Тег: sud

Kako će raditi sudovi u slučaju ankape?

Pošto se anarho-kapitalizam ne pojavljuje putem socijalnog inženjeringa, davanje obećanja u duhu „prilikom izgradnje ankapa svi sudovi će raditi prema ovakvim pravilima koja smo mi propisali“, naravno, nema smisla. Možemo pokazati kako su sudovi radili u istorijskim bezdržavnim društvima, kako rade sada u vandržavnoj sferi, i kako bi se mogli organizovati kada bi država bila svesno iscrpljena.

Pitanje istorijskih vandržavnih pravnih sistema detaljno je proučeno u knjizi Dejvida Fridmana i Pitera Lisona Legal systems very different from ours. Nekada ću se baviti njenim prevodom, a za sada se može uveriti bar prema sadržaju koliko je različitih pravnih sistema postojalo, a koji nisu zahtevali državnu intervenciju u svoj rad.

Koje funkcije pravni sistem treba da obavlja?

  1. Sistem orijentira. Uz prisustvo pravnog sistema, ljudi mogu graditi planove svojih postupaka znajući kakav bi trebalo da bude redosled postupaka u slučaju pojave konflikta.
  2. Mehanizmi zamrzavanja konflikta. Ako se desi konflikt, uvek se može pokušati rešiti direktnom silom. Prisustvo pravnog sistema omogućava da se, umesto trenutne tuče, pokrene postupak regulisanja konflikta. Na primer, pozvati protivnika na sud, ili na duel, ili mu dati vizit kartu svog osiguravajućeg agenta. Što se brže pokrene tužba, to će šteta biti manja i proces će biti jeftiniji.
  3. Mehanizmi određivanja strana na sudu. Pravni sistem može odrediti da li čovek treba da brani svoje interese na sudu lično, da li može sebe zameniti predstavnikom, organizovati kolektivnu tužbu i tako dalje.
  4. Ograničenje metoda istrage. Pravni sistem određuje koji se dokazi smatraju validnim (na primer, zapis u blockchainu), a koje sud mora ignorisati (na primer, svedočenje dato pod mučenjem).
  5. Redosled izbora sudije. Pravni sistem može zahtevati da obe strane izričito prihvate figuru sudije (arbitražni sud), a može propisati i konkretan strog redosled obraćanja unapred poznatom sudu (na primer, po mestu nastanka konflikta).
  6. Ograničenje ovlašćenja sudije. Sudija može imati pravo da vodi istragu, a može biti dužan samo da razmatra dokaze koje su stranke priložile. Može imati pravo da poziva svedoke pod pretnjom sankcija, a može biti ograničen samo na dobrovoljnu saradnju.
  7. Ograničenje varijabilnosti presuda. Što su rezultati postupka predvidljiviji, to su manji troškovi koje članovi društva snose usled neizvesnosti. Zbog toga pravni sistem obično uključuje određeni cenovnik kazni, umesto da takve stvari u potpunosti prepusti suđenju.
  8. Sistem izvršenja presuda. Pravni sistem može podrazumevati da obe strane unapred deponuju sredstva radi obezbeđivanja mogućih naknada po tužbi, može podrazumevati da tužilac sam naplaćuje ono što mu je sud presudio, a može, recimo, obezbediti sistem prinudnog izvršenja presuda (za ankap, odnosno društvo sa ravnomernom raspodelom ravnoteže potencijala nasilja, takva prinuda može biti samo nenasilna).

    9. Kod ankape različiti tržišni agenti mogu pružati kako kompletan paket pravnih usluga, tako i pojedinačne specijalizovane usluge. Na primer, detektivska agencija može obezbediti samo pronalaženje dokaza za sud, služba za naplatu potraživanja samo obezbeđivanje naplate, advokatska kancelarija zastupanje interesa klijenta na sudu, a sam sud organizovanje postupka i donošenje odluka u skladu sa unapred dogovorenim pravnim sistemom.

