, i odatle redovno stižu vesti o sličnim progonima zbog raznih „zločina“ bez žrtava. Ali ipak se često može primetiti razlika između motivacije činovnika i pripadnika sigurnosnih službi na Zapadu i onoga kako se to dešava kod nas, što ima ogroman uticaj na živote običnih ljudi.

Što je najtužnije – ovaj paločni sistem bukvalno motiviše policiju na represije protiv mirnih ljudi. Kada je potrebno hitno ispuniti plan, lako je fabricirati predmet ili kazniti zbog neke gluposti, čak i ako niko nije nastradio od tvojih postupaka. Zato imamo toliko „zločina bez žrtava“, gde ljudi sede bez krivice, dok pravi kriminalci šetaju slobodno.

Voluntarista, Bitarh

Zašto u bezbednosnim strukturama postoji znatno veći procenat nasilnih ljudi

nego u celom društvu generalno, i šta to govori o sadašnjim društvenim sistemima

Voluntarista, Bitarh

Zanimljive stvari nam pokazuje američka statistika o domaćem nasilju u porodicama policajaca. Ispostavilo se da do 40% policijskih oficira u SAD praktikuje nasilje prema svojim bližnjima. Nivo nasilja u porodicama policajaca do 4 puta premašuje onaj u celokupnom američkom društvu. Vredi napomenuti – ovo je rezultat nekoliko anonimnih anketa samih oficira. Njihove porodice pak retko prijavljuju nasilje i traže pomoć, jer ne očekuju istu od kolega svojih agresora. I oficirima se zaista retko iznose realne optužbe za domaće nasilje – dok se generalno istražuje 92% prijava o tome, konkretno u slučaju oficira ovaj pokazatelj iznosi svega 42%. A to znači da je nivo domaćeg nasilja u porodicama policajaca u stvarnosti možda mnogo viši od 40%. Takođe, među predstavnicima svih profesija generalno, policijski oficiri su se pokazali kao najskloni domaćem nasilju.

Naravno, ovo je samo američka statistika, ali nema razloga da se ne pretpostavi da će zaposleni u sigurnosnim strukturama biti značajno nasilniji od ostatka stanovništva u svim zemljama. I ne treba se čuditi ovakvom stanju. Očigledno je da će upravo nasilniji ljudi, koji ne osećaju jak otpor i odbojnost prema vršenju nasilja, i kod kojih je empatija slabije izražena, biti skloniji da izaberu profesiju u kojoj je iniciranje nasilja službena dužnost.

Šta to znači za društvo? Zapravo, postojeći sistemi društvenog upravljanja i pravnog poretka širom sveta, zasnovani na „legitimnom monopolu“ određenog organa (države) u primeni nasilja, postaju oruđe u rukama nasilnih ljudi. Mali procenat nasilnika dobija vlast nad svim ostalima, normalnim ljudima, koji u većini slučajeva nikada ne vrše nasilje. I očigledno je da će ovi nasilnici koristiti silinsku vlast u sopstvenom interesu, ne ograničavajući se određenim normama i zakonima, ili ih interpretirajući i prepisujući po svojoj meri. Takođe, oni sigurno neće odustati od nasilja u privatnom životu, smatrajući ga generalno normalnim instrumentom za postizanje određenih ciljeva, ili čak pribegavajući njemu radi oslobađanja od stresa i agresivnosti, istresajući se na ljude oko sebe.

Treba razumeti da je sve u tome zašto neki ljudi vrše nasilje. Naravno, neki događaji i ciljevi ih mogu provocirati ili podstaći, ali što je važnije od toga – oni jednostavno ne osećaju dovoljan otpor i odbojnost prema nasilju, uključujući i slabije izraženu empatiju u poređenju sa drugim ljudima. Upravo time se može objasniti nasilje u ljudskom društvu, ako se obratimo konceptu mehanizma inhibicije nasilja, koji tvrdi da svakom normalno razvijenom pojedincu pripadaju urođeni kočnici agresije prema drugim ljudima, čije je prisustvo, između ostalog, važno za razvoj iste te empatije.

