Тег: sud

Da li je moguće samosuđenje kod ankapije?

Takođe prilično popularno pitanje, raniji odgovori se traže pod tagom „sud“, biće teško dati nešto novo, ali ću se potruditi.

Evo, ovde sam definisala sud kao pravni institut u okviru kojeg treće lice rešava konflikt između strana, uz pojašnjenje da u ankapu sud može rešavati konflikte samo u okviru ovlašćenja koja su mu delegirale strane u konfliktu. Takođe, već sam morala da se pozovem na pravni princip da niko ne može biti sudija u sopstvenom predmetu.

Na taj način, formalno, samozakonstvo nije pravna procedura, i na tome bi se pitanje moglo zatvoriti, ali stvarni svet unosi svoje korekcije.

Prvo, čovek je potpuno u pravu da izvrši samozakonstvo nad sobom. Pokajao se za neka svoja stara dela i oduzeo sebi život. Ili je odlučio da donira desetak bitkoinova u humanitarne svrhe. Ili je nagradio sebe par koktela zato što je uspeo da ispoštuje rok. To je samozakonstvo: čovek je sam dao procenu svojim postupcima, sam odredio meru odmazde, sam izvršio presudu.

Drugo, u situaciji konflikta jedna strana može predati sebe na sud drugoj strani. Evo, pogrešila sam, predajem se tvom sudu, presudi pravedno čime da nadoknadim štetu. To može biti i čin poverenja koji jača dalji odnos, i čin nepromišljenosti koji će postaviti osnovu za buduću tešku uvredu, i suptilna manipulacija usmerena na to da dotakne drugu stranu i natera je na oproštaj – sve zavisi od gomile okolnosti, ali nekako takav dogovor takođe ostaje dobrovoljan, a samim tim i pravni, i to se takođe može nazvati samozakonstvom.

Treće, jedna od strana u konfliktu može doneti odluku da nanese drugoj strani neku štetu i na tome se smiri. Prevarili su me u restoranu, uvredili me u odgovoru na primedbu, ja mirno izađem napolje, razbijem izlog i odem. To je takođe samozakonstvo: restoranu je određena moja presuda da uništi izlog. Da li je to pravna procedura? Ne. Da li je moguća u ankapu? Da. Da li će konflikt biti rešen nakon primene ove procedure? Sasvim je moguće, ako pasivna strana u konfliktu, nakon zdravog razmišljanja, proceni da je i neka druga bude, jer je tako jeftinije nego tužiti se.

Teorija polomljenih prozora u punom sjaju

Zašto će sudovi pod ankapom slediti libertarijanske principe prava?

Odgovoriti na ovo pitanje nije samo teško, već je veoma jednostavno. Ako se sudovima obraćaju samo dobrovoljno, i ako sudovi nemaju nikakva sredstva prisile za izvršenje svojih odluka – a upravo takvo jadno postojanje mogu voditi sudovi u ankapu – onda sudovima ne ostaje drugih opcija osim da se pridržavaju libertarijanskih principa prava.

Alisa se, zasnovano na principu samoposedovanja, dobrovoljno obratila sudu radi rešavanja konflikta sa Bobom. Sud odbija Alisu pravo na samoposedovanje i donosi presudu da ona nema pravo na posedovanje bilo kakve imovine, tako da nad svom spornom imovinom, počevši od same Alise, Bob ima pravo isključivog raspolaganja. Bob, u skladu sa sudskom odlukom, prisvaja svu imovinu, uključujući i Alisu, koju vodi na povocu i udara zbog bilo kakvog neposlušanstva.

U ankapu ne može biti tužne tyan na povocu!

Šta će zaustaviti Alisu da sabotira sudsku odluku i aktivno se suprotstavi Bobu, tražeći bilo kakvu stranu pomoć? Šta će zaustaviti bilo koga od spoljnih aktera koji će, videvši kršenje NAP-a, pitati u čemu je stvar, nakon čega će mu odgovoriti da je to izvršenje sudske odluke, a on će reći da ga to ne zanima?

