Ponekad se nasilna dela, počev od njihove primene kao metode rešavanja interpersonalnih konflikata, pa sve do geopolitičkih odnosa, mogu opravdati prihvatanjem takozvane koncepcije preventivnog napada. Na taj način, nasilje se priрівnava samoodbrani, budući da je žrtva napada navodno i sama agresor, ona je nameravala da izvrši napad i sigurno bi to uradila da joj nije upućen preventivni udarac. U praksi se ovakav način razmišljanja može lako primetiti u konfliktnim situacijama, kada se, na primer, na isključivo verbalne pretnje odgovorilo nasiljem. A još jasnije se on može pratiti u slučajevima kada je neka pretnja budućim napadom predstavljena kao opravdan povod za započinjanje ratova.
Podrazumeva se da preventivni napadi ne postoje kao zasebna kategorija agresije, a naročito ne kao oblik samoodbrane. Određena „preventivnost“ u ovom slučaju predstavlja potpuno isto opravdanje kao i svako drugo moguće opravdanje nasilja; ona nimalo ne čini konkretan slučaj njegove primene nečim drugim, kvalitativno različitim od ostalih slučajeva. Naravno, ako su postojale neposredne pretnje izvršenjem nasilja ili realan pokušaj napada, tada se odgovornim silnim merama može reći da je samoodbrana. Ali ako to nije bio slučaj, onda imamo posla upravo sa nasilnim napadom, a sve ostalo su samo nagađanja, izmišljena kako bi se opravdalo sopstveno nasilje pred drugima.
Često se smatra da se pitanje nasilja svodi isključivo na ciljeve koji ga podstiču ili na faktore koji ga provociraju. Polazeći od takvog mišljenja, nasilje će biti izvršeno gotovo uvek ako je to za određenu osobu profitabilno i ne nosi nikakve rizike. Takođe, u nedostatku rizika, nasilje će skoro uvek biti izvršeno u slučaju provokacije koja to podstiče. I jedino što zaustavlja bilo kog čoveka od vršenja nasilja su upravo takvi racionalno procenjeni rizici, na primer pretnja kazne koja sledi nakon nasilja, naoružana samoodbrana žrtve nasilnog napada ili drugi.
Takav pogled na pitanje nasilja, naravno, nije u skladu sa stvarnošću. U suprotnom, ceo svet bi se sastojao od zlih i nasilnih, ili barem jednostavno osećajno tupih ljudi u odnosu na nasilje. Ali ponašanje svakog čoveka u značajnoj meri formira ogroman spektar osećanja. Agresivna osećanja nisu izuzetak, ona su sasvim prirodna za čoveka. Međutim, polazeći od koncepta mehanizma inhibicije nasilja, svaki normalno razvijeni pojedinac još od najranijeg uzrasta oseća takođe osećaj odbojnosti prema vršenju radnji nasilnog karaktera prema drugim ljudima. Ovaj isti mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena ogromnoj većini ljudi.
Vredi se setiti i toga da, bez obzira na društvene okolnosti, ogromna većina ljudi nikada ne vrši nasilje. Čak i u zemljama Latinske Amerike, sav nasilni kriminal potiče od ogromne manjine ljudi. Pokretačka snaga svih ratova, represija i genocida bila je ogromna manjina ljudi. Zato, da li se zaista može smatrati da će svaki čovek vršiti nasilje uvek kada mu je to racionalno profitabilno?
Bez obzira na okolnosti, ogromna većina ljudi nikada nije vršila niti će vršiti nasilje, barem u njegovim najozbiljnijim oblicima (nanosilačnu značajnu fizičku štetu ili ubistvo). Nasilje se ne formira samo ciljevima i provokacijama. Oni, naravno, mogu podstaći na vršenje nasilja, ali samo one ljude koji su već bili sposobni za to, budući da nisu osećali nikakvu odbojnost prema nasilju.
Jedna od metoda borbe protiv nasilnika je strategija provokacije, „maskarad“ protiv nasilja. Za one koji još nisu u toku – ova koncepcija predlaže da se ljudi skloni nasilju provociraju na napad i da se protiv njih primeni samoodbrana, uključujući i upotrebu lethalnog oružja. To će omogućiti otkrivanje mnogih skrivenih nasilnika, pa čak i njihovo uništenje direktno prilikom vršenja činova nasilja (inicijacija nasilja s naše strane prema bilo kome nije potrebna, mi se samo branimo od nasilja). Pri tome, pod provokacijom se ne nudi ništa nametljivo – to može biti samo šetnja u skupoj odeći mračnim prolazom ili sa LGBT simbolikom na gradskom trgu. Ako će neko samo zbog toga želeti da napadne osobu primenom fizičkog nasilja – to znači da je on nasilnik, protiv kojeg je samoodbrana potpuno opravdana.