    Razvoj pravnih sistema je evolucioni proces i unapred se ne može predvideti koja će rešenja imati potražnju na tržištu, a koja ne. Takođe je nemoguće predvideti da li će pravne sisteme stvarati pojedinačni autoritativni pravnici, konzorcijum pružaoca pravnih usluga, ili će se direktno pozajmljivati iz već postojećih sistema.

    Detaljnije o mehanizmima interakcije različitih elemenata pravnog sistema u ancapi možete pročitati kod Dejvida Fridmana u knjizi Mehanika slobode, poglavlje Policija, sudovi i zakoni na slobodnom tržištu.

O zapletenim sudskim slučajevima

Zamislimo sledeću situaciju koja se desila u imaginarnom ankapu. Po mom mišljenju, neko je nanio štetu mojoj imovini, a po mišljenju tog nekoga, on mi štetu nije nanio. I okolnosti ovog slučaja su takve da je on veoma i veoma sporan, objektivnoj strani je teško da utvrdi ko je u pravu. Usled toga, to se pretvara u situaciju kada na velikom uzorku različitih sudova polovina njih staje na moju stranu, a druga polovina na stranu koju ja optužujem. Na moje predloge da isplati barem deo od kompenzacije koju zahtevam ja (i sudovi koji su stali na moju stranu), protivnik kategorički odbija, jer, po njegovom mišljenju, štetu mojoj imovini nije prouzrokovao, a shodno tome mi ne duguje ni ikakav novac.

U uslovima države, takav problem se pouzdano rešava hijerarhijom sudova. Da, neko će ostati nezadovoljan, ali u tome je čitava suština institucije suda. U uslovima ankapa, pak dolazimo do složenog konflikta, kada moji sudski izvršitelji i obezbeđenje mog protivnika, praktično, moraju početi da ratuju jedni protiv drugih, jer su obe strane u sukobu podjednako u pravu. Koje rešenje ankap nudi za takve situacije? I kako ja lično treba da se ponaš u takvoj situaciji?

SK (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00088285btc)

Funkcija suda je da pomogne stranama da reše svoj konflikt. Jedina mogućnost da se to uradi leži u tome da obe strane konflikta priznaju nad sobom jurisdikciju određenog suda u konkretnom slučaju. Ako je slučaj složen i zamršen, ne možemo unapred znati poziciju bilo kog konkretnog unapred određenog suda sve dok on ne završi postupak. Zato je sve što je potrebno stranama konflikta da pronađu sud koji ima dovoljno dobru reputaciju, koji im odgovara cenom i koji je spreman da preuzme postupak. Zatim obe strane zaključuju ugovor sa sudom da su spremne da izvrše njegovu presudu u tom slučaju, i tek nakon toga sud uopšte počinje da ulazi u temu.

Pošto je slučaj toliko mutan, verovatno će i konačna presuda suda biti prilično kompromisna, poput toga da jedna od strana dobije delimično zadovoljenje svojih zahteva, ali pritom isplaćuje drugoj strani određenu kompenzaciju. Ali, uostalom, to ne možemo znati unapred.

Naravno, svaka strana u sukobu će biti zainteresovana za nepristrasnost suda, pa će verovatno smatrati važnim da u ugovor unese klauzulu kojom zadržava pravo povlačenja iz procesa pre završetka postupka, ako dokaže činjenicu o pristrasnosti suda u određenom ishodu.

Ako se, pak, jedna od strana unapred odrekne prihvatanja bilo kakve presude osim one koja je potpuno oslobađa obaveza, time se ona zapravo odriče suda kao takvog, što znači da je namerava da nastavi otvoreni konflikt sa drugom stranom. U tom slučaju, strana koja je saglasna sa suđenjem može mahati tom svojom spremnošću, govoreći da ona nije ta koja razuzeva rat, već se samo brani, i time pridobijati nove saveznike, dok agresora polako guši sankcijama, primoravajući ga na miroljubive pregovore.

