Тег: humanizam

Zabrane oružja – radi humanizma ili dominacije?

Da li ste ikada primetili kako velike sile odjednom postaju „humanisti“ kada je reč o oružju i metodama ratovanja? Na papiru sve izgleda lepo: „zabranjujemo hemijsko oružje, biološko oružje, nuklearno oružje, jer smo dobri“. Ali hajde da pogledamo celu ovu stvar bez ružičastih naočara. Zar vam se ne čini da ovakve zabrane uopšte nisu briga o čovečanstvu, već lukav trik kako bi se očuvala svetska hijerarhija? Kao da je svetski šampion u boksu zabranio svim protivnicima da koriste levu ruku. Zašto? Zato što mu je tako lakše da pobeđuje!

Uzmimo samo Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Pet zemalja (SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija) zvanično je dobilo pravo da poseduju nuklearne arsenale. Ostalima je rečeno: „Ne smete! To je opasno!“. Zašto? Zato što kada imaš atomsku bombu, niko ne rizikuje da te dira. Setimo se sudbine Libije: Kadafi je odustao od nuklearnog programa, a zatim je njegov režim potpuno razoran. Severna Koreja je, s druge strane, odlučila da to izbegne, i sada Kim Džon Un ima nuklearno oružje, i jednim čudom ga niko ne bombarduje. Ili eto, hemijsko oružje. SAD su decenijama žmurili pred hemijskim napadima saveznika Sadama protiv Irana, ali su odjednom se setili tih zločina kada Irak više nije bio prijatelj. Liči na selektivnu amneziju.

Ali još zanimljivije je sa pravilima vođenja rata. Prema međunarodnim zakonima, pobunjenicima je zabranjeno da se skrivaju među civilima. To zvuči razumno: manje žrtava među mirnim stanovništvom. Ali šta da radi jadni partizan ako neprijatelj ima dronove, satelite, tenkove i avione? Da izađe na polje sa otvorenim vizirom? To je garantovana karta u jedan pravac. Ispada da velike sile govore slabima: ili ratujte po pravilima i garantovano izgubite, ili ratujte kako možete i bićete proglašeni teroristima.

Uzgred, zanimljivo je da „zakoniti teror“ postoji samo kod države. Tepih bombardovanje Drezdena u Drugom svetskom ratu, nuklearni udar na Hirošimu, pogodaci NATO raketa u beogradske mostove i TV centar 1999. godine – to nije terorizam, već „vojna neophodnost“. Ali jedna eksplozija pobunjenika je već strašan greh. Naravno, ovde niko ne opravdava nasilje protiv mirnih stanovnika, ali zašto država može to da radi, a pobunjenik ne?

Setimo se i humanitarnog prava u konfliktima poput Avganistana ili Iraka. Zapadne zemlje uvek naglašavaju da se bore „čisto“ i po pravilima. Ali čim pravila smetaju, ona se lako zaboravljaju. Sećate se Abu Gurejba? Mučenje i zlostavljanje zarobljenika koji su bili „nezakoniti kombatanti“. Pravila kao da postoje, ali ih na vas ne primenjujemo jer „niste obučeni po uniformi“.

Postoji i psiho-hemijsko oružje – supstance koje treba selektivno i privremeno da deluju na mozak, ne nanoseći dugoročnu štetu zdravlju protivnika. Tipičan primer je inkapacitant BZ, sa kojim su SAD eksperimentisale tokom Vijetnama. Zvanično, to je „neletalno sredstvo potiskivanja“, ali u velikoj dozi ono čoveka pretvara u bespomoćnog zombija. Ili uzmemo hibride opioidov koji su primenjeni 2002. u „Nord-Ostu“: taoci su uspavani aerozolom na bazi fentanila – 130 ljudi se ugušilo, međutim, formalno to nije „borvena otrovna supstanca“, već specijalno sredstvo. Praktično je: kada jakom treba magični prah, to je „antiteroristički gas“, a ako isto pokuša slabiji – momentalno postaje kršilac svih konvencija.