Ali sa strane onih koji smatraju silu prihvatljivom metodom za postizanje ciljeva i održavanje određenih poretaka, može se čuti kritika ove koncepcije. Po njihovom mišljenju, čak i najmanja provokacija, koja uopšte ne podrazumeva nikakve aktivne akcije, ipak je jedan od najgorih i nemoralnih fenomena koji se mogu zamisliti. A sa druge strane, izmamiti nekoga šakama, ili čak ubiti zbog takve provokacije – to je sasvim normalno. Mislim da se već mogu izvući određeni zaključci o ovom stavu, uzimajući u obzir njegov nasilni karakter.
Naravno, slažem se sa izrazom „ne ulazi u tuđi manastir sa svojim pravilima“, u određenim slučajevima se on uklapa u ovu kritiku (na primer, ako LGBT pristalica zaluta u konzervativnu četvrt). Ali ako se neko ipak uvukao, zar je zaista potrebno odmah nasrnuti pesnicama? To je nenasilno kršenje, što znači da se ono može rešiti nenasilnim metodama. Posebno će dobro funkcionisati pretnja reputacionim sankcijama. A ako neko ne može da se obuzda od napada, onda je on, ponovo, nasilnik.
Takođe, ovu strategiju optužuju da je sama po sebi nasilna, jer njeni izvršioci unapred računaju na to da će izvršiti nasilje. Ali oni računaju samo na odbranu, a ne na napad. Svako ko izađe na ulicu sa sredstvima za samoodbranu, računa na to da će sa određenom verovatnoćom biti napadnut, inače ne bi ni uzeo ta sredstva. Znači li to da su sada svi oni koji žele da se zaštite – nasilnici?
Još jednom podsećam: sa bilo kojim nenasilnim kršenjem reda može se nositi nenasilnim načinom, pomoću reputacionih i finansijskih sankcija. A svaka inicijacija nasilja govori o tome da je onaj koji ju je izvršio – nasilnik. To je sve što je potrebno razumeti da bi se srušila bilo kakva kritika ove vrste.
Jednu od glavnih metoda borbe protiv nasilja možemo nazvati postizanjem balansa potencijala nasilja, odnosno opštem naoružanju stanovništva, gde će svaka osoba moći brzo i efikasno da uništi nasilnika prilikom njegovog direktnog napada. Međutim, neki ljudi mogu sumnjati u mogućnost realizacije takvog scenarija zbog ekonomskog nejednakosti u društvu ili banalnog neželjenja pojedinaca da poseduju oružje. Ali postoji jedna zanimljiva metoda, pomoću koje se može značajno smanjiti broj nasilnika u društvu čak i uz pomoć male grupe naoružanih aktivista. Ona će stvoriti potpuno isti pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorenzovog mehanizma koji inhibira nasilje u populaciji kao u slučaju opšteg naoružanja, ali će zahtevati mnogo manje resursa za realizaciju.
Naravno da ne predlažem preventivno nasilje, jer bi za njegovu realizaciju naši aktivisti sami morali biti nasilnici, sposobni da iniciraju nasilje prema drugim ljudima. Oslanjati se u obezbeđivanju sopstvene bezbednosti na grupu naoružanih nasilnika, čak i ako oni u ovom trenutku tvrde da su na vašoj strani, bila bi velika glupost. Aktivisti moraju biti ljudi sposobni samo za samoodbranu. Takođe, treba razumeti i to da ne možemo sa sigurnošću znati da li je određena osoba sklona nasilju sve dok se ne nađe u okolnostima koje ga provociraju. Tek ako nije uspeo da se obuzda i pokaže nasilnost, može se govoriti o tome da je sklona tome. U tom smislu, preventivno nasilje će na kraju dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, što nikako ne smemo dozvoliti.