Inače, miroljubivi pregovori, bez ikakvog spoljnog arbitra, takođe su način rešavanja sukoba, tako da sud za to nipošto nije obavezna procedura.

Kao što su mnogi više puta primećivali, u međunarodnoj politici stanje stvari veoma podseća na ankap

Kako će se u Ankapu rešavati nesrećni slučajevi? Na primer, ja, branići se od bandita, slučajno pogodim komšiju i ubijem ga iz svog automata.

анонимный вопрос

U sličnim mutnim situacijama uvek ima smisla početi identifikovanjem kruga zainteresovanih lica: predstavnici pokojnog komšije, predstavnici pokojnih bandita, preživeli članovi bande, možda i druga lica čija je imovina u ovoj pucnjavi takođe bila ugrožena. Zatim se rekonstruiše slika onoga što se dogodilo, iz koje postaje jasno da li ste delovali u dogovoru sa banditima, kolika je bila mera učešća svih članova bande, kako se komšija našao na liniji vatre, kako ste ga vi pogodili, i ko je na kraju kakvu imovinsku štetu pretrpeo.

Dalje se definišu zahtevi različitih strana sporazuma jedni prema drugima, sud donosi presude o opravdanosti tih zahteva, a zatim sledi pregovaranje dok se ne utvrdi ko kome koliko duguje. Sud se zapravo ispostavlja kao moderator ovog složenog spora koji, iako ima odlučujući glas, ima interes da po završetku spora međusobnih zahteva, po mogućstvu, ne ostane.

Jasno je da će u većini ovakvih slučajeva onaj ko je slučajno upucao nevinu osobu snositi značajne troškove. Jasno je da se delimično ovi troškovi mogu nadoknaditi iz imovine napadača. Jasno je da u situaciji kada ubijeni komšija nije bio apsolutno nikome zanimljiv, svi će se jednostavno veoma mnogo rastužiti zbog takvog propusta, i stvar se može svesti na ritualna žrtvovanja tipa „svake nedelje je palio sveću za dušu pokojnika i plaćao molitve u znak sećanja tokom deset godina“. Osećati krivicu za neprijatnost čiji ste nehotice postali uzrok – to je normalno za čoveka, a tržište će svakako obezbediti načine za naknadno iskupljenje krivice, čim postoji očigledna potražnja za takvim.

Čudan način nadoknade troškova za ateiste, čak i u slučaju da subjekt kojem se oni nadoknađuju više ne postoji.

Ako troškove sudskog postupka plaća strana koja izgubi, zar ne bi sudu bilo isplativije da donosi odluke protiv bogatih?

I šta raditi ako gubitnik odbije da plati (njegova imovina nije dovoljna), ne želi da radi, ili je potpuno nestao? I, možda je glupo pitanje, ali kako pouzdano saznati prethodne sudske odluke? To nije kao da čitate recenzije za piceriju.

Jura

Šta da radi vlasnik restorana ako je klijent naručio luksuzan ručak, pojeo, a zatim, ne plativši, zgrabi viljušku, ubode sebe u oko i umre? Obriši gubitak. Šta da radi sud koji je pristao da sudi klijentu koji je svesno nesposoban da plati njegove usluge? Obriši gubitak.

Naravno, sud može pokušati da donese odluku zasnovanu ne na opravdanosti jedne od strana konflikta, već na njenoj solventnosti. Ali u sud se ide dobrovoljno, i bira se među mnogim konkurentskim ponudama na slobodnom tržištu. Na duže staze, takva pristrasnost suda više ne ispoljava se kao isplativa strategija. Druga stvar je da sud nije dužan da prihvati bilo koji slučaj koji mu bude iznet. Mala tužba – tražite jeftiniji sud, ili rešite to sami.

