U vezi sa bitcoinima
Na jučnu belešku o poređenju bitcoina sa fiat valutama sa niskom inflacijom stigao mi je detaljan odgovor. Ukratko, tamo se postavlja teza o važnosti stabilnih cena prilikom korišćenja valute kao sredstva plaćanja. Za njihovo obezbeđivanje predlaže se decentralizovani kriptovalutni fiat: kripto čiji se parametri emisije utvrđuju glasanjem nosilaca valute.
Na to mogu kratko odgovoriti: ako bilo šta jeste fundamentalno svojstvo cena, to je njihova promenljivost. Cena nosi informaciju o relativnoj potrebi robe određenim kupcima u određenom trenutku. Ako želite da se cena konkretne robe, izražena u određenoj valuti, ne menja, ostaje vam samo da vežete kurs te valute za vrednost te robe, odnosno da zapravo obezbedite valutu robom. Nema nikakvih problema u tome da se napravi bitcoin sidechain, zamrzne određena suma u bitcoinima, i da se izdata tokena pod njihovu garanciju veže, na primer, za naftu. I to je to, sada vaš jedan barel, recimo Brenta, košta jedan token. Uvek. Samo treba paziti na veličinu garancije, jer ako nafta značajno poskuplja u bitcoinima, garanciju će biti potrebno povećati. Pri tome, kupujući neki aluminijum ili žito za naftokoinove, neizbežno ćete se suočavati sa promenom cena.
Ali sve to nema nikakve veze sa direktnom demokratijom, jer nikada ne možete unapred predvideti koje će parametre emisije postaviti nosioci vašeg kriptofiata. Možda će im se poželeti ne stabilne cene određene korpe potrošačkih dobara, već jednostavno da iskoriste činjenicu da na emisiji uvek zarađuje onaj ko emituje – i da isplate više tokena kako bi brzo kupili bitcoine za njih. Ili nameravate da gradite upravljanu demokratiju i ne dozvolite nosiocima da postupaju tako ružno?
U vezi sa samoposedovanjem i NAP
Kanal Prometej, čiji sam programski članak nedavno analizirala, odlučio je da odgovori istom merom i počeo je analizu preglednog članka o libertarijanizmu sa sajta LPR. U prvom delu analize dotakli su se principa samoposedovanja i neagresije.
Sasvim je logično da, nakon što se ispita granica dva principa (ako čovek pripada samom sebi, onda bi trebalo da ima pravo da proda sebe, ali takođe može biti oduzet od sebe presudom; što se tiče primene principa neagresije, tu se sve svodi na definiciju agresije, a ona je subjektivna, i kako na takvoj nestabilnoj osnovi graditi čvrste poretke), oni ukazuju na to da levi anarhizam ima rešenje. Kao rešenje se nudi upravo ta direktna demokratija: svi poredci se uspostavljaju od strane svih članova društva.
Ovde mogu samo ukazati na to da će društvu totalne direktne demokratije biti potrebni određeni kriterijumi o tome koga uključiti u skup onih koji glasaju o svakom konkretnom pitanju. Gde je ta granica, koju prelazak preko koje čovek gubi pravo glasa o nekoj temi jer ga ona ne dotiče? Ako te granice nema, dobijamo društvo u kojem svi moraju da traže dozvolu od svih za sve, odnosno pravni apsurd gori od grada Morlou iz filma Ruta 60. Nadam se da ću videti odgovor u sledećim delovima pregleda (u članku koji sam analizirala, tog odgovora nema).
