Šta misliš, da li će biti potpuno legalizovana dečja pornografija i mučenje životinja (torture i zlostavljanje životinja) pri libertarijanizmu i anarho-individualizmu konkretno?

Semyon Persunov (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00011718 BTC)

Odgovara Aleksandar Tatarkov (originalna publikacija na Yandex.Zen i na Bastionu):

Pa, evo, učinilo mi se zanimljivim ne toliko samo pitanje, koliko to što ga postavlja, po svojima, libertarijanac, ili čak anarhist.

Bilo bi u redu da ga je izgovorio apologet države. Na to smo navikli. Standardne strašilice tipa: „bez države će se svi međusobno pokolati“, „bez države će se svi međusobno silovati“, „bez države će svi uginuti jer neće biti bolnica“, „bez države neće biti obrazovanja i nauke“, pa čak i „bez države žene neće rađati decu(!!!)“ trebalo bi postepeno izbacivati iz svesti nesvesnih putem dosledne i argumentovane propagande. Otprilike kao što ja to radim u snimku „Zašto nam treba država?“. Anarhist i libertarijanac treba da seje razumno, dobro i večno, a ne da smišlja dodatne scenarije apokalipse koja nas navodno čeka ako ostanemo bez državnog nadzora.

A nakon ovakvih pitanja, ne samo kod prosečnog građanina, već i kod sasvim pripremljenih pojedinaca, trebalo bi da se stvori utisak da je anarhija raj za pedofile, mučitelje životinja, izopačene osobe, kriminalce, pljačkaše, silovnike i ubice. A razumni i adekvatni ljudi će u bezdržavnom društvu provoditi jadno postojanje u stanju opsade, neprestano se spasavajući od sve te zombi-apokalipse.

Odgovaram na pitanje.

Moj omiljeni primer. Veoma ilustrativan. Naveo sam ga u snimku o pravu na samoodbranu:

Ako sutra u 06:00 ukinu član 105. KZ (ubistvo) i svakome podele po automatu, procenat ubistava neće porasti čak ni za 1 %. Jer ne mogu da zamislim koga bih želeo da ubijem upravo sada. To jest, čovek ne kosi sve oko sebe nalevo i nadesno ne zato što mu država zabranjuje, već iz milion drugih razloga (moral, etika, religija, lenjost, nepraktičnost). Pa, jednostavno ja uopšte nemam potrebe da nekoga ubijem. Niti imam naročitu želju… Pa, evo, imam pušku u sefu. Trebalo bi ustati, otvoriti sef, napuniti je, obući kaput, izaći napolje, juriti nekoga, pucati… A možda mi još i uzvrate pucnjem… Zašto bih ja uopšte to radio???

S druge strane, ako bi mi u kuću upao opušteni narkoman sa očiglednom namerom da sve pobije, isiluje, opljačka i isseče na komade, ja ću ga, naravno, ubiti. I član 105. KZ će sigurno biti poslednja stvar o kojoj ću u takvoj situaciji razmišljati. Dakle, ako ubistvo ne dolazi do izražaja, ono se ne dešava ne zato što postoji zakon. A ako se desi, postojanje zakona na to uopšte ne utiče.

Sada zapravo prelazimo na mučitelje životinja. Nisam sasvim siguran da li u zakonu trenutno postoji član koji predviđa kaznu za zlostavljanje životinja, ali ja nemam nikakvu želju da mučim životinje. Kao ni ogromna većina ljudi. To jest, ja ne čupam oči štenecima ne zato što se plašim da ću dobiti kaznu od 500 rubalja, već jednostavno zato što ne želim da čupam oči štenecima! Pa s kog razloga bih to poželeo kada države više ne bude?

Ovde treba razumeti da će u bezdržavnom društvu nestati država, njene institucije, kontrola i represivni aparat. A moral, etika, empatija, razum, saosećanje i milosrđe neće nigde nestati. Prvo sa drugim uopšte nije povezano. Sledstveno tome, količina raznih sociopata sa ukidanjem države sigurno neće porasti. Naprotiv, biće ih manje.

I evo zašto:

Sada, ako čovek vidi kako neko muči životinju, on ne može da udari tog mučitelja u lice (pa, dobro, ja, recimo, mogu), jer će mučitelj odjaviti policiji i taj dobri čovek će biti zatvoren. Iz istog razloga svi prolaze pored kada pljačkaju baku, vuku u auto devojku koja se opire, siluju decu. Jer državni sud čuva interese svakog kriminalca. I onome ko se zauzme, u 100% slučajeva sveti zatvor ako ih makar prstom dotakne. Zato se oni sada osećaju potpuno netaknutim i sigurnim, i ne samo što muče životinje, starice, devojke i decu, već sve to objavljuju na društvenim mrežama.

Šta bi se desilo u sličnoj situaciji u bezdržavnom društvu?