Ono što nudim jeste upravo metod „provokacije“ silovateča da pokažu svoju nasilnu suštinu. Kako biste razumeli o čemu je reč, obratiću se jednom primeru praktične implementacije ove strategije. Reč je o iskorenjivanju banditizma u posleratnom Odesu, ili takozvanoj narodnoj operaciji „Maskarad“, koju je organizovao sam maršal Žukov. Naravno, ova operacija je sprovedena po državnom nalogu, ali u ovom slučaju to nije toliko važno, jer se ona i u svakom slučaju sastoji od korišćenja isključivo samoodbrane, što znači da je mogu primeniti i borci protiv agresivnog nasilja. Kada su se na ulicama Odesa pod okriljem noći i u mračnim uličicama počeli pojavljivati dobro obučeni muškarci, ponekad u pratnji podjednako modernih dama, banditima jednostavno nije bilo moguće da se obuzdaju od napada. Samo što su žrtve napada zapravo bili prerušeni i naoružani pripadnici sovjetske milicije, koji su prilikom napada pucali da ubiju.
Mislim da već razumete u čemu je suština ove strategije. Naoružani aktivisti jednostavno treba da provociraju ljude sklone nasilju na napad. I ne govorim čak ni o nekim namernim provokacijama (iako ni na njih normalna osoba ne bi odgovorila nasiljem), dovoljno je samo provokacija nivoa kao što su šetnje mračnim uličicama, čijih varijacija se takođe može smisliti veoma i veoma mnogo. Na primer, prošetati kroz četvrt sa uglavnom konzervativnim stanovništvom u LGBT atributima. Kada neki bandit ili nasilnik odluči da izvrši napad, sve što treba uraditi je da se brani upotrebom oružja – što je apsolutno normalna radnja u slučaju bilo kog nasilnog napada.
Nekome bi ovakav pristup mogao biti neprijatan zbog svoje surovosti, ali u njemu se teško može naći nešto zbog čega ga ne bi trebalo primenjivati. On ne nudi iniciranje agresivnog nasilja, već samo samoodbranu od nasilnih napada, što je apsolutno normalna i opravdana radnja. On nikako ne može dovesti do žrtava među običnim i mirnim ljudima, jer takvi ljudi jednostavno neće napadati aktiviste pod pokrićem; to će raditi isključivo bandit i nasilnici. I nema ničeg lošeg u samim provokacijama ove vrste. U scenariju koji smo već razmotrili, mi ionako nećemo opravdavati nasilnika i kriviti žrtvu napada ako se događaj nije desio usred dana na javnom mestu, već negde noću u mračnoj uličici? Svaka osoba ima pravo da šeta gde želi i u čemu želi, problem je isključivo u nasilniku koji nije sposoban da se pridržava jednostavnog pravila „možeš povrediti, ne smeš se uvrediti“! Ako neko nije sposoban da suzbije svoju nasilnost i napada ljude, onda u potpunosti zaslužuje odgovor u vidu oružane samoodbrane.
Žena je uključila režim samoodbrane i ubila muškarca. Da li je žena u ovoj situaciji u pravu? Da li je moguće ubiti čoveka ako ti on uperio repliku pištolja?
Aleksej Deripaska
Znate, odmah mi je na pamet došao nedavni epizod, sličan zapletu komedije „S lagkim parom“, samo u savremenim SAD. Žena policajka, misleći da ide kući, greškom ulazi u tuđi dom. Tamo vidi stranca i odmah ga ubija, misleći da je provalnik.
Dovoljno je očigledno da u ovom tragičnom nesporazumu sva odgovornost u potpunosti leži na ženi, jer objekat napada nije učinio ništa da izazove taj napad. Ponašanje žene, uverene da je pronašla provalnika, potpuno je logično i pohvalno: samo takva munjevita reakcija daje garanciju da provalnik neće stići da izvuče i upotrebi oružje prvi. Ali greška ne oslobađa odgovornosti, i sudski postupak između žene i tužioca koji je podneo tužbu za naknadu štete zbog ubistva, najverovatnije će dovesti do toga da žena mora da plati sve troškove po punoj zaradi.
Ali sada u zadatak dodajemo provokativno ponašanje ubijenog. Ispostavlja se da je pojavljivanje situacije u kojoj se žena branila od pretpostavljenog napada izazvano ne samo tragičnom greškom, već je i direktna posledica nepromišljenih postupaka pokojnika. Njeno ponašanje je takođe potpuno logično i pohvalno, kao i u prvom slučaju, ali se razlikuje strana čiji su postupci direktno izazvali nesrećan slučaj.
Zato će ovde potencijalni sudski postupak najverovatnije doći do zaključka da punu odgovornost snosi muškarac koji je pretio ženi maketom. Hteo da se šali? Pa, čestitam, fenomenalno si se našalio!
… to je zato što na boku tvog pištolja piše „maket“…