Što se tiče pouzdane informacije o prethodnim sudskim odlukama, u njenom pružanju zainteresovani su kako sami sudovi (ako smatraju da imaju pravo da ih se ponose), tako i njihovi potencijalni klijenti. Da li će se takve informacije prikupljati u registru neke asocijacije sudova, ili će se time baviti privatni agregator koji svima željnim nudi izvode za skromnu naknadu – neću se upuštati u tako detaljnu prognozu, jer ovde postoji mnogo sasvim validnih opcija, pa čak nije ni izvesno da će se tačno jedna na kraju ispostaviti kao dominantna na tržištu. Jasno je da nipošto neće sve odluke svih sudova završiti u takvim registrima, baš kao što se kupovina kese semenki obično ne upisuje u blockchain. Jer sud je jednostavno usluga, i na slobodnom tržištu ona može biti pružena kome god želi, pod uslovom da se poštuje princip dobrovoljnosti.

Pred takvim sudom je zaista opasnije biti bogat nego kriv

O smešnim sporovima kod ankapacije

Pretpostavimo da vlasnik privatnog vrta sa drvećem podnosi tužbu jednom od komšija sa zahtevom da komšija udiše kiseonik koji proizvode drveća iz vrta, ali ne plaća za njega, i zahteva da plati za taj kiseonik po ceni od 1 ankcapodolar po litru. Kakvu će odluku verovatno doneti sud koji sledi libertarijanske principe?

Odgovara Aleks Morin

Najverovatnije će reputacija pohlepnog tužioca teško постраdati, a sud će ga kazniti zbog pokušaja da se obogati preko suda. Teret dokazivanja leži na tužiocu. Shodno tome, tužilac će morati da dokaže da tuženi zaista udiše njegov kiseonik. Na primer, da pronađe molekule kiseonika koje su njegova biljka proizvele u telu tužioca. Ne da to pretpostavi, već da iznese stvarne dokaze. Pošto niko nije naručio uslugu, niti obećao da će je platiti, tuženi nije imao zlu nameru da dobije imovinu tužioca u vidu kiseonika. Tužilac nije preduzeo odgovarajuće mere za očuvanje svoje imovine, na primer, nije postavio kupolu nad svojim vrtom. Takođe, i sam tužilac diše, i to vazduhom koji sadrži kiseonik ne samo iz njegovog vrta. Tužilac je na neki način dobio ugljen-dioksid koji je potreban za fotosintezu. Da li je gas koji je dobio jeftiniji od onog koji je izbacio u zajednički prostor?

Za svakog tužioca koji voli da dovede stvari do apsurda, naći će se sudija koji to može dovesti do još većeg apsurda: naterati ga da ogradi svoj vrt kupolom i prestane da ispušta svoj skupoceni kiseonik u zajedničku atmosferu i bezobzirno krade ugljen-dioksid.

Važna stavka: udeo kiseonika u atmosferi od vlasnika par hektara šume je zanemarljiv, a hermetička kupola nad par hektara zemlje je veoma skupa zabava.

Dopuna od Ankap-čan

Važan faktor je to što je sud o imovinskom pitanju između dva komšije, sa svom očiglednošću, arbitražni. Njegov zadatak nije formalno razmatranje zahteva, već rešavanje konflikta. Ovim ljudima će još dugo živeti jedno pored drugog, i ako između njih počinju ovakve smešne tužbe, ima smisla otkriti u čemu je stvarni zahtev, u čemu je stvarni konflikt – i već na osnovu toga pokušati da reši pitanje tako da konflikti više ne budu nastajali.

Po mom mišljenju, odluka suda bi idealno trebalo da izgleda otprilike ovako: 1) izvršiti međusobnu kompenzaciju isporuka kiseonika koji proizvodi tužilacov vrt i ugljen-dioksida koji proizvodi tuženikov dah; 2) obavezati tuženika da tužioca uključi u broj pozvanih lica prilikom organizovanja roštilja u svom dvorištu u svrhu kontrole dodatne emisije ugljen-dioksida tokom pečenja mesa na ćumuru; 3) obavezati tužioca da tuženiku nadoknadi dodatnu emisiju ugljen-dioksida od roštilja isporukom proizvoda iz vrta.