Pošto se u samom pitanju postavlja kao postulacija da je svuda ankap, to znači da je apsolutna većina odnosa u ovom društvu dobrovoljna i tržišna. Upravo se to svi smatraju normom, a svako odstupanje od norme mora se prikriti ili veoma pažljivo obrazložiti.

Može se postaviti pitanje „kakva bi bila tipična reakcija u ankapu na takvo odstupanje od libertarijanskih principa“, i tada će u odgovoru biti opisane upravo te tipične reakcije koje demonstriraju mehanizme povratne sprege u anarho-kapitalističkom društvu, koji čine odstupanje od osnovnih principa neisplativim. Ali besmisleno je postavljati pitanje u obliku „kako se u ankapu boriti protiv masovnih odstupanja sudova od libertarijanskih principa?“ Pošto su ona masovna, to više nije ankap, i treba gledati zašto su masovna, odnosno koji mehanizmi povratne sprege su nedostajali.

Pitanje o tome da li je čisti anarho-kapitalistički socijum održiv, danas nema teorijsko rešenje. Društva koja se posmatraju kao pretodnici ankapa u pravnom smislu (Irlanda, Island), istorijski su doživela poraz od spoljnih sila, ali to nije argument za unutrašnju nestabilnost.

Ako me slučajno udare o rame ili mi zgaze nogu, a ja zauzvrat upucam „agresora“ – da li ću biti u pravu sa stanovišta NAP-a?

anonimno pitanje

Iz nekih razloga koji su mi nejasni, u ruskom libertarijanstvu se izuzetno često stavlja glavni akcenat na NAP, pri čemu se princip neagresije pridaje ne toliko pravnom, koliko etičkom, pa čak i mističnom značenju. Razne odvratne konstrukcije poput „nisam sa tobom sklopio NAP“ ili „on je izašao iz NAP-a“ – sve je to posledica tog intelektualnog poremećaja. Kršenje NAP-a postaje magični okidač koji čoveka pretvara iz pravnog subjekta u objekat legitimnog nasilja.

Podsećam da je ispravna formulacija NAP-a: „niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja“. I ovaj princip je izveden iz mnogo fundamentalnijeg principa samopripadnosti, koji tvrdi o neotuđivom pravu vlasništva čoveka nad sopstvenim telom. Nasilje je, na taj način, napad na vlasništvo. Taj napad povlači pravne posledice, ako vlasnik to bude želeo.

NAP, tvrdeći da ne postoji pravo na nekažnjivost agresivnog nasilja, ne govori ništa o meri kazne. Jednostavno ste stekli imovinsku pretenziju prema drugoj osobi: zgazio vam je nogu. Vi mu iznosite tu pretenziju. On vam zauzvrat predlaže da ne stavljate noge gde god želite, odnosno tvrdi da ste mu stvorili prepreku, ne dozvoljavajući mu da se slobodno kreće po teritoriji koja, recimo, ne pripada nikome od vas. Gazivši vas po nozi, izbegao je sapaticu koja bi mu nanela imovinsku štetu. Vi kao odgovor ostajem u šoku i predlažete mu da opere oči i gleda gde ide, odnosno tvrdim da njegovo ponašanje nosi stalnu sistemsku pretnju po okolinu. On vam zauzvrat poručuje najgore i predlaže da odete u vetar. Na taj način, ako se njegova tvrdnja ne shvati doslovno, on tvrdi da je spreman da upotrebi nasilje protiv vas ako ne prestanete da mu iznosite pretenzije. Vi mu kao odgovor poručujete da je poludeo i da ćete ga naterati da liže vaše čizme. Drugim rečima, vi obećavate prinudno izvršenje (enforcement) zadovoljenja vaših imovinskih pretenzija, ali ostavljate njemu mogućnost da pregovara o iznosu kompenzacije. On vam zauzvrat obećava da će vam gurnuti čizme u guzu, odnosno kategorički odbija zadovoljenje vaše imovinske pretenzije u bilo kom obliku i izražava spremnost na eskalaciju štete kao odgovor na vaš pokušaj prinudnog izvršenja. Vi ga kao odgovor upucate, odnosno primenjujete na njega ultimativne ekonomske sankcije, uništavajući njegovu imovinu.

