Ankap-kun

Ne znam da li je Hajnlajn čitao Hajeka, ali u knjizi „Mesec je surovi gospodar“ on na kvalitetan način kroz primere opisuje pojavu spontanih poretaka, naročito suda koji se ne oslanja na bilo kakve zakone silazne prirode ili presude koje su došle iz dubine vekova.

Suština procedure je sledeća. Strane suda obraćaju se bilo kome ko je voljan da ih presudi, a koga bi želele da vide kao sudiju u svom slučaju. Postoje oni koji sudsku praksu rade kao svoju profesiju, oni koji pored toga rade druge poslove, i oni koji se mogu iznenada naći pozvani da sude. Naravno, sudija može odbiti da razmatra konflikt.

Zanimljiva karakteristika suđenja je to što sudija uzima novac od svake strane podjednako pre početka postupka, zasnivajući se samo na iznosu tužbe. Što je više u ulogu u konfliktu, to sudija više rizikuje svojom reputacijom, i što više novca za to uzima.

Ako bilo koja od strana poželi, sudija može pozvati bilo koga kao porotnike u bilo kom broju. Zadatak porotnika je da donesu presudu „kriv“ ili „nevin“, i za svoj rad imaju fiksnu naknadu koju određuje sudija. Iskreno govoreći, ova tradicija mi deluje kao rudiment sa Zemlje, i u opisanom društvu izgleda kao nešto prisilno dodato.

Nakon razmatranja slučaja po suštini, porotnici, ako ih ima, donose presudu, a sudija proglašava presudu – ko kome i koliko duguje.

Smisao celog rituala je u tome da se gase konflikti i sprečavaju osvete. Umesto suda, može se dogovoriti o sudskom dvoboju, gde će, opet, postojati sudija i, možda, sekundan.*/

Naravno, sistem koji je opisan mi se dopada, naročito zato što veoma snažno podseća na to kako sam i ja sama opisivala pretpostavljeno suđenje u ankapu. O sudovima se često pita, ovo je već petnaesto pitanje, ali sve se lako nalazi prema odgovarajućem heštegu.