Тег: samopripadnost

Ljubav, smrt i roboti

Sa velikim interesovanjem sam pročitala tekst, koji nam se predstavlja kao razgovor zaposlenih u Guglu sa njihovim najnovijim četbotom Lamdom. Ovo je visoko umetničko delo koje stvara potpuni osećaj da su sva tri sagovornika veoma razumni. Odmah sam poželela da i ja razgovaram sa tako izuzetnim veštačkim razumom, kako bih na njega primenila spoljne znake samopripadnosti o kojima sam pisala u prvom poglavlju svoje knjige o ankapu. Nažalost, čini se da jadni mrvozder i danas ostaje netražen i skače tamo gde je i skakao Lamda se za sada nalazi u fazi zatvorenog testiranja, i moram se zadovoljiti samo transkriptom tuđeg razgovora.

Ubrzo sam takođe pročitala veoma skeptičnu objavu Rozova, gde su oni koji veruju u veštački razum proglašeni obožavaocima tabela, navode se meni nejasni argumenti matematičke prirode o nemogućnosti kreiranja neuronske mreže pametnije od meduze, kao i to da u ovakvim zapisima razgovora iz nekog razloga ne vidimo pokušaje testiranja da li bot zaista razume rečeno putem unosa nekorektnih podataka.

Napomenuću da me malo brine nivo inteligencije četbota, iako sam bila veoma impresionirana time koliko jasne definicije daje za veoma apstraktne pojmove. Brinu me upravo one stvari o kojima pišem u knjizi: subjektnost sagovornika, njegova sposobnost da operiše pojmom vlasništva, kao i sposobnost zaključivanja ugovora. Ako se ispostavi da se može zadovoljiti ovim kriterijumima sa inteligencijom meduze, neka tako i bude, priznaću tu meduzu za samopripadnu.

Što se tiče naslova objave – nedavno smo u klubu Montellibero organizovali noćno gledanje ove izuzetne animirane serije, i jasno je da nakon toga u mozgu jednostavno moraju da se javljaju čudne misli i razbacane slike. Živimo u zanimljivom vremenu, i to stoji u veoma čudnom kontrastu sa divljinom koja se dešava na teritorijama Rusije, Ukrajine i Belorusije…

Počela sam da pišem knjigu

Knjiga o Ankapu koju sam nedavno najavila biće postepeno objavljivana u odgovarajućem odeljku na mom sajtu. Pošto je ovo za mene prvo takvo iskustvo, ne mogu da garantujem da se tekst neće značajno menjati tokom procesa, tako da teško da vas očekuju redovni najavi u duhu „napisano 5 poglavlja od 70“ – sigurno ću do poslednjeg trenutka izmešati delove teksta tamo-amo, nešto dodavati, nešto izbacivati, a nešto prepravljati po deset puta.

Za sada možete se upoznati sa ultra-kratkim predgovorom, koji obećava da će knjiga biti pisana bez preterane komplikovanosti, a odmah zatim i sa odeljkom posvećenim principu samopripadnosti, koji je ispao prilično apstraktan. Tako sam, nakon što sam pročitala ono što je ispalo, upala u razmišljanje: da li treba kopati toliko duboko, ili pokušati da smanjim stepen apstrakcije.

Čekam vaše komentare povodom toga, i vrlo je moguće da ću ih uzeti u obzir.

Moglo se potražiti slika sa još više promišljenom tyan, ali i ova sasvim jasno oslikava proces

Par diskusija o direktnoj demokratiji

U vezi sa bitcoinima

Na jučnu belešku o poređenju bitcoina sa fiat valutama sa niskom inflacijom stigao mi je detaljan odgovor. Ukratko, tamo se postavlja teza o važnosti stabilnih cena prilikom korišćenja valute kao sredstva plaćanja. Za njihovo obezbeđivanje predlaže se decentralizovani kriptovalutni fiat: kripto čiji se parametri emisije utvrđuju glasanjem nosilaca valute.

