ili Onaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva
Hvala Bitarhu na ideji za članak
Postoji prilično česta strategija pregovaranja koja mi je poznata pod imenom Napoleonov princip: traži nemoguće, i dobićeš maksimum. Neću govoriti u ime Napoleona, ali to danas praktikuje, na primer, Tramp, a takođe to obožavaju različiti teroristi koji uzimaju taoca. Ova strategija je dobra, ali ima jednu malu manu: funkcioniše samo ako se primenjuje sa pozicije snage. Zato, kada neki politički aktivista nastupi sa maksimalističkim zahtevima upućenim državi, ja prvo procenim čime on može da preti zbog neispunjavanja zahteva, i obično odmah dosadi. Prazne zahteve u najboljem slučaju ignorišu, a u najgorem kažnjavaju.
Ako je vaša pregovaračka pozicija slaba, mnogo je prikladnije primeniti suprotnu strategiju, koja se može nazvati strategijom kaše od sekire, jer je dobro ilustrovana ovom bajkom:
Vratio se vojnik sa rata, zamolio je staricu da mu prenoći. Ona ga je pustila. Zamolio je za hranu, ona mu odgovori da sama nema ništa. Video je sekiru i reče: „palite peć, nosite lonac, pravićemo kašu od sekire“. Starica se začudila, ali je ispunila molbu. Voda je proključala, vojnik je probao vodu i zamolio za so. Zatim za žitarice. U različitim verzijama bilo je još raznih molbi za sastojke, na kraju je kaša začinjena maslacem, poslužena i sa užitkom pojela. A sekiru je vojnik ili uzeo sa sobom da je dokuva i pojede, ili je ostavio starici uz slično uputstvo.
Dok Napoleonovu strategiju primenjuju teroristi koji uzimaju taoca, strategiju „kaše od sekire“ primenjuju pregovarači koji te teroriste započinju pričom. Strategija se svodi na postepeno iznuđivanje malih ustupaka, a u njenom osnovu leži pretpostavka da druga strana neće snositi troškove samo od ispunjenja molbe, već i od odbijanja da je ispuni. Još jedna pretpostavka je da druga strana mora imati veliki cilj i da mora verovati da niz malih dogovora vodi ka tom cilju. Da vojnik nije mamio obećanjem kaše od sekire, već je samo tražio pristup peći, drvima, vodi, loncu, soli i tako dalje, negde na etapu soli dobio bi čvrsto odbijanje tipa „dosta ti je i ključale vode“. Tako će terorista postepeno puštati taoce ako bude siguran da ga to približava njegovom navedenom cilju, a ne samo zato što su ga zamolili.
U pregovorima sa predstavnicima države, libertariancima ima smisla primenjivati upravo ovu strategiju. To jest, potrebno je otkriti koji cilj određeni zvaničnik juri, a zatim početi da mu nudite male korake koji bi ga vodili ka tom cilju u zamenu za odustajanje od pozicija u nekim stvarima koje mu nisu principijalne.
U sledećem članku ćemo razviti ovu temu.
Pretpostavićemo da sam vojniku obojila kosu u crno, a šišku u zlatno)))
Zamislimo sledeću situaciju koja se desila u imaginarnom ankapu. Po mom mišljenju, neko je nanio štetu mojoj imovini, a po mišljenju tog nekoga, on mi štetu nije nanio. I okolnosti ovog slučaja su takve da je on veoma i veoma sporan, objektivnoj strani je teško da utvrdi ko je u pravu. Usled toga, to se pretvara u situaciju kada na velikom uzorku različitih sudova polovina njih staje na moju stranu, a druga polovina na stranu koju ja optužujem. Na moje predloge da isplati barem deo od kompenzacije koju zahtevam ja (i sudovi koji su stali na moju stranu), protivnik kategorički odbija, jer, po njegovom mišljenju, štetu mojoj imovini nije prouzrokovao, a shodno tome mi ne duguje ni ikakav novac.
U uslovima države, takav problem se pouzdano rešava hijerarhijom sudova. Da, neko će ostati nezadovoljan, ali u tome je čitava suština institucije suda. U uslovima ankapa, pak dolazimo do složenog konflikta, kada moji sudski izvršitelji i obezbeđenje mog protivnika, praktično, moraju početi da ratuju jedni protiv drugih, jer su obe strane u sukobu podjednako u pravu. Koje rešenje ankap nudi za takve situacije? I kako ja lično treba da se ponaš u takvoj situaciji?
Funkcija suda je da pomogne stranama da reše svoj konflikt. Jedina mogućnost da se to uradi leži u tome da obe strane konflikta priznaju nad sobom jurisdikciju određenog suda u konkretnom slučaju. Ako je slučaj složen i zamršen, ne možemo unapred znati poziciju bilo kog konkretnog unapred određenog suda sve dok on ne završi postupak. Zato je sve što je potrebno stranama konflikta da pronađu sud koji ima dovoljno dobru reputaciju, koji im odgovara cenom i koji je spreman da preuzme postupak. Zatim obe strane zaključuju ugovor sa sudom da su spremne da izvrše njegovu presudu u tom slučaju, i tek nakon toga sud uopšte počinje da ulazi u temu.
Pošto je slučaj toliko mutan, verovatno će i konačna presuda suda biti prilično kompromisna, poput toga da jedna od strana dobije delimično zadovoljenje svojih zahteva, ali pritom isplaćuje drugoj strani određenu kompenzaciju. Ali, uostalom, to ne možemo znati unapred.
Naravno, svaka strana u sukobu će biti zainteresovana za nepristrasnost suda, pa će verovatno smatrati važnim da u ugovor unese klauzulu kojom zadržava pravo povlačenja iz procesa pre završetka postupka, ako dokaže činjenicu o pristrasnosti suda u određenom ishodu.
Ako se, pak, jedna od strana unapred odrekne prihvatanja bilo kakve presude osim one koja je potpuno oslobađa obaveza, time se ona zapravo odriče suda kao takvog, što znači da je namerava da nastavi otvoreni konflikt sa drugom stranom. U tom slučaju, strana koja je saglasna sa suđenjem može mahati tom svojom spremnošću, govoreći da ona nije ta koja razuzeva rat, već se samo brani, i time pridobijati nove saveznike, dok agresora polako guši sankcijama, primoravajući ga na miroljubive pregovore.
Inače, miroljubivi pregovori, bez ikakvog spoljnog arbitra, takođe su način rešavanja sukoba, tako da sud za to nipošto nije obavezna procedura.
Kao što su mnogi više puta primećivali, u međunarodnoj politici stanje stvari veoma podseća na ankap
