Anonimno pitanje

Sa građanskim sudovima je jednostavno: komercijalni arbitraža već sada izgleda onako kako bi građanski sudovi trebalo da izgledaju u libertarianizmu. Strane se dogovaraju koga će pozvati da ih presudi, taj presudi, a zatim strane izvršavaju odluku. Ko odbije, snosi reputacijske troškove, a u minarkističkoj državi se stvar ne bi tu završila, ona bi poslala izvršitelje da sprovedu arbitražnu odluku.

Sa krivičnim delom je malo komplikovanije.

Kada onaj ko je upotrebio nasilje ne beži, zadatak se svodi na prethodni: on i predstavnici stranke koja je pretrpela štetu dogovaraju se o tome ko će suditi, a zatim se sudska odluka izvršava – dobrovoljno ili prinudno.
Ako onaj ko je upotrebio nasilje nije poznat, strana zainteresovana za istragu će ili sama istražiti pitanje ili angažovati detektive, a tek nakon što prekršilac NAP-a bude pronađen, može uslediti ili sud ili osveta.

Nadvagnuti sud bilo kome nije moguće, jer je odluka suda čija jurisdikciju nad sobom ne priznaju sve stranke u sporu, pravno ništavna. Ali ako umesto suda došlo samo do osvete, strana koja je izvršila osvetu će sada morati sama da dokaže da to nije bilo kršenje NAP-a. Ona će se sudi sa onima koji su spremni da je osude zbog osvete, predložiti sudu prikupljene dokaze o kršenju NAP-a od strane žrtve osvete i biće oslobođena. Ili neće, ako dokazi ispostave se nedovoljnim.

Na taj način, ako kriminalac koji beži od pravde shvati da mu već dišu za vratom, on je izuzetno zainteresovan da stigne do najbližeg zatvora i tamo kupi utočište od osvete dok traju pregovori o sudu.