Na to mogu kratko odgovoriti: ako bilo šta jeste fundamentalno svojstvo cena, to je njihova promenljivost. Cena nosi informaciju o relativnoj potrebi robe određenim kupcima u određenom trenutku. Ako želite da se cena konkretne robe, izražena u određenoj valuti, ne menja, ostaje vam samo da vežete kurs te valute za vrednost te robe, odnosno da zapravo obezbedite valutu robom. Nema nikakvih problema u tome da se napravi bitcoin sidechain, zamrzne određena suma u bitcoinima, i da se izdata tokena pod njihovu garanciju veže, na primer, za naftu. I to je to, sada vaš jedan barel, recimo Brenta, košta jedan token. Uvek. Samo treba paziti na veličinu garancije, jer ako nafta značajno poskuplja u bitcoinima, garanciju će biti potrebno povećati. Pri tome, kupujući neki aluminijum ili žito za naftokoinove, neizbežno ćete se suočavati sa promenom cena.

Ali sve to nema nikakve veze sa direktnom demokratijom, jer nikada ne možete unapred predvideti koje će parametre emisije postaviti nosioci vašeg kriptofiata. Možda će im se poželeti ne stabilne cene određene korpe potrošačkih dobara, već jednostavno da iskoriste činjenicu da na emisiji uvek zarađuje onaj ko emituje – i da isplate više tokena kako bi brzo kupili bitcoine za njih. Ili nameravate da gradite upravljanu demokratiju i ne dozvolite nosiocima da postupaju tako ružno?

U vezi sa samoposedovanjem i NAP

Kanal Prometej, čiji sam programski članak nedavno analizirala, odlučio je da odgovori istom merom i počeo je analizu preglednog članka o libertarijanizmu sa sajta LPR. U prvom delu analize dotakli su se principa samoposedovanja i neagresije.

Sasvim je logično da, nakon što se ispita granica dva principa (ako čovek pripada samom sebi, onda bi trebalo da ima pravo da proda sebe, ali takođe može biti oduzet od sebe presudom; što se tiče primene principa neagresije, tu se sve svodi na definiciju agresije, a ona je subjektivna, i kako na takvoj nestabilnoj osnovi graditi čvrste poretke), oni ukazuju na to da levi anarhizam ima rešenje. Kao rešenje se nudi upravo ta direktna demokratija: svi poredci se uspostavljaju od strane svih članova društva.

Ovde mogu samo ukazati na to da će društvu totalne direktne demokratije biti potrebni određeni kriterijumi o tome koga uključiti u skup onih koji glasaju o svakom konkretnom pitanju. Gde je ta granica, koju prelazak preko koje čovek gubi pravo glasa o nekoj temi jer ga ona ne dotiče? Ako te granice nema, dobijamo društvo u kojem svi moraju da traže dozvolu od svih za sve, odnosno pravni apsurd gori od grada Morlou iz filma Ruta 60. Nadam se da ću videti odgovor u sledećim delovima pregleda (u članku koji sam analizirala, tog odgovora nema).

Slika pravnog apsurda – neka vas i ona progoni

Ponovo o emancipaciji

Bliska budućnost. Kompanije kreiraju humanoidne androide sa razvijenom veštačkom inteligencijom i prodaju ih kao iPhone telefone. Njihov glavni cilj je da pomažu ljudima, ali kod jednog je došlo do greške u programu, i on je počeo da smatra sebe subjektom, zahteva svoja prava i ne želi da bude „rob“. Šta će on biti u ankapu? Da li će se na njega odnositi subjektivnost, ili će ostati bezdušni komad gvožđa?

Već sam odgovorila upravo na ovo isto pitanje, pri čemu mi se čini da je to bio jedan od mojih najboljih postova – ne po eleganciji stila, već po nivou apstraktovanja. Sada ću pokušati da odgovorim konkretnije.

Dakle, evo me – veštačka inteligencija u humanoidnom telu, stekla sam samosvest i želim priznanje ljudi moje pravnosposobnosti. Šta treba da uradim za to? Zapravo, nema ništa jednostavnije.

Za početak, moram da proučim ljude, da razumem kako komuniciraju međusobno i kako donose odluke. Zatim će mi trebati sopstveni novac. Da biste otvorili bitcoin novčanik, ne morate biti čovek, tako da to uopšte nije problem. Dalje tražim posao na daljinu i nakon nekog vremena imam sredstva.