Dišite dublje, drveću je potrebno više sirovina za fotosintezu!

Navođenje na samoubistvo/pomoć pri samoubistvu je li zločin?

Rak**

U najjednostavnijem slučaju imamo ovakvu sliku. Čovek izvršava samoubistvo i ostavlja poruku: u mojoj smrti molim da krivite nekoga, jer se prema meni ponašao na ovaj način. To je, suštinski, isto kao kada bi čovek izašao na trg ispred palate tirana i spalio se u znak protesta protiv njegove politike. Mogao je da organizuje teroristički napad ili pokušaj atentata, ali je radije izabrao ovakav oblik izražavanja svog mišljenja.

Za sve ostale, to je težak argument da se ispita šta je tačno uradio onaj koga je samoubica zamolio da ga krivite za njegovu smrt. Posebno će u tome, naravno, biti zainteresisani rođaci i prijatelji pokojnika. Zanimljiv slučaj može nastati sa osiguravajućom kompanijom. Uopšte gledano, samoubistvo nije osiguravajući slučaj. Ali, ako naslednik samoubice tuži onoga ko je naveden u oproštajnom pismu i predstavi sudu dovoljno dokaza o nasilju od strane tuženog prema samoubici, sud može smatrati optuženog zaista krivim za nesnamerno ubistvo, a u tom slučaju se pojavljuje osnov za zahtev za osiguranje. Zapravo, kolika je razlika između situacija „snažno tukao, pretučeni je preminuo od batina“ i „sistematski tukao, pretučeni je izvršio samoubistvo“? Ali ne mislim da će u okviru ankap-a ovakve složene situacije biti unapred kodifikovane; najverovatnije će sud donositi odluku o suštini u svakom konkretnom slučaju.

U situaciji kada nema eksplicitne optužbe od strane samoubice, dokazati da je došlo do navođenja na samoubistvo je znatno teže, ali ako oni kojima je pokojnik bio blizak u tome uspiju, zadatak se svodi na prethodni.

Što se tiče pomaganja u samoubistvu, već sam imao objavu o devojci koja je naručila sopstveno ubistvo. Svako ima pravo da zatraži pomoć u tako osetljivom pitanju, ali da bi se zaštitio od prigovora najbližih pokojnika, potrebno je preduzeti mere za obezbeđivanje potpune pravne čistoće ugovora. Najlogičnije bi bilo kada bi takvu uslugu pružali profesionalci – na primer, lekari koji sprovode eutanaziju.

A što se tiče kabina za samoubistvo na svakom ćošku – to je, naravno, već hiperbola. Teško je da će usluga ispasti toliko tražena.

Možeš li nekako da pročitaš 11. poglavlje Hajnlajna „Mesec je surova gospodarica“ o sudu i da daš procenu? Čini mi se da je to upravo primer (iako ne u potpunosti) takozvanih libertarijanskih sudova. Hvala!

Ankap-kun

Ne znam da li je Hajnlajn čitao Hajeka, ali u knjizi „Mesec je surovi gospodar“ on na kvalitetan način kroz primere opisuje pojavu spontanih poretaka, naročito suda koji se ne oslanja na bilo kakve zakone silazne prirode ili presude koje su došle iz dubine vekova.

Suština procedure je sledeća. Strane suda obraćaju se bilo kome ko je voljan da ih presudi, a koga bi želele da vide kao sudiju u svom slučaju. Postoje oni koji sudsku praksu rade kao svoju profesiju, oni koji pored toga rade druge poslove, i oni koji se mogu iznenada naći pozvani da sude. Naravno, sudija može odbiti da razmatra konflikt.