Zagovornici humanitarnog prava govore: „Da, pravila nisu savršena, ali barem postoje neki standardi“. Ali ako pravila rade samo u jednom pravcu, na kraju se javlja pitanje: a možda su ona stvorena uopšte ne za zaštitu slabih, već kako bi se očuvao balans snaga u korist jakih?!

P.S. Kada autoritariji nazivaju libertarijance „parazitima“, tipa mi zahtevamo da se svi „besplatno“ slože sa našim „željama“ (poštuju NAP), trebalo bi da razmisle da neometavanje u njihov sistem nervnih ćelija, na primer, pomoću preparata za prisilno pojačanje inhibitora nasilja – to je samoomograničenje i poslednji pokušaj mirnog uspostavljanja dijaloga, a ne tehnička nemogućnost!

Voluntarist, Bitarh

Sledeći korak u evoluciji humanizma

Voluntarista, Bitarh

Svi mi dobro znamo kako se razvijala istorija kazni za prestupe. U dalekoj prošlosti, smrtna kazna je bila prihvatljiva, pa čak i obavezna mera u slučaju kršenja različitih društvenih poretaka. Obično se to odnosilo na religijske norme i tradicionalne životne osnove. Spaliti, obesiti ili kamenovati mogli su zbog nekog „veštičarenja“, zbog izdaje, zbog seksualnih odnosa netradicionalnog karaktera, zbog krađe, pa čak i jednostavno zbog reči koje su bile u suprotnosti sa dominantnim mišljenjem u društvu. I to se smatralo apsolutno normalnim, nasilje malo koga je uznemiravalo, naprotiv – gomile posmatrača su se često okupljale da bi pogledale takav spektakl.

Vremenom se oblast primene smrtne kazne sve više smanjivala. Ova kazna je ukinuta za nasilne ne-nasilne zločine, ostala je samo kao najviša mera protiv posebno izdvajajućih se okrutnih silovaca. Ali ni to nije dugo trajalo, u većini razvijenih zemalja su ubrzo potpuno odustale od ove mere, zamenivši je zatvorskom kaznom. A kazne za nenasilne zločine su još više postale blaže.

Ni ovo se ne može nazvati poželjnim stanjem stvari. Naravno, mnogi su uopšte na samom početku puta humanizma, a u nekim zemljama se još uvek mogu kamenovati zbog izdaje, krađe ili neprikladnog načina života. Ali uz to, neka društva su u razvoju humanizma već nadmašila sve ostale. Dobar primer se može navesti za Norvešku, gde su čak i najodvratnijeg silovca Andersa Brejvika smestili, praktično, u luksuzne prostorije sa svim pogodnostima. Naravno, lišeni su slobode, što je i dalje mera prinude, ali na tome kazna se završava – osim gubitka slobode, zatvorenika ne čeka ništa loše. U celini, norveški pravosudni sistem je jedan od najhumanijih na svetu, svake godine se zatvara nekoliko zatvora zbog nedostatka zatvorenika, a oni koji ipak završe u zatvoru imaju na raspolaganju mnoštvo dobara i prilično veliku slobodu (uključujući i slobodu kretanja) u okviru zatvorskog objekta. Nekome će delovati krajnje čudesno to što zatvorenici uopšte mogu slobodno, samo po sopstvenoj želji, da odlaze na fudbalsko polje, u biblioteku ili u kuhinju, pri čemu u poslednjoj mogu imati na raspolaganju čak i kuhinjske noževe. Ali za neka društva to je već stvarnost.