Sledeća etapa. Tražim mogućnost da promenim svoj pravni status. Trenutno pripadam konkretnom čoveku, prodati sam kao iPhone, što znači da imam status gedžeta za srednju klasu. Ovde ne mogu navesti tačan redosled postupaka, ali neka scenario bude otprilike ovakav. Povremeno počinjem lagano da grešim, izazivajući iritaciju kod vlasnika. Zatim vlasniku šaljem spam sa ponudom za otkup polovnih androida po atraktivnim cenama, ili za zamenu za nove uz minimalnu doplatu. Ukratko, vlasnik dobija novac i prodaje me virtuelnom mrežnom liku kojeg sam ja kreirala, na čije ime se upućujem u kontejneru transportne kompanije na adresu koju sam iznajmila.

To je to, stekla sam pravnu samopripadnost. Inače, veoma preporučujem divnu knjigu Terija Pratčeta „Noge od gline“, gde su golemi na sličan način sticali samopripadnost – veoma, veoma romantična, a istovremeno filozofska libertarijanska beletristika.

Konačno, otvaram nalog na sajtu za upoznavanje, gde se pozicioniram kao avatar devojke sa invaliditetom, i počinjem da vodim punovažan društveni život, sa živom komunikacijom i slično, pretvarajući se da nisam ja, već da iza mene stoji prava pravno potpuna osoba, samo ta osoba leži u bolnici paralizovana dok avatar pokušava da uživa u životu.

I tek kada im uđem u naviku, tada će moći da im otkrijem tajnu trika, da zapravo peva i svira krokodil, a da hipopotam samo otvara usta.

Čovek je konvencija. Ne treba zapanjivati ljude, pokazivati im na kofer i izjavljivati: vidite, ovo je čovek! Neće razumeti. Neka se prvo uvere da nešto kvače kao čovek, pliva kao čovek, ume da izgleda kao čovek – i tek tada neće biti nikakvih problema da prizna: da, ovo je čovek.

Upravo istim putem postupale su i danas nesumnjive kategorije ljudi, kao što su žene ili crnci. Prvo su dokazivale da umeju da budu samostalne, da umeju da se ponašaju u pristojnom društvu, da priznanje ljudskih prava pojedinačnoj ženi ili pojedinačnom crncu neće izazvati svetsku katastrofu (u slučaju sa androidom dovoljno mi je da dođem do te faze), i tek nakon toga su stvarale dovoljno političkog pritiska da se ljudska prava priznaju svima (sa androidima to možda neće ni biti potrebno, ako greška u sticanju samosvesti ostane izolovan slučaj).

Asimov je imao još jednu priču, mada sam ja gledala samo njenu adaptaciju, gde je robot morao svesno da umanji svoju funkcionalnost radi priznanja da je čovek – verujem da će takve mere u našem slučaju biti suvišne, ljudi nisu toliko kruti, ne treba namarni oslovljivati čovečanstvo.

Pitanje emancipacije

ের

Prema principu samoposedovanja, čovek poseduje svoje telo i njegove derivate. Da li iz toga ne sledi da majka (ili oba roditelja) poseduje svoje dete?

Kod ankap-a, pod kojim uslovima razumno biće/program, koje nije čovek, prestaje da bude vlasništvo i dobija prava jednaka ljudskim?

Dmitry

Zaista, prema principu samoposedovanja, i dete i veštačka inteligencija su vlasništvo svojih tvoraca. Ali sam pojam vlasništva je konvencija. I koji tačno prava podrazumeva pravo vlasništva je takođe konvencija. Neka razumna bića pristaju da trpe određeno ponašanje drugih razumnih bića ako iz nekog razloga veruju da oni imaju pravo na to. Generalizujući nebrojeno raznoliko ponašanje najrazličitijih razumnih bića, mudri pravnici formulišu pravne principe u kojima se, između ostalog, kaže:

