Rak**

U najjednostavnijem slučaju imamo ovakvu sliku. Čovek izvršava samoubistvo i ostavlja poruku: u mojoj smrti molim da krivite nekoga, jer se prema meni ponašao na ovaj način. To je, suštinski, isto kao kada bi čovek izašao na trg ispred palate tirana i spalio se u znak protesta protiv njegove politike. Mogao je da organizuje teroristički napad ili pokušaj atentata, ali je radije izabrao ovakav oblik izražavanja svog mišljenja.

Za sve ostale, to je težak argument da se ispita šta je tačno uradio onaj koga je samoubica zamolio da ga krivite za njegovu smrt. Posebno će u tome, naravno, biti zainteresisani rođaci i prijatelji pokojnika. Zanimljiv slučaj može nastati sa osiguravajućom kompanijom. Uopšte gledano, samoubistvo nije osiguravajući slučaj. Ali, ako naslednik samoubice tuži onoga ko je naveden u oproštajnom pismu i predstavi sudu dovoljno dokaza o nasilju od strane tuženog prema samoubici, sud može smatrati optuženog zaista krivim za nesnamerno ubistvo, a u tom slučaju se pojavljuje osnov za zahtev za osiguranje. Zapravo, kolika je razlika između situacija „snažno tukao, pretučeni je preminuo od batina“ i „sistematski tukao, pretučeni je izvršio samoubistvo“? Ali ne mislim da će u okviru ankap-a ovakve složene situacije biti unapred kodifikovane; najverovatnije će sud donositi odluku o suštini u svakom konkretnom slučaju.

U situaciji kada nema eksplicitne optužbe od strane samoubice, dokazati da je došlo do navođenja na samoubistvo je znatno teže, ali ako oni kojima je pokojnik bio blizak u tome uspiju, zadatak se svodi na prethodni.

Što se tiče pomaganja u samoubistvu, već sam imao objavu o devojci koja je naručila sopstveno ubistvo. Svako ima pravo da zatraži pomoć u tako osetljivom pitanju, ali da bi se zaštitio od prigovora najbližih pokojnika, potrebno je preduzeti mere za obezbeđivanje potpune pravne čistoće ugovora. Najlogičnije bi bilo kada bi takvu uslugu pružali profesionalci – na primer, lekari koji sprovode eutanaziju.