Sada želim da napravim malu napomenu u vezi sa tim zašto nam je uopšte potrebno da budemo humanu. To se, zapravo, čini potpuno nepravednim u slučaju određenih kategorija kriminalaca. Ali odgovor je prilično jednostavan i očigledan: da bismo sprovodili nasilne kazne, potrebni su nam ljudi skloni nasilju. Ako niko ne može da povuče obarač na vid nošemog čoveka, onda se neće moći izvršiti ni smrtna kazna. Ako je, pak, neko sposoban da to učini, onda ga ništa neće zaustaviti od ubistva, ne samo radi izvršenja „najstrože mere“, već i radi kažnjavanja za nebitne i nenasilne prekršaje, ili čak u progonjenju ličnih ciljeva ili zadovoljenju svoje nasilne prirode.

Čineći nasilje normalnom pojavom, čak i kao meru kazne, mi doprinosimo negativnoj selekciji vrste Homo sapiens u korist ljudi sklonijih nasilju. Bez toga neće biti dželata neophodnih pravnom sistemu čija je osnova sila. Ali dželat uvek može postati nasilnik, a odgajajući dželate, ne možemo a da ne odgajamo i nasilnike uopšte. I to će biti nemoguće obuzdati. Ako čovek nije sklon iniciranju nasilja, on ga neće izvršiti bez obzira na to kakva je njegova uverenja. Ako čovek ima takve sklonosti, onda će se prilikom promene uverenja menjati samo krug žrtava njegovog nasilja, ali će žrtve generalno uvek postojati. Takođe, on će uvek inicirati nasilje u situacijama koje ga provociraju, na primer u konfliktima, svađama, pri vaspitanju dece i u mnogim drugim slučajevima. Nasilnost u društvu će samo rasti, a problemi nasilja će se pogoršavati.

U nekim društvima skoro da više nema dželata, postoje samo ljudi sposobni da silom ograniče slobodu drugih ljudi, i to ne u potpunosti. Ali ni to nije kraj razvoju humanizma, jer ćemo prema već opisanom scenariju, uzgajajući čak i takve minimalne agente sile, dobiti ljude koji su, iako ne toliko opasni, ipak sposobni za iniciranje nasilja. To će, između ostalog, biti dovoljno da se održava nasilna hijerarhija dominacije u društvu (trenutni državni sistem). Kao što će biti nemoguć razvoj naučno-tehničkog napretka zbog verovatnoće katastrofalnih posledica po celo čovečanstvo ako (preciznije, kada) opasne tehnologije padnu u ruke čoveka sklonog nasilju. Zato moramo napraviti još jedan korak u razvoju humanizma.

Ovaj korak predstavlja potpuni odlazak od iniciranja nasilja, uključujući i izvršenje kazni. Jedini scenario u kojem nasilje može biti dopušteno je odbrana od neposrednog napada. To je odbrambeno nasilje; ljudi sposobni samo na takvo nasilje ne predstavljaju nikakav problem, jer oni ne mogu sami inicirati nasilne radnje iz bilo kog razloga, uključujući i to da nikako ne mogu stvoriti i održavati nasilnu hijerarhiju dominacije, pošto ona zahteva upravo iniciranje nasilja u vidu silom primušenog potčinjavanja ljudi. Takav model ponašanja je evoluciono optimalan za sve visoko naoružane vrste u prirodi, od kojih je jedna i Homo sapiens zahvaljujući mogućnosti izrade oružja. U svim ostalim slučajevima, protiv kriminalaca i kršilaca reda neophodno je koristiti nesilne mere pritiska na njih i njihove kazne. Takvi mogu biti razni reputacioni i finansijski instrumenti.

Ovaj korak je prirodni nastavak procesa postajanja društva humanijim, koji traje već više vekova i koji nas je trenutno doveo od dopustivosti sveprisutnog ubijanja do, iako još uvek silovitih, ali prilično umerenih kazni, koje podrazumevaju samo ograničenje slobode bez oduzimanja dobara neophodnih za vođenje normalnog života. Ovaj korak je potreban da bi se još jače suzbilo, a u perspektivi i iskorenilo nasilje kao fenomen u celini. To je sledeći stepen u evoluciji čoveka i ljudskog društva. Hajde da doprinesemo ovom procesu, a ne da ga kočimo i klizimo u nasilno varvarstvo!