Kao što sam opisao u snimku „Linčov sud, Sud Agore ili državni sud? Pravo na sudsku zaštitu pri anarhiji“, ja, videvši takvu odvratnost, slobodno udaram mučitelja u lice, pucam u pljačkaša bake, silovnika devojke i sečim na komade pedofila-manijaka-ubicu. Zatim. Pozivaju me na Linčov sud. Pitaju me zašto sam udarao u lice, pucao u silovnika, sekao manijake. Pa ja kažem: „Tako je, etao… Silovali, pljačkali, mučili nemoćnu životinju…“ Sudija pita gomilu da li sam kriv i zaslužujem li kaznu ili milost. Gomila kaže: „Bravo čoveče! Tako treba! Hajde da mu prikupimo za metke. Pa potrošio se čovek radeći za opšte dobro! A ove kriminalce dovedite ovamo! Njih na lomaču (na kolac, na vrbu… podvući potrebno)“. I to je zapravo sve. Svi su zadovoljni. Svi se smeju. Osim manijaka i kriminalca.

Tako je Linčov sud (Sud Agore) garancija da bezdržavno društvo neće biti raj, već pakao za svakog kriminalca. Oni će se naći u najnepovoljnijem položaju. Svi će ih tući, a neće biti nikoga ko će ih zastupiti.

Sledstveno tome, postojanje nekog pisanog zakona koji zabranjuje zlostavljanje životinja ili silovanje maloletnika jednostavno neće biti potrebno.

A uopšte, legalizacija bez države – kako to uopšte može biti!?!?!?! Pa, da. Zakona donesenog od strane parlamenta neće biti… Ali to nije garancija da će mučitelji životinja, pedofili i manijaci biti srećni.

I bilo bi u redu da sam ja takve konstrukcije izmislio u glavi. Nipošto. Nešto slično sam lično posmatrao početkom 90-ih, kada sam imao čast i zadovoljstvo da živim i aktivno radim u privatnom poljoprivrednom gazdinstvu u Irkutskoj oblasti. Tamo je postojao jedan policajac na četiri gazdinstva (nedostatak kadrova). Od nas do najbližeg gazdinstva bilo je 40 km. Svi su bili naoružani (tajga je to). Velika većina stanovnika gazdinstava bili su bivši zatvorenici, i to oni koji su imali tolike robije da nakon njih niko više ništa ne očekuje i nemaju gde da se vrate. Štaviše, kada sam ja u mladosti i neznanju pomenuo licencu (za oružje i lov), pogledali su me kao ludaka. Da li da me sažalje ili udare u lice – govori nekim nejasnim rečima, a kao da nisu psovke…

Puškoti u tajgi uopšte nisu retkost. A da li su pucali u medveda ili u policajca – ko će tu trčati da proverava svaki pucanj? Zato policajac nije pokušavao nikome da stane na prste. Došao bi jednom u tri meseca, niko nije ubijen, hvala Bogu, prekrsti se i ode. A ako počne da pita za licence – onda opet pucnji… I, glavno, niko ga ne bi tražio. Tada je po zakonu nakon tri dana potraga prestajala. Jer za tri dana, ako ne vukovi, pojeli bi ga mravi. A ako leš padne u reku – onda je uopšte nemoguće pronaći.

I u tom društvu nije bilo ni ubistava, ni silovanja, ni krađa.

Moj omiljeni primer sa svinjama. Svinje tamo nisu samo da nisu bile zaključane, već su slobodno šetale selom. Pitao sam lokalca zašto ih ne zatvaraju. I odgovor je bio genijalan: „A kuda bi one otišle? Boje se ići u tajgu. Tamo bi ih pojeli“. Nisam precizirao da bi ih i ovde pojeli. Ali samo pitanje mu je očigledno bilo neshvatljivo. Objasnio sam mu da ipak mogu biti ukradene… I opet su me pogledali kao ludaka. Svinje su sve obeležene. I ako su sve moje svinje cele, a iz dvorišta miriše na roštilj – onda će mi spaliti i kuću i mene u njoj ako ne uspem da iskočim. A ako uspem, to uopšte ne znači poboljšanje mog položaja. Jer niko neće dozvoliti kradju!

I zašto u takvom scenariju trebaju zakoni i policajci? Verovatno sam baš tamo, sa 16 godina, postao anarhist. Ubeđeni. Jer tamo gde je policajac na svakom ćošku – svinje su zaključavane na tri katavrtne brave, a psi su puštani na žicu. A tamo gde ih uopšte nema, a reč „zakon“ ima značenje koje nije sasvim uobičajeno za nas, kao i izraz „rešiti po zakonu“ – tamo su i brave na vratima nepotrebne.

Tako da se sa nestankom države sigurno neće desiti ništa loše. Sve te divlje izmišljotine o razgarljanju mučitelja životinja, manijaka, pedofila, ubica i kriminalaca su samo divlje izmišljotine. Onome ko je postavio pitanje preporučujem da manje gleda državnu TV i čita zombi-apokaliptičnu literaturu.