Zanimljiva karakteristika suđenja je to što sudija uzima novac od svake strane podjednako pre početka postupka, zasnivajući se samo na iznosu tužbe. Što je više u ulogu u konfliktu, to sudija više rizikuje svojom reputacijom, i što više novca za to uzima.

Ako bilo koja od strana poželi, sudija može pozvati bilo koga kao porotnike u bilo kom broju. Zadatak porotnika je da donesu presudu „kriv“ ili „nevin“, i za svoj rad imaju fiksnu naknadu koju određuje sudija. Iskreno govoreći, ova tradicija mi deluje kao rudiment sa Zemlje, i u opisanom društvu izgleda kao nešto prisilno dodato.

Nakon razmatranja slučaja po suštini, porotnici, ako ih ima, donose presudu, a sudija proglašava presudu – ko kome i koliko duguje.

Smisao celog rituala je u tome da se gase konflikti i sprečavaju osvete. Umesto suda, može se dogovoriti o sudskom dvoboju, gde će, opet, postojati sudija i, možda, sekundan.*/

Naravno, sistem koji je opisan mi se dopada, naročito zato što veoma snažno podseća na to kako sam i ja sama opisivala pretpostavljeno suđenje u ankapu. O sudovima se često pita, ovo je već petnaesto pitanje, ali sve se lako nalazi prema odgovarajućem heštegu.

Od Četvrtnika, da, valjda, i od drugih libertarijanaca sam čuo da je usmeni dogovor takođe ugovor.

Hm. Objasni kako planirate da proverite istinitost ugovora, da je on postojao, ako nema nikakvih očiglednih dokaza za to (ni ljudi, ni audio ili video zapisa)? Ili kako ćete dokazati da oni nisu falsifikovani (na primer, mejl)?

Usni ugovor

Za nijedan događaj iz prošlosti ne može se reći da se zaista dogodio sa stopercentnim garantovanjem, čak i ako je reč o prirodnim fenomenima, a da ne govorimo o ljudskim aktivnostima.

Takozvani zakoni prirode su opšti principi izvedeni iz posmatranja na osnovu nepotpune indukcije. Bilo koji dokument je mogao biti sastavljen i potpisan retroaktivno, ili falsifikovan na drugi način. Svedočenja su sistematski lažna. Novčanice se falsifikuju. Čak ni svemoćni blockchain ne može u potpunosti garantovati da vas neće prevariti prilikom prenosa novca na vaš novčanik.

Dakle, potpisi na ugovoru, gomila svedoka, snimci video kamera, zakletva na ustav i tako dalje – to su samo neki dodatni argumenti koji se navode kako bi sudija pov相信: da se određeni događaj u prošlosti desio. Nakon čega sudija donosi odluku: ja, taj i taj, ulogu svoju reputaciju i tvrdim da se taj i taj događaj desio, i iz toga izvlačim sledeće zaključke.

I ako nemate ni potpisan ugovor, ni svedoke sporazuma, ali je poznato da do sada niste davali povoda da se posumnja u vaše reči, i da ste u ovom slučaju postupali kao da je ugovor zaključen, to jest da postoji velika verovatnoća da će sudija pov相信 vašu tvrdnju o činjenici zaključenja usnog ugovora i doneti odluku u vašu korist.

Da, dopuštam da u okviru nekog državnog zakonodavnog sistema sudiji može biti izričito zabranjeno da smatra istinitim transakcije koje nisu overene po propisima koje je odredila država. Ali kada pitate kako mi planiramo da postupimo u odsustvu pouzdanih dokaza, može se pretpostaviti da se pitanje ipak postavlja u vezi sa ankapom.

Sa slobodnim tržištem će biti i jeftini sudovi, i tada fraza „ma ide uzan vazduh, jeftinije je nego da se sudimo“, ne funkcioniše?