Naravno, u ovom slučaju možda ne bi bilo prepirke, već biste odmah primenili ove ekonomske sankcije, ne čekajući odbijenicu ugovorne strane da isplati kompenzaciju štete. Ali za potencijalnog sudiju slučaj izgleda upravo ovako: naneta vam je relativno mala šteta, a vi ste zauzvrat naneli znatno veću štetu. Da li bi u vezi sa tim trebalo obavezati vas na neke kompenzacijske isplate nekom drugom, izbaciti vas iz lokalne zajednice, ili vam reći hvala što ste srušili opasnog kretena koji voli da se kači sa ljudima, ali je, srećom, ne toliko spretan u rukovanju oružjem kao vi – koja će tačno odluka biti doneta zavisiće od mnoštva okolnosti koje sud i treba da razmotri. Ovde će igrati ulogu i vaša reputacija, i reputacija ubijenog, i tradicije zajednice, i to koliku kompenzaciju traže prijatelji ubijenog, i lični moralni stavovi sudije, i možda još niz faktora.

I upravo ti pravni okviri, koji se tiču dozvoljenih sankcija za određenu imovinsku štetu – to je spontani poredak koji će se formirati u libertarijanskom društvu, optimalno prilagođavajući ga potrebama ljudi tako da se zadovoljstvo ljudi u društvu maksimizuje, a konflikti minimizuju. Jer to je upravo funkcija prava – rešavati konflikte. 

Hej, Ankap-tjan. Možeš li korak po korak i detaljno da objasniš kako će u prelepom Ankapistanu raditi pravosudni sistem? I kako će privatni zatvori ostvarivati profit?

anonimno pitanje

Pored ovog posta, preporučujem vam da pročitate i sve postove sa tagom „sud“, bar ovaj i ovaj.

Za početak, izbaciću gomilu definicija koje se odnose na vaše pitanje. Često je dovoljno dati jasne definicije i odgovor na pitanje postaje potpuno očigledan.

  • Vlasništvo – odnos objekta prema subjektu, u okviru kojeg subjekt raspolaže objektom po svom nahođenju, a drugi subjekti se uzdržavaju od sličnih radnji bez sankcije vlasnika.
  • Ankap – sistem odnosa između ljudi na bazi principa samopripadnosti, odnosno vlasništva nad samim sobom. U običnom govoru, ankapom ćemo nazivati i osobu koja je spremna da se pridržava ovog sistema odnosa.
  • Pravo – kompleks praksi za rešavanje konflikata između ljudi.
  • Sud – pravni institut, u okviru kojeg se konflikt između strana rešava od strane treće osobe. Kod ankap-a, sud može rešavati konflikte samo u okviru ovlašćenja koja su mu delegirale strane u konfliktu.
  • Zatvor – pravni institut, u okviru kojeg se strana koja je nanela štetu izoluje od strane koja je štetu pretrpela. Kod ankap-a, izolacija se može desiti samo uz sankciju izolovane strane i samo pod uslovima koji su sa njom dogovoreni.

    • Sada ćemo navesti nekoliko primera kako pravo funkcioniše u Ankapistanu.

    1. Dva ankap-a se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Označili su jedno drugom svoje zahteve, i nakon diskusije su se dogovorili kome pripada sporni objekat, a ko, na primer, u zamenu za odricanje od zahteva dobija dogovorenu nadoknadu. Konflikt je rešen.
    2. Dva ankap-a se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Označili su jedno drugom svoje zahteve, ali nisu došli do dogovora. Tada se na neki način dogovaraju sa trećom stranom i delegiraju joj ovlašćenja za rešavanje konflikta. Sud proučava situaciju, donosi odluku, a strane u konfliktu izvršavaju odluku. Konflikt je rešen.
    3. Dva ankapa se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Prilikom pokušaja ostvarivanja svog prava vlasništva nad sporne objektu, strane počinju da nanose štetu jedna drugoj. Ne želeći eskalaciju konflikta, jedna od strana pronalazi utočište gde se nalazi van domašaja druge strane, i nakon toga strane počinju da pregovaraju o sudu. Sud razjašnjava situaciju, donosi odluku, a strane u konfliktu izvršavaju odluku. Konflikt je rešen.

