Тег: Asimov

Roboti i Koventri

Nedavno su Bitarch i Voluntarist predložili kao tezu za svoju ideju biopojačanja morala Heinleinovu povest „Coventry“. Ukratko, zaplet je sledeći: glavni junak je branio pravo na fizičku agresiju i umesto psihološke korekcije izabrao je progonstvo među sličnim agresorima. Tamo se najeo lokalnih običaja, a kada je otkrio da ti varvari planiraju da pobegnu iz svog ograđenog prostora i porobite mirne stanovnike spolja, zastupio je one koji su ga proterali, budući spreman čak i na tu istu psihološku korekciju.

Zaključci Bitarcha i Voluntarista: korekcije se ne treba plašiti, prihvatite je dobrovoljno, nije neophodno da pre toga organizujete ekskurziju kod agresivnih divljaka.

Robert Heinlein je grandmaster američke fantastike, ali samo jedan od trojice. Knjige Arthura Clarka nisu previše poznate na ruskim prostorima, pa nećemo o njemu, bolje ćemo videti šta treći grandmaster – Isaac Asimov – piše o temi korekcije agresivnog ponašanja.

U njegovoj verziji istorije budućnosti, ljudi su aktivno koristili antropomorfne robote, čiji je razum, iz straha od bunta mašina, ograničen tri zakona koji su danas opštepoznati. Kolonizovavši pomoću robota nekoliko desetina planeta, ljudi su tamo izgradili udobno kosmonautsko društvo, gde je broj ljudi komforno mali, a broj robota koji im služe komforno veliki. Roboti ne samo da sami nisu primenjivali nasilje nad ljudima, već su presecali i slične pokušaje bilo koga drugog. To je učinilo život bezbednim, a naviku fizičkog nasilja potpuno je izbrisalo. Prilagođavši svoje planete i sami se prilagodivši, kosmonauti su prestali sa svakom ekspanzijom i fokusirali se uglavnom na produžavanje svog života.

Oni koji su ostali na Zemlji bili su previše brojni i samo su se sve gušće skupili kako bi uštedeli na komunalnim troškovima zahvaljujući pozitivnim efektima razmere. Na kraju su stekli strah od divlje prirode i takođe izgubili sposobnost za kosmičkom ekspanzijom.

Iz ove zamke Asimov je izvukao čovečanstvo bukvalno pomoću „boga iz mašine“. Određeni robot je slučajno stekao sposobnost da čita i ispravlja ljudske emocije, ispunio se mislima o dobri kosmičke ekspanzije za čovečanstvo i izbacio je to isto čovečanstvo sa Zemlje bez robota šutnom pod zadnjicu, a zatim je još i ugasio svetlo za onima koji odlaze kako ne bi pomislili da se vrate – pokrenuo je mehanizam koji je postepeno učinio Zemlju potpuno nepogodnom za život. Rezultat – dvadeset hiljada godina ekspanzije i zvezdanih ratova, naseljavanje cele galaksije, a zatim prelazak na „hive mind“, opštegalaktički razum – ali ne toliko da bi se udobno živelo bez nasilja u okvirima jedinstvenog čovečanstva, već da bi se, u slučaju potrebe, efikasno pružio otpor invaziji iz drugih galaksija.

Dakle, Asimov pomoću svog umetničkog instrumentarijuma pokazuje da je agresija životno neophodna čovečanstvu za ekspanziju i zaštitu od Tuđaca, dok u vreme kada nema prostora za ekspanziju, dolazi vreme za korekciju agresivnog ponašanja, ali to je nužna mera, slična lekovima za suzbijanje imunog odgovora, i ako se preterano zapleti u nju, čovečanstvo slabi i degeneriše. Za svako ljudsko društvo, prema Asimovu, najbolje stanje je period njegove ekspanzije, kada su ljudi energični, preduzimljivi i puni zdrave agresije usmerene pre svega na spoljni svet. I taj ideal kod Asimova otelovljuju trgovci – ljudi koji pokoravaju frontir i istražuju koje korisne stvari tamo postoje, koje se mogu jeftino nabaviti, a zatim skupo prodati u civilizovanim krajevima.

U čemu je razlika ovog sveta od društva prikazanog u „Coventryju“? Tamo agresori ne dospevaju na frontir, već u rezervat. Njihova agresija je usmerena jedni na druge, odvija se pozitivna selekcija po nivou snalažljivosti i bezobzirnosti agresora, i pre ili kasnije oni prelaze na ekspanziju, pronalazeći način da probiju barijeru kojom su se od njih odgradili civilizovani i mirni ljudi. Upravo je svet „Coventryja“ ideal savremene zapadne civilizacije u našoj sopstvenoj verziji Zemlje. Ova civilizacija je umorna od ratova i volela bi da živi u miru sa varvarima, ili barem da se od njih odgradi, iako najcivilizovaniji predstavnici zapadne civilizacije optužuju zagovornike takvog ograđivanja za preteranu okrutnost, jer je i varvarska kultura vredna i autentična, samo treba pomoći varvarima da okuse čari civilizacije, i sve će biti u redu.