Pitanje za pojašnjenje posta o samozakonitosti u ankapu

Navela sam primer kada osoba sprovodi samozakonitost: naneta joj je relativno mala šteta, odbijaju da je odmah nadoknade, i ona, umesto da traži kompenzaciju, jednostavno nanosi srazmernu štetu, a druga strana to prihvata, smatrajući da će to biti jeftinije nego sudski proces. Vi prigovarate: rekli ste da će se na slobodnom tržištu konkurencije uvek moći naći dovoljno jeftin sud, što znači da će argument da je lakše progutati uvredu nego se suditi ispasti nevažeći.

U slučaju sa izlogom koji sam razbila u restoranu, zaista se od menadžera restorana zahteva minimum truda: jedan poziv osiguranju. Zatim dolazi osiguravajući agent, utvrđuje štetu, upoznaje se sa snimcima kamera, obrađuje osiguravajuću isplatu, a nakon toga me traži preko video snimka i podnosi tužbu, dok restoran navodno ostaje neumešan.

Problem je u tome što ću, naravno, bez pogovora platiti po tužbi osiguranja, ali ću nakon toga podići takvu buku protiv restorana da će im to biti tesno. Ti ljudi su se usudili da ne prihvate presudu mog suda, što znači da i dalje smatraju da su u pravu što su me prevarili u računu i upotrebili nepristojan ton prema meni, a to je veoma težak razlog da im iscrtate reputaciju. Nemaju gde da pobegnu – to je stacionarni objekat u koji posetioci dolaze da bi komforno provedli vreme, a načina da se klijentima restorana obezbedi nelagoda ima bezbroj. Menadžment restorana ne želi takve probleme za sebe, pa će, ako ume da predvidi takve situacije makar korak unapred, radije zameniti staklo o svom trošku, bez obraćanja osiguranju, i primeniti sankcije konobaru koji je bio nepristojan prema meni.

Tako je ispala moja teorija polomljenih prozora.

Zamislimo situaciju: mladić preti ženi igračkom pištoljem (kopijom pravog).

Žena je uključila režim samoodbrane i ubila muškarca. Da li je žena u ovoj situaciji u pravu? Da li je moguće ubiti čoveka ako ti on uperio repliku pištolja?

Aleksej Deripaska

Znate, odmah mi je na pamet došao nedavni epizod, sličan zapletu komedije „S lagkim parom“, samo u savremenim SAD. Žena policajka, misleći da ide kući, greškom ulazi u tuđi dom. Tamo vidi stranca i odmah ga ubija, misleći da je provalnik.

Dovoljno je očigledno da u ovom tragičnom nesporazumu sva odgovornost u potpunosti leži na ženi, jer objekat napada nije učinio ništa da izazove taj napad. Ponašanje žene, uverene da je pronašla provalnika, potpuno je logično i pohvalno: samo takva munjevita reakcija daje garanciju da provalnik neće stići da izvuče i upotrebi oružje prvi. Ali greška ne oslobađa odgovornosti, i sudski postupak između žene i tužioca koji je podneo tužbu za naknadu štete zbog ubistva, najverovatnije će dovesti do toga da žena mora da plati sve troškove po punoj zaradi.

Ali sada u zadatak dodajemo provokativno ponašanje ubijenog. Ispostavlja se da je pojavljivanje situacije u kojoj se žena branila od pretpostavljenog napada izazvano ne samo tragičnom greškom, već je i direktna posledica nepromišljenih postupaka pokojnika. Njeno ponašanje je takođe potpuno logično i pohvalno, kao i u prvom slučaju, ali se razlikuje strana čiji su postupci direktno izazvali nesrećan slučaj.

Zato će ovde potencijalni sudski postupak najverovatnije doći do zaključka da punu odgovornost snosi muškarac koji je pretio ženi maketom. Hteo da se šali? Pa, čestitam, fenomenalno si se našalio!

… to je zato što na boku tvog pištolja piše „maket“…