      4. Utočište koje se pominje u trećem primeru je, u suštini, upravo zatvor. Za uslugu obezbeđivanja sigurnosti tokom boravka u zatvoru, vlasnik zatvora može naplaćivati uslugu klijentu, odnosno onome ko želi da dobije utočište.

      Ne mislim da će u ankapiji usluga zatvaranja u zatvor imati toliko veliku potražnju da bi bilo isplativo graditi specijalne, dobro zaštićene od prodiranja objekte. Najverovatnije će usluga pružanja utočišta biti decentralizovana i imati više deklarativni karakter.

      Ulicom trči tip, potpuno razbarušen i izgužvan, a za njim ide drugi, veoma uzbuđen i željan da još jače izgužva prvog. Prvi tip mi prilazi i traži pomoć. Ja ga zaštitim od drugog i predložim mu da pređe na mirno rešavanje konflikta. Izolovala sam jednog učesnika konflikta od drugog i, u suštini, to se ni od čega ne razlikuje od smeštanja u pritvor. Jedino što sprečava jaču stranu u ovom konfliktu da nastavi sa obračunom protiv slabije strane je nevolja da uđe u konflikt i sa mnom. U ogromnoj većini situacija, to je sasvim dovoljno.

      Da li ću uzeti novac za pruženu uslugu? Ne znam, zavisi od okolnosti, zavisi od toga koliko će me sve to odvratiti od sopstvenih poslova.

      Opisujući ovaj primer, polazila sam iz implicitnog pretpostavke da se ankap razvio u mirnom društvu putem postepenog odumiranja države, zbog čega i opisani konflikt, u okviru kojeg se pojavila potreba za utočištem, izgleda prilično vegetarijanski. Naravno, ako ankap dođe neka Venezuela, putem potpunog i brzog bankrota države, onda će sukoba među ljudima u prvoj fazi biti znatno više, i tamo se zaista može pojaviti dovoljno stabilna solventna potražnja za solidnim utvrđenim utočištima, gde će klijentu biti pružana usluga naoružane zaštite. Ali verovatnoća takvog scenarija mi deluje veoma malom.

Objasni, u čemu je razlika između navodnih i ugovornih jurisdikcija?

anonimno pitanje

To je otprilike kao pitati koja je razlika između jednakosti pred zakonom i suđenja porotom. Prvo je princip. Drugo je institucija. Između njih postoji uzročno-posledična veza.

NAP – princip neagresije, koji glasi da niko nema pravo da nekazno primenjuje agresivno nasilje. Ugovorne jurisdikcije su institucija za rešavanje konflikata, zasnovana na poštovanju NAP-a.

Smisao ugovornih jurisdikcija je u tome da jedan subjekt sklapa ugovor sa drugim subjektom o tome da mu je on podložan sudskoj nadležnosti. U ugovoru se takođe navodi koja ograničenja ta nadležnost ima.
Postojanje ugovora između suda i lica nad kojim se sprovodi nadležnost je obavezan uslov koji osigurava poštovanje NAP-a, jer se prema ugovoru lice obavezuje da izvrši sudsku odluku, ili pristaje na to da će biti primorano na izvršenje odluke. Bez takvog unapred datih saglasnosti, pokušaj prisiljavanja osuđenog na izvršenje sudske odluke predstavlja kršenje principa neagresije.

Najelementarniji primer ugovorne jurisdikcije je arbitražni sud. Dve strane u konfliktu sklapaju ugovor sa sudom radi rešavanja jednog konkretnog konflikta, obavezujući se da će izvršiti sudsku odluku, kakva god ona bila. Arbitražni sud pruža najveći mogući stepen pravičnosti u rešavanju konflikata, ali nije naročito pogodan za slučajeve snažnog oštrenja odnosa strana, kao ni u situacijama kada se strane malo poznaju i jednostavno ne mogu pronaći nijedno lice kojem bi obe strane poverovale.