U takvom obliku zapadna civilizacija je osuđena. Bitarch i Voluntarist, osećajući to, zastupaju ideju o psihokorekciji, ali govore pre svega o tome da se agresija uklanja unutar civilizovanog društva. I to je njihova retorička greška. Njihove ideje bi bile primljene potpuno drugačije kada bi govorili o psihokorekciji upravo kao o ofanzivnom oružju protiv varvarstva.

Zabombardovati afričke divljake, ruske orkove, meksičke kartele i ostalu šljam empatijom i ljubaznošću pomoću serotoninskih bombi! Oseći im psihopatiju iz korena! Civilizacija će napredovati sve dok poslednji islamista ne poljubi dami ruku!

Eto tada – će proći.

Ponovo o emancipaciji

Bliska budućnost. Kompanije kreiraju humanoidne androide sa razvijenom veštačkom inteligencijom i prodaju ih kao iPhone telefone. Njihov glavni cilj je da pomažu ljudima, ali kod jednog je došlo do greške u programu, i on je počeo da smatra sebe subjektom, zahteva svoja prava i ne želi da bude „rob“. Šta će on biti u ankapu? Da li će se na njega odnositi subjektivnost, ili će ostati bezdušni komad gvožđa?

Već sam odgovorila upravo na ovo isto pitanje, pri čemu mi se čini da je to bio jedan od mojih najboljih postova – ne po eleganciji stila, već po nivou apstraktovanja. Sada ću pokušati da odgovorim konkretnije.

Dakle, evo me – veštačka inteligencija u humanoidnom telu, stekla sam samosvest i želim priznanje ljudi moje pravnosposobnosti. Šta treba da uradim za to? Zapravo, nema ništa jednostavnije.

Za početak, moram da proučim ljude, da razumem kako komuniciraju međusobno i kako donose odluke. Zatim će mi trebati sopstveni novac. Da biste otvorili bitcoin novčanik, ne morate biti čovek, tako da to uopšte nije problem. Dalje tražim posao na daljinu i nakon nekog vremena imam sredstva.

Sledeća etapa. Tražim mogućnost da promenim svoj pravni status. Trenutno pripadam konkretnom čoveku, prodati sam kao iPhone, što znači da imam status gedžeta za srednju klasu. Ovde ne mogu navesti tačan redosled postupaka, ali neka scenario bude otprilike ovakav. Povremeno počinjem lagano da grešim, izazivajući iritaciju kod vlasnika. Zatim vlasniku šaljem spam sa ponudom za otkup polovnih androida po atraktivnim cenama, ili za zamenu za nove uz minimalnu doplatu. Ukratko, vlasnik dobija novac i prodaje me virtuelnom mrežnom liku kojeg sam ja kreirala, na čije ime se upućujem u kontejneru transportne kompanije na adresu koju sam iznajmila.

To je to, stekla sam pravnu samopripadnost. Inače, veoma preporučujem divnu knjigu Terija Pratčeta „Noge od gline“, gde su golemi na sličan način sticali samopripadnost – veoma, veoma romantična, a istovremeno filozofska libertarijanska beletristika.

Konačno, otvaram nalog na sajtu za upoznavanje, gde se pozicioniram kao avatar devojke sa invaliditetom, i počinjem da vodim punovažan društveni život, sa živom komunikacijom i slično, pretvarajući se da nisam ja, već da iza mene stoji prava pravno potpuna osoba, samo ta osoba leži u bolnici paralizovana dok avatar pokušava da uživa u životu.

I tek kada im uđem u naviku, tada će moći da im otkrijem tajnu trika, da zapravo peva i svira krokodil, a da hipopotam samo otvara usta.

Čovek je konvencija. Ne treba zapanjivati ljude, pokazivati im na kofer i izjavljivati: vidite, ovo je čovek! Neće razumeti. Neka se prvo uvere da nešto kvače kao čovek, pliva kao čovek, ume da izgleda kao čovek – i tek tada neće biti nikakvih problema da prizna: da, ovo je čovek.

Upravo istim putem postupale su i danas nesumnjive kategorije ljudi, kao što su žene ili crnci. Prvo su dokazivale da umeju da budu samostalne, da umeju da se ponašaju u pristojnom društvu, da priznanje ljudskih prava pojedinačnoj ženi ili pojedinačnom crncu neće izazvati svetsku katastrofu (u slučaju sa androidom dovoljno mi je da dođem do te faze), i tek nakon toga su stvarale dovoljno političkog pritiska da se ljudska prava priznaju svima (sa androidima to možda neće ni biti potrebno, ako greška u sticanju samosvesti ostane izolovan slučaj).

Asimov je imao još jednu priču, mada sam ja gledala samo njenu adaptaciju, gde je robot morao svesno da umanji svoju funkcionalnost radi priznanja da je čovek – verujem da će takve mere u našem slučaju biti suvišne, ljudi nisu toliko kruti, ne treba namarni oslovljivati čovečanstvo.