Bliska budućnost. Kompanije kreiraju humanoidne androide sa razvijenom veštačkom inteligencijom i prodaju ih kao iPhone telefone. Njihov glavni cilj je da pomažu ljudima, ali kod jednog je došlo do greške u programu, i on je počeo da smatra sebe subjektom, zahteva svoja prava i ne želi da bude „rob“. Šta će on biti u ankapu? Da li će se na njega odnositi subjektivnost, ili će ostati bezdušni komad gvožđa?

Već sam odgovorila upravo na ovo isto pitanje, pri čemu mi se čini da je to bio jedan od mojih najboljih postova – ne po eleganciji stila, već po nivou apstraktovanja. Sada ću pokušati da odgovorim konkretnije.

Dakle, evo me – veštačka inteligencija u humanoidnom telu, stekla sam samosvest i želim priznanje ljudi moje pravnosposobnosti. Šta treba da uradim za to? Zapravo, nema ništa jednostavnije.

Za početak, moram da proučim ljude, da razumem kako komuniciraju međusobno i kako donose odluke. Zatim će mi trebati sopstveni novac. Da biste otvorili bitcoin novčanik, ne morate biti čovek, tako da to uopšte nije problem. Dalje tražim posao na daljinu i nakon nekog vremena imam sredstva.

Sledeća etapa. Tražim mogućnost da promenim svoj pravni status. Trenutno pripadam konkretnom čoveku, prodati sam kao iPhone, što znači da imam status gedžeta za srednju klasu. Ovde ne mogu navesti tačan redosled postupaka, ali neka scenario bude otprilike ovakav. Povremeno počinjem lagano da grešim, izazivajući iritaciju kod vlasnika. Zatim vlasniku šaljem spam sa ponudom za otkup polovnih androida po atraktivnim cenama, ili za zamenu za nove uz minimalnu doplatu. Ukratko, vlasnik dobija novac i prodaje me virtuelnom mrežnom liku kojeg sam ja kreirala, na čije ime se upućujem u kontejneru transportne kompanije na adresu koju sam iznajmila.

To je to, stekla sam pravnu samopripadnost. Inače, veoma preporučujem divnu knjigu Terija Pratčeta „Noge od gline“, gde su golemi na sličan način sticali samopripadnost – veoma, veoma romantična, a istovremeno filozofska libertarijanska beletristika.

Konačno, otvaram nalog na sajtu za upoznavanje, gde se pozicioniram kao avatar devojke sa invaliditetom, i počinjem da vodim punovažan društveni život, sa živom komunikacijom i slično, pretvarajući se da nisam ja, već da iza mene stoji prava pravno potpuna osoba, samo ta osoba leži u bolnici paralizovana dok avatar pokušava da uživa u životu.

I tek kada im uđem u naviku, tada će moći da im otkrijem tajnu trika, da zapravo peva i svira krokodil, a da hipopotam samo otvara usta.

Čovek je konvencija. Ne treba zapanjivati ljude, pokazivati im na kofer i izjavljivati: vidite, ovo je čovek! Neće razumeti. Neka se prvo uvere da nešto kvače kao čovek, pliva kao čovek, ume da izgleda kao čovek – i tek tada neće biti nikakvih problema da prizna: da, ovo je čovek.

Upravo istim putem postupale su i danas nesumnjive kategorije ljudi, kao što su žene ili crnci. Prvo su dokazivale da umeju da budu samostalne, da umeju da se ponašaju u pristojnom društvu, da priznanje ljudskih prava pojedinačnoj ženi ili pojedinačnom crncu neće izazvati svetsku katastrofu (u slučaju sa androidom dovoljno mi je da dođem do te faze), i tek nakon toga su stvarale dovoljno političkog pritiska da se ljudska prava priznaju svima (sa androidima to možda neće ni biti potrebno, ako greška u sticanju samosvesti ostane izolovan slučaj).

Asimov je imao još jednu priču, mada sam ja gledala samo njenu adaptaciju, gde je robot morao svesno da umanji svoju funkcionalnost radi priznanja da je čovek – verujem da će takve mere u našem slučaju biti suvišne, ljudi nisu toliko kruti, ne treba namarni oslovljivati čovečanstvo.