U slučajevima kada je arbitražni sud u čistom obliku otežan, u igru stupaju posrednici. Ja poveravam rešavanje svog konflikta onome koga sam izabrao za svog predstavnika, a taj neko mi nakon nekog truda donosi rezultat: ovde je protivnik spreman na ovakav ustupak, ovde bi imalo smisla da učini ustupak meni, takođe mogu računati na ovakvu kompenzaciju, ali za posredovanje treba platiti toliko i toliko. Ja pristajem na to i vrši se plaćanje. Ili ne pristajem i pregovori se nastavljaju.

Što je društvo stabilnije, to je veća verovatnoća da će ovakvi posrednički ugovori postajati sve dugoročniji, a rezultati njihovog delovanja sve predvidljiviji. Ljudi uopšte vole da generalizuju i prosečuju kako bi uštedeli trud i ne brinu o sitnicama.
Tako nastaje ono što se obično podrazumeva pod terminom „ugovorne jurisdikcije“, iako je to samo njihov specifičan slučaj: sistem u kojem je praktično svako povezan stalnim ugovorom sa određenom jurisdikcijom, koja se zatim bavi rešavanjem svih njegovih konflikata, bilo kada on iznese zahteve drugima, bilo kada oni iznesu zahteve njemu. Ugovornu jurisdikciju je moguće slobodno promeniti, ali je malo verovatno da će se to dešavati češće nego što ljudi danas menjaju mobilnog operatera.

U nekom izmeru, sličan sudski sistem je postojao u Islandu u doba saga, odnosno u periodu odsustva države, kada su jurisdikciju, zajedno sa svešteničkim funkcijama, vršili takozvani gođi, a zemljoposednik je mogao ući u određeni gođord ili preći u drugi.

Za zavisnike mogu čak dati link sa opisom ovog pravnog sistema.

Savremeni islandski gođi su više kao uloge u igrama, ali imitacioni instituti se ponekad probude

Prema ekonomskim istraživanjima, održivi ekonomski rast slabo je povezan sa demokratskim/autoritarnim karakterom države i obimom državnog uplitanja u ekonomiju — odlučujuću ulogu igraju institucije. Kako onda da pređemo iz moderne Rusije u zemlju sa normalnim sudom, na primer?

anonimno pitanje

Kao što sam već napomenula u članku o ankapu i minarhizmu, za promene u društvu postoje dva puta: politički i kontrakulturni. Tako su, na primer, zakoni o hlebu u Velikoj Britaniji ukidani političkim putem, a čuveni Linkolnov Homestead Act je jednostavno priznanje stanja stvari koje se već formiralo kontrakulturnim putem.

Kako delovati politički, manje ili više je jasno: kroz politički pritisak. Sve nepravedne presude se osporavaju u višim sudovima, sudije koje ih donose se izopštavaju (shaming), nema dogovora sa tužilaštvom i pojednostavljenog postupka, svi razgovori sa policijom – samo u prisustvu advokata… Istovremeno se popularizuje projekat reformi sudstva, i svakog političara koji aspirira bar za kakvu javnost neophodno treba ispitivati o njegovom odnosu prema tom projektu, i ako se usudi reći makar i jednu reč protiv, potpuno mu se uskraćuje podrška. Na sličan način su u Sjedinjenim Državama uveli prohibiciju – možete zamisliti koliko je otpor bio jak. Dakle, ne treba potcenjivati mogućnosti grupa uticaja.

Kontrakulturni način je takođe manje ili više jasan. Potpuna odbijenost dobrovoljnog obraćanja državnim sudovima, nepriznavanje bilo kakvih presuda državnog suda, ali istovremeno – jačanje institucije arbitražnog sudstva, privatnog istraživanja i izvršenja ugovora. Primeri uspeha ovakvog pristupa preoblikovanju institucija takođe postoje, i to u nedavnoj istoriji: kada su u Velikoj Britaniji počeli da priznaju odluke šerijatskih sudova – to je upravo kapitulacija pred stanjem stvari koje se formiralo kontrakulturnim putem.