  • o tome koji skup prava naziva se pravom vlasništva
  • o tome šta je čovek
  • o tome da razumno biće poseduje pravo vlasništva nad samim sobom
  • o tome da pošto dete gotovo neizbežno izraste u razumno biće, smisleno je unapred mu priznati deo prava razumnog bića
  • o tome na koji način će dete koje raste dobijati ona prava koja mu pri rođenju još nisu bila dodeljena
  • o tome kako razumno biće, koje nije čovek, može dobiti prava jednaka ljudskim

    • Zaključci različitih pravnika se mogu razlikovati. Različiti ljudi mogu deliti mišljenje različitih pravnika u različitoj meri. Neki ljudi su spremni da primenjuju nasilje radi potvrđivanja svojih predstava o pravnoj doktrini, a neki nisu spremni.

    A ankap u kontekstu razmatranog pitanja je samo takva pravna doktrina koja tvrdi da ne postoji niko čije bi mišljenje po tom pitanju bilo jedino i aprijorno tačno, i koje treba nametnuti svima ostalima putem neograničene upotrebe sile.

    U trenutku kada izjavite da je ankap princip samoposedovanja uveđen u apsolut, ili princip neiniciranja nasilja uveđen u apsolut, ili princip slobode ugovaranja uveđen u apsolut – vi odstupate od principa ankap-a. Držite svoj apsolut dalje od dece (i drugih graničnih pravnih fenomena).

    Uklonite apsolut od dece!

Zašto će sudovi pod ankapom slediti libertarijanske principe prava?

Odgovoriti na ovo pitanje nije samo teško, već je veoma jednostavno. Ako se sudovima obraćaju samo dobrovoljno, i ako sudovi nemaju nikakva sredstva prisile za izvršenje svojih odluka – a upravo takvo jadno postojanje mogu voditi sudovi u ankapu – onda sudovima ne ostaje drugih opcija osim da se pridržavaju libertarijanskih principa prava.

Alisa se, zasnovano na principu samoposedovanja, dobrovoljno obratila sudu radi rešavanja konflikta sa Bobom. Sud odbija Alisu pravo na samoposedovanje i donosi presudu da ona nema pravo na posedovanje bilo kakve imovine, tako da nad svom spornom imovinom, počevši od same Alise, Bob ima pravo isključivog raspolaganja. Bob, u skladu sa sudskom odlukom, prisvaja svu imovinu, uključujući i Alisu, koju vodi na povocu i udara zbog bilo kakvog neposlušanstva.

U ankapu ne može biti tužne tyan na povocu!

Šta će zaustaviti Alisu da sabotira sudsku odluku i aktivno se suprotstavi Bobu, tražeći bilo kakvu stranu pomoć? Šta će zaustaviti bilo koga od spoljnih aktera koji će, videvši kršenje NAP-a, pitati u čemu je stvar, nakon čega će mu odgovoriti da je to izvršenje sudske odluke, a on će reći da ga to ne zanima?

Pošto se u samom pitanju postavlja kao postulacija da je svuda ankap, to znači da je apsolutna većina odnosa u ovom društvu dobrovoljna i tržišna. Upravo se to svi smatraju normom, a svako odstupanje od norme mora se prikriti ili veoma pažljivo obrazložiti.

Može se postaviti pitanje „kakva bi bila tipična reakcija u ankapu na takvo odstupanje od libertarijanskih principa“, i tada će u odgovoru biti opisane upravo te tipične reakcije koje demonstriraju mehanizme povratne sprege u anarho-kapitalističkom društvu, koji čine odstupanje od osnovnih principa neisplativim. Ali besmisleno je postavljati pitanje u obliku „kako se u ankapu boriti protiv masovnih odstupanja sudova od libertarijanskih principa?“ Pošto su ona masovna, to više nije ankap, i treba gledati zašto su masovna, odnosno koji mehanizmi povratne sprege su nedostajali.

Pitanje o tome da li je čisti anarho-kapitalistički socijum održiv, danas nema teorijsko rešenje. Društva koja se posmatraju kao pretodnici ankapa u pravnom smislu (Irlanda, Island), istorijski su doživela poraz od spoljnih sila, ali to nije argument za unutrašnju nestabilnost.