A može li se očekivati od ljudi, sposobnih da lako vrše nasilje zbog nedostatka takvih kočnica, da će se ograničiti na njegovu upotrebu samo kao instrumenta održavanja zakona i određene pravde? Naravno da ne, za njih je nasilje norma, prema njemu ne osećaju ništa negativno i pribegavat će mu uvek kada smatraju potrebnim. Upravo zato se bilo koji društveni sistem, čije izvršavanje poretka zahteva nasilno potkrepljenje, teško može nazvati pravičnim i onim koji radi na dobrobit običnog čoveka – takvi sistemi samo daju prednosti nasilnicima i utvrđuju njihovu vlast nad normalnim ljudima.

Da li privatna obezbedjenja u procesu konkurencije mogu pristupati fizičkoj borbi protiv konkurenata ili mučenju onih koji neće koristiti njihove usluge?

Mislim da niko ne sumnja u to da oni imaju tehničku mogućnost za takve radnje, a to znači da ih se ne može isključiti. Naravno, takvi incidenti će se dešavati, pitanje je samo u tome ka čemu će to voditi.

Za početak ćemo razmotriti primer monopolističke zaštitne strukture tipa „policija“. Ako joj se pojavi konkurent koji želi da nekome pruža usluge zaštite pored policije, ona će, naravno, stupiti u fizičku borbu sa njim. To može izgledati dosadno: pokretanje postupka, izlazak sa inspekcijom, hapšenje, istraga, sud, kazne i zatvorske kazne. To može izgledati „zabavno“: potere, pucnjave, kovčeg, groblje. Bilo kako bilo, konkurent se uklanja, jednostavno zato što su građani u većini uvereni u korisnost državnog monopola na nasilje, jer je sam Hobbs tako rekao, a i Šulman je potvrdila. Da li će policija mučiti one koji neće koristiti njene usluge? Gore. Mučiće one koji plaćaju njene usluge, jednostavno zato što može, a protiv nje nema šta da se postavi. Preciznije, ovom bezpravlju se predlaže suprotstavljanje aktivnosti specijalizovanih alternativnih zaštitnih preduzeća: tužilaštva, odeljenja interne kontrole i tako dalje. Dakle, čak i u trenutnoj stvarnosti niko nije spreman da pristane na potpun i sveobuhvatan monopol na nasilje od strane samo jednog aktera. Čuvaru se predlaže da čuva.

Sada ćemo razmotriti banditu „zaštitu“ (kryšu) nalik onima koje su, prema predanju, preplavile ulice devedesetih. Ako je grad dovoljno velik, može se desiti da u njemu bude nekoliko konkurentskih zaštita. U kojim slučajevima zaštite stupaju u fizičke sukobe sa konkurentima? Prvo, sukobi moraju biti jeftini (mnogo jeftinih boraca). Drugo, sporni biznis mora biti prilično primamljiv. Ali ako je neki biznis potencijalno sposoban da zaštiti donese dobar novac, on može sebi da priušti izbor one zaštite koja će raditi bolje i jeftinije, jer u suprotnom uvek može da se obrati konkurentima. Tako će konkurencija zaštita neizbežno dovesti do smanjenja iznosa učešća, a to znači da će fizički sukobi sa konkurentima postajati sve manje opravdani. Opet, što brže troše borce, to oni postaju skuplji. I eto, krvavi sukobi postaju retkost, a umesto toga autoriteti sve rešavaju prema „pravilima uličnog kodeksa“.

A šta je sa mučenjem onih koji nisu klijenti? Naravno, zaštitniku je isplativo širiti glasine o kaznama za neukočne. U stvarnosti, vođenje takve aktivnosti će vremenom postati potpuno suvišno, pogotovo što će bukvalno par-tri dobro oglašenih presedana biti dovoljno da retko ko rizikuje da ostane potpuno bez zaštite, a prilaziti tuđem klijentu više nije po pravilima i rizično je. Opet, ako je neko bez zaštite, to još uvek ne znači da je potpuno bezopasan ili da nema nikoga ko bi stao u njegovu odbranu. Jednostavno će u opštem slučaju u to upasti neprofesionalci, ali i neprofesionalci mogu biti retki skotovi. Tako da, zašto rizikovati?

Borci su jeftini, ali su već malo izlizani