Često se smatra da se pitanje nasilja svodi isključivo na ciljeve koji ga podstiču ili na faktore koji ga provociraju. Polazeći od takvog mišljenja, nasilje će biti izvršeno gotovo uvek ako je to za određenu osobu profitabilno i ne nosi nikakve rizike. Takođe, u nedostatku rizika, nasilje će skoro uvek biti izvršeno u slučaju provokacije koja to podstiče. I jedino što zaustavlja bilo kog čoveka od vršenja nasilja su upravo takvi racionalno procenjeni rizici, na primer pretnja kazne koja sledi nakon nasilja, naoružana samoodbrana žrtve nasilnog napada ili drugi.
Takav pogled na pitanje nasilja, naravno, nije u skladu sa stvarnošću. U suprotnom, ceo svet bi se sastojao od zlih i nasilnih, ili barem jednostavno osećajno tupih ljudi u odnosu na nasilje. Ali ponašanje svakog čoveka u značajnoj meri formira ogroman spektar osećanja. Agresivna osećanja nisu izuzetak, ona su sasvim prirodna za čoveka. Međutim, polazeći od koncepta mehanizma inhibicije nasilja, svaki normalno razvijeni pojedinac još od najranijeg uzrasta oseća takođe osećaj odbojnosti prema vršenju radnji nasilnog karaktera prema drugim ljudima. Ovaj isti mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena ogromnoj većini ljudi.
Vredi se setiti i toga da, bez obzira na društvene okolnosti, ogromna većina ljudi nikada ne vrši nasilje. Čak i u zemljama Latinske Amerike, sav nasilni kriminal potiče od ogromne manjine ljudi. Pokretačka snaga svih ratova, represija i genocida bila je ogromna manjina ljudi. Zato, da li se zaista može smatrati da će svaki čovek vršiti nasilje uvek kada mu je to racionalno profitabilno?
Bez obzira na okolnosti, ogromna većina ljudi nikada nije vršila niti će vršiti nasilje, barem u njegovim najozbiljnijim oblicima (nanosilačnu značajnu fizičku štetu ili ubistvo). Nasilje se ne formira samo ciljevima i provokacijama. Oni, naravno, mogu podstaći na vršenje nasilja, ali samo one ljude koji su već bili sposobni za to, budući da nisu osećali nikakvu odbojnost prema nasilju.