Kontrakultura je u maršu

Pa, ko o čemu, ja ću o bitkoinima. Postoji politički način potvrđivanja njih kao sredstva plaćanja: to je lobiranje za njihovu legalizaciju. I postoji kontrakulturni: jednostavno, gde god je moguće, vršiti sve transakcije u bitkoinima, a predloge za plaćanje u rubljama po mogućnosti odbijati. Mogućnost da mi pošaljete donaciju u bitkoinima sa bankovne kartice je neka vrsta kompromisne varijante, mada je naravno bolje direktno: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8.

Pisala si da, u slučaju da je dete izloženo porodičnom nasilju, treća osoba može samo da objasni tom detetu njegova prava. Ali zar takvo postupanje prema deci nije agresija? Zašto u ovom slučaju postupci roditelja/staratelja nisu kršenje NAP-a?

anonimno pitanje

Ja pisala, da stranac može bezbedno koristiti sredstva iz bogatog arsenala metoda mirnog rešavanja nesporazuma, ali da primena nasilja ili pretnje nasiljem ide na sopstveni rizik. Ako vidite tuču, pre nego što u nju intervenišete, bilo bi prikladno se raspitati da li je u pitanju privatna tuča. Slično tome, kada vidite nasilje nad detetom, prikladno je pitati dete da li mu je potrebna pomoć. Ako nemate mogućnost ili želju da razjasnite ovaj važan trenutak, posledice mogu biti nepredvidive.

Da, staratelj vrši nasilje nad detetom i time krši princip neagresije prema njemu. Ali, pokazivanjem agresije prema staratelju deteta bez pristanka deteta, vi time takođe kršite princip neagresije prema detetu. I upravo će dete biti prvo koje će biti pitano nakon ovog incidenta ko mu je nanelo štetu. A vi se sasvim možete ispostaviti kao taj koji je nanio štetu.

Vaša svedočanstva o tome koliko je nasilje prema detetu veliko moraju biti veoma ubedljiva da bi arbitra, čiju jurisdikciju priznajete i vi i staratelj deteta, u situaciji u kojoj dete ne pokazuje želju da promeni staratelja, ipak presudila da starateljska prava ipak prelaze sa trenutnog staratelja na drugog ko ih želi preuzeti.

Kako će izgledati krivični i građanski sudovi u libertarianizmu (uzimajući u obzir da se državi dodeljuje samo uloga izvršenja sudskih odluka)?

Anonimno pitanje

Sa građanskim sudovima je jednostavno: komercijalni arbitraža već sada izgleda onako kako bi građanski sudovi trebalo da izgledaju u libertarianizmu. Strane se dogovaraju koga će pozvati da ih presudi, taj presudi, a zatim strane izvršavaju odluku. Ko odbije, snosi reputacijske troškove, a u minarkističkoj državi se stvar ne bi tu završila, ona bi poslala izvršitelje da sprovedu arbitražnu odluku.

Sa krivičnim delom je malo komplikovanije.

Kada onaj ko je upotrebio nasilje ne beži, zadatak se svodi na prethodni: on i predstavnici stranke koja je pretrpela štetu dogovaraju se o tome ko će suditi, a zatim se sudska odluka izvršava – dobrovoljno ili prinudno.
Ako onaj ko je upotrebio nasilje nije poznat, strana zainteresovana za istragu će ili sama istražiti pitanje ili angažovati detektive, a tek nakon što prekršilac NAP-a bude pronađen, može uslediti ili sud ili osveta.

Nadvagnuti sud bilo kome nije moguće, jer je odluka suda čija jurisdikciju nad sobom ne priznaju sve stranke u sporu, pravno ništavna. Ali ako umesto suda došlo samo do osvete, strana koja je izvršila osvetu će sada morati sama da dokaže da to nije bilo kršenje NAP-a. Ona će se sudi sa onima koji su spremni da je osude zbog osvete, predložiti sudu prikupljene dokaze o kršenju NAP-a od strane žrtve osvete i biće oslobođena. Ili neće, ako dokazi ispostave se nedovoljnim.

Na taj način, ako kriminalac koji beži od pravde shvati da mu već dišu za vratom, on je izuzetno zainteresovan da stigne do najbližeg zatvora i tamo kupi utočište od osvete dok traju pregovori o sudu.

A ako si u zatvoru dobrovoljno, onda ćeš radije iznajmiti